Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam i po godina. Neefikasnost sudova pravnog leka je glavni razlog. Zahtev zbog neobrazložene odluke je odbačen, uz dosuđenu naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . C . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P1. 733/08 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . C . iz Valjeva izjavila je, 5. avgusta 2014. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1090/13 od 20. marta 2014. godine, zbog povrede prava na obrazloženu odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P1. 733/08.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni postupak nerazumno dugo trajao, a naročito postupak po pravnim lekovima, pri čemu ona kao stranka nije mogla da doprinese dužini trajanja postupka po pravnim lekovima. U pogledu istaknute povrede prava na obrazloženu sudsku odluku podnositeljka je navela da osporena presuda sadrži odgovor na samo jedan revizijski navod i to u vezi uživanja sudske zaštite u smislu odredbe člana 188. Zakona o radu, ali da ne sadrži dovoljno uverljivo obrazloženje na pitanje da li je ona mogla da dobije otkaz pre nego što je odluka kojom je njeno radno mesto ukinuto postala „pravnosnažna“, ukazujući da je ta odluka mogla da stupi na snagu najranije osmog dana od dana donošenja, a što je posle dana donošenja spornog rešenja o otkazu ugovora o radu.Takođe, prema mišljenju podnositeljke revizijski sud nije dao ni odgovor na pitanje da li je njen bivši poslodavac mogao da primi u radni odnos na radno mesto mlađi novinar drugo lice pre isteka roka iz člana 182. Zakona o radu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Valjevu P1. 733/08, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 11. avgusta 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Valjevu protiv tuženog preduzeća, njenog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 24. maja 2006. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu, te da obaveže tuženog da je vrati na rad, da joj naknadi štetu u visini izgubljenih zarada od prestanka radnog odnosa, pa do vraćanja na rad, kao i da za tužilju uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za isti period. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1327/06.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih jedno nije održano, i to na zahtev tuženog. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje i zakonskog zastupnika tuženog, te saslušanjem više svedoka i izvršen je uvid u određene akte tuženog. Presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 1327/06 od 17. jula 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Rešenjem Okružnog suda u Valjevu Gž1. 573/07 od 12. septembra 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev tužilje za izuzeće svih sudija tog suda i ukinuta je presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 1327/06 od 17. jula 2007. godine, te su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 733/08, zakazano je deset ročišta, od kojih je sedam održano. Od tri neodržana ročišta, dva nisu održana na zahtev tužilje, a jedno na zahtev tuženog. U ovoj fazi postupka ponovo su saslušani tužilja i zakonski zastupnik tuženog, kao i određeni svedoci.

Po zaključenju glavne rasprave, Opštinski sud u Valjevu je 31. jula 2009. godine doneo presudu P1. 733/08, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Iz obrazloženja presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja, sa završenim mašinskim fakultetom, zasnovala radni odnos kod tuženog 29. marta 2006. godine i da je radila poslove radnog mesta novinar – stariji novinar, umesto lica kojem je zbog štrajka prestao radni odnos, zajedno sa drugim učesnicima u štrajku. Nadalje je utvrđeno da su, pravnosnažnim sudskim presudama, učesnici u štrajku, kojima je zbog toga prestao radni odnos, vraćeni na rad, usled čega se kod tuženog pojavio višak zaposlenih. Tuženi je, kako je nadalje utvrđeno, doneo Pravilnik o sistematizaciji poslova, koji je stupio na snagu 29. aprila 2006. godine, odnosno osmog dana od dana njegovog objavljivanja, prema kojem je za obavljanje poslova novinara propisan sedmi stepen stručne spreme fakulteta društvenih nauka. Takođe, utvrđeno je da direktor tuženog 19. maja 2006. godine, na osnovu odredbe člana 24. Zakona o radu, doneo Odluku o organizacionim promenama, koja je, u skladu sa odredbom člana 3. te odluke, stupila na snagu danom objavljivanja na oglasnoj tabli kod tuženog, odnosno istog dana kada je i doneta, kao i da je navedenom odlukom ukinuto radnom mesto novinar – stariji novinar i utvrđeno da prestaje potreba za obavljanjem posla novinar – stariji novinar. Nadalje je utvrđeno da je tužilji, na osnovu rešenja tuženog od 24. maja 2006. godine, radni odnos prestao 26. maja 2006. godine, kao i da je tuženi u februaru 2007. godine primio u radni odnos O.B, na radno mesto mlađi novinar. Takođe, utvrđeno je da je tužilja bila predsednik skupštine tuženog koju su sačinjavali svi zaposlen i da je kod tuženog bio organizovan sindikat, čiji član nije bila tužilja. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da je tuženi postupio u skladu sa zakonom donoseći sporo rešenje, budući da je ocenio da je to rešenje doneto na osnovu važećih akata tuženog, Pravilnika o sistematizaciji poslova, koji je stupio na snagu 29. aprila 2006. godine i Odluke direktora o organizacionim promenama, koja je stupila na snagu 19. maja 2006. godine, kao i da tužilja ne uživa zaštitu po članu 188. Zakona o radu. Istovremeno, prvostepeni sud je ukazao na odredbu člana 15. istog zakona, kojom je propisana zabrana poslodavcu da u vreme štrajka zapošljava nova lica koja bi zamenila učesnike u štrajku, osim u posebno navedenim slučajevima.

Protiv označene presude tužilja je 10. novembra 2009. godine izjavila žalbu, navodeći da prvostepeni sud nije dao razloge zašto odredba člana 188. Zakona o radu ne važi u njenom slučaju, budući da je ona bila predsednik skupštine i da navedena zakonska odredba samo nabraja moguće primere na koga se zaštita odnosi, ali da ne isključuje zaštitu i drugih lica. Takođe, navedeno je da je sud propustio da se izjasni o tome da li je otkaz dat pre stupanja na snagu Odluke o organizacionim promenama od 19. maja 2006. godine, iznoseći da je ta odluka opšti akt, koji je kao takav morao da stupi na snagu osmog dana od dana donošenja, što je 27. maja 2006. godine, odnosno posle donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. U žalbi je navedeno i da radno mesto na kojem je tužilja radila nije zapravo ukinuto, budući da je na radno mesto novinara primljena O.B. koja je prethodno obavljala te poslove honorarno.

Nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje i sam prihvata, Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1. 4407/10 od 10. maja 2012. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 733/08 od 31. jula 2009. godine. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju presude, ne mogu se prihvatiti navodi žalbe da je tužilji otkaz ugovora o radu dat pre nego što je ukinuto radno mesto na kojem je radila, budući da je u toku postupka utvrđeno da je odluka kojom je to mesto ukinuto stupila na snagu 19. maja 2006. godine, danom objavljivanja, a da je sporno rešenje doneto 24. maja 2006. godine. Dalje je navedeno da nisu od pravnog značaja navodi o angažovanju O.B, a ovo stoga što je ona primljena u radni odnos 5. februara 2007. godine, odnosno po proteku roka od šest meseci od kada je tužilji prestao radni odnos kod tuženog, a da je prethodno O.B. honorarno obavljala poslove dopisnika, počev od aprila 2006. godine, ukazujući da tužilja nije ni ispunjavala formalne uslove za obavljanje poslova radnog mesta novinara, jer nije imala završen fakultet društvenog smera. Drugostepeni sud je ocenio i da nije od značaja za drugačiju odluku navod žalbe da je tužilja bila zaštićena od otkaza u smislu odrede član 188. Zakona o radu, uz obrazloženje da je navedenom odredbom određen krug lica koji ovu zaštitu uživaju, u koji ne spada tužilja koja je bila predsednik skupštine kod tuženog kao organa upravljanja (koga su sačinjavali svi zaposleni), a nije utvrđeno da je ona bila predstavnik zaposlenih u nekom organu kod tuženog.

Tužilja je protiv drugostepene presude izjavila reviziju 3. decembra 2012. godine, ističući da je pogrešio sud kada joj nije pružio zaštitu u smislu odredbe člana 188. Zakona o radu jer ona obavljala poslove zaštite interesa zaposlenih u odnosu na osnivača i u odnosu na direktora. U reviziji je navedeno i da je drugostepeni sud propustio da se izjasni o tome da li je tužilji otkaz dat pre stupanja na snagu akta kojim je ukinuto radno mesto na kojem je ona radila, kao i na navod da je tuženi zaposlio drugo lice da obavlja poslove koje je tužila obavljala i to pre isteka roka iz člana 182. Zakona o radu, jer je O.B. bila honorarni saradnik tuženog pre nego što je primljena u stalni radni odnos.

Osporenom presudom Rev2. 1090/13 od 20. marta 2014. godine Vrhovni kasacioni sud odbio je kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4407/10 od 10. maja 2012. godine, ocenjujući da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tuženi zahtev tužilje. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu je doneto u skladu sa odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu jer je Odlukom o organizacionim promenama od 19. maja 2006. godine ukinuto radno mesto na kojem je ona radila, usled čega je i utvrđeno da je prestala potreba za njenim radom. Vrhovni kasacioni sud je ocenio i da tužilja neosnovano ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 188. Zakona o radu jer, suprotno navodima revizije, tužilja kao član organa tužene ne ulazi u krug lica kojima su priznata određena prava kod poslodavca u smislu navedene zakonske odredbe, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 11. avgusta 2006. godine Opštinskom sudu u Valjevu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene revizijske presude od 20. marta 2014. godine, trajao sedam godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka, koji je po svojoj prirodi hitan, može, samo po sebi, da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali i da je, zahtevom da se dva ročišta ne održe, u manjoj meri doprinela njegovoj dužini trajanja.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

U pogledu postupanja parničnih sudova, Ustavni sud je, pre svega, istakao da je nadležni prvostepeni sud zakazivao ročišta u kraćim vremenskim razmacima i da je na svim održanim ročištima izvodio dokaze, uglavnom saslušanjem svedoka i parničnih stranaka. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je postupak po žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda trajao ukupno tri i po godina, kao i da je postupak odlučivanja o reviziji trajao godinu i po dana.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da izvesnim odugovlačenjem u postupanju po pravnim lekovima, parnični sud propustio da efikasno sprovede predmetni postupak, u skladu sa svojom zakonskom obavezom, te je utvrdio da je takvim postupanjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka i opisani doprinos podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-705/2012 od 28. novembra 2012. godine.

U konkretnom slučaju podnositeljka smatra da joj je označeno pravo povređeno jer revizijski sud nije odgovorio na pitanja iz revizije da li joj je radni odnos mogao da prestane i pre nego što je stupio na snagu akt kojim je ukinuto radno mesto na kojem je radila, kao i na pitanje da li je u radni odnos moglo da bude primljeno drugo lice i pre proteka zakonskog roka od šest meseci od kako je njoj otkazan ugovor o radu. Međutim, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije iznela ustavnopravno utemeljene razloge kojima potkrepljuje tvrdnju o povredi označenog prava. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži razumljivo i u svemu dovoljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i jasnom tumačenju merodavnog Zakona o radu. Naime, Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi, kako prvostepeni, tako i sudovi pravnog leka, ocenili da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto po stupanju na snagu odluke kojom je ukinuto radno mesto na kojem je podnositeljka radila, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje koje ni podnositeljka ne spori. Ovo stoga jer je parnični sud utvrdio da je odluka o ukidanju radnog mesta stupila na snagu 19. maja 2006. godine, a sporno rešenje doneto 24. maja 2006. godine. U vezi sa pitanjem da li je navedena odluka direktora mogla da stupi na snagu danom donošenja (kako je to ona i predviđala), Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 1. Zakona o parničnom postupku, u nadležnosti parničnog suda nije da ocenjuje da li su odredbe nekog propisa o njegovom stupanju na snagu saglasne sa Ustavom ili nisu. Stoga i eventualno nerazmatranje ovih navoda podnositeljke od strane redovnog suda ne bi moglo da dovede do povrede ustavnog prava. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi utvrdili da je O.B. primljena u radni odnos kod tuženog po proteku roka iz člana 182. Zakona o radu, i to na drugo radno mesto (mlađi novinar) u odnosu na ono na kojem je radila podnositeljka (stariji novinar), kao i da je to lice prethodno honorarno, kao spoljni saradnik, obavljalo poslove za tuženog. Pri činjenici da je utvrđeno da O.B. nije zasnovala radni odnos kod tuženog pre isteka zakonskog roka, to, prema oceni Ustavnog suda, nije ni bilo mesta dodatnim obrazloženjima na postavljeno pitanje podnositeljke kao žalioca, odnosno revidenta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene revizijske presude jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.