Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazloženog odbacivanja izuzetne revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je propustio da obrazloži svoju odluku o odbacivanju izuzetne revizije, ignorišući i navode revidenta i predlog apelacionog suda za njeno razmatranje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Titomira Mrđe iz Kačareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Titomira Mrđe i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Titomir Mrđa iz Kačareva je 16. decembra 2011. godine podneo, preko punomoćnika Miroslava Reljića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 16. oktobra 2012. godine i 12. jula 2013. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je, između ostalog, navedeno da je podnosilac protiv drugostepene presude izjavio reviziju u smislu člana 395. tada važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine u cilju ujednačavanja sudske prakse, ali da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu njegovu reviziju. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem povedio njegova ustavna prava, zbog toga što je navedeno vanredno pravno sredstvo izjavio zbog neujednačene sudske prakse i sam Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o njegovoj reviziji, sa obrazloženjem da je u navedenom sporu potrebno izuzetno dozvoliti reviziju radi ujednačvanj a sudske prakse ili eventualnog novog tumačenja prava, ali to u rešenju Vrhnog kasacionog suda nigde nije pomenuto.

Predložio je Ustavnom sudu da utvrdi da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, te da poništi navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, kao i da utvrdi njegovo pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2488/07 od 21. januara 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao tuženu, Republiku Srbiju-Ministarstvo odbrane, da mu na ime naknade pojedinih vidova nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine usvojio žalbu tužene, tako što je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je protiv navedene drugostepene presude 25. februara 2011. godine Vrhovnom kasacionom sudu „na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava“. U podnesku koji je naslovljen kao revizija je, između ostalog, navedeno da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine povređena prava tužiocu na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i da tužilac reviziju izjavljuje radi ujednačavanje sudske praske, jer se u postupcima naknade štete prouzrokovane ratnim sukobima na teritoriji bivše SFRJ pojavljuje mnogo sudskih odluka sa stavovima suprotnih od onih koji su važili više od jedne decenije.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4295/10 od 8. jula 2011. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da je protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilac blagovremeno izjavio reviziju; da je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05), u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC" broj 111/09); da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu radi naknade štete, po tužbi podnetoj 17. aprila 2007. godine koja je preinačena 2. decembra 2008. godine kojom je tužilac zahtevao da se obaveže tužena da mu na ime naknade pojedinih vidova nematerijalne štete isplati ukupno 570.000,00 dinara; da je pobijanim delom pravnosnažne presude odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za 470.000,00 dinara; da prema članu 394. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, izmenjenim članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da kako vrednost predmeta spora pobijanog dela od 470.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija izjavljena posle stupanja na snagu citiranih izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena; da je primenom člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbama člana Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe člana 394. stav 2. i člana 395. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) (u daljem tesktu: ZPP).

Odredbom člana 394. stav 2. ZPP bilo je propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 395. ZPP bilo je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i istovremeno ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima svakog konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 . Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, kao suda pravnog leka, Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine nije obrazloženo u meri koja odgovora standardu pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava, jer se u obrazloženju osporenog revizijskog rešenja najviši sud uopšte nije osvrnuo na to da je izjavljena revizija iz člana 395. ZPP, a što je najvažnije, uopšte se nije osvrnuo na rešenje Apelacionionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 8. jula 2011. godine kojim je predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji izjavljenoj u smislu člana 395. ZPP protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4295/10 od 12. januara 2011. godine.

U konkretnoj procesnoj situaciji nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju iz člana 395. ZPP, takozvanu „izuzetnu reviziju“, kako u formalnom smislu, jer se prilikom izjavljivanje revizije izričito pozvao na odredbu člana 395. ZPP, tako i u sadržinskom smislu, jer je u izjavljenoj reviziji izričito naveo da reviziju izjavljuje zbog neujednačene sudske prakse, što predstavlja izričiti zakonski izuzetni razlog zbog koga se može izjaviti ova vrsta revizije i taj razlog izuzetnosti je detaljno obrazložen. Na kraju, samo rešenje Apelacionionog suda u Beogradu kojim je predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji izjavljenoj u smislu člana 395. ZPP protiv presude istog suda čini nespornim da je podnosilac ustavne žalbe izjavio „izuzetnu reviziju“. Međutim, Vrhovni kasacioni sud uoppšte nije konstatovao u osporenom rešenju da je u konkretnom slučaju izjavljena ovo vanredno pravno sredstvo.

Kada je reč o rešenju apelacionog suda kojim je prihvaćena inicijativa podnosioca ustavne žalbe kao revidenta da Vrhovni kasacioni sud meritorno odluči o njegovoj „izuzetnoj reviziji“, Ustavni sud ukazuje da je u nizu svojih odluka konstatovao da navedeno rešenje apelacionog suda ima karakter predloga koji ne obavezuje Vrhovni kasacioni sud, a konačnu ocenu o „izuzetnoj reviziji“ daje upravo Vrhovni kasacioni sud. Međutim, rešenje apelacionog suda kojim je predloženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o podnosioičevoj „izuzetnoj reviziji“, za podnosioca ustavne žalbe je značilo uspešno okončanje jedne faze u odlučivanju o navedenom vanrednom pravnom sredstvu i kod njega je stvorilo uverenje, koje se zasniva na objektivnim i opravdanim razlozima, da će Vrhovni kasacioni sud (pred kojim se sprovodi druga faza u odlučivanju o „izuzetnoj reviziji“ i u kojoj se daje konačna ocena) eventualno prihvatiti predlog apelacionog suda i meritornno odlučiti o navedenom vanrednom pravnom sredstvu. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u činjeničnom delu obrazloženja svoje odluke uopšte nije konstatovao da je apelacioni sud predložio odlučivanje „izuzetnoj reviziji“, niti je u pravnoj oceni iskazao (ne)saglasnost sa predlogom apelacionog suda.

Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-1560/2011 od 23. oktobra 2013. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud nalazi da osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 867/11 od 5. oktobra 2011. godine nije obrazloženo u meri koji odgovora standardu prava na pravično suđenje, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluk u o reviziji koju je podnosilac izjavio protiv drugostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te se ovaj sud nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, te je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Kako parnični postupak nije okončan u celini, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete odbacio kao preuranjen, odlučujući kao u tački 3. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić