Odluka o naknadi nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete od 800 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Odluka je doneta nakon izmene zakona koja je nadležnost prenela na Ustavni sud.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6517/2020
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama I. S. iz sela Živkovo kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe I. S. i utvrđuje se pravo podnosioca ustavnih žalbi na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. S. iz sela Živkovo kod Leskovca, podneo je 6. jula 2020. godine, preko punomoćnika D. G, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 5697/19 od 6. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav. 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je pravnosnažno odbijen prigovor podnosioca radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu povređena označena ustavna prava, poništi osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda, te mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra i materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku i troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja postupka, kao i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

Isti podnosilac je, preko punomoćnika N. P, advokata iz Leskovca, Osnovnom sudu u Leskovcu, dana 17. septembra 2021. godine, podneo tužbu kojom je potraživao naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postpku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. stav 3. istog zakona propisano da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Leskovcu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio, radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, te na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 505/21, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Odlukom Agencije za privatizaciju br. 10-1516/10-296/0802 od 9. aprila 2010. godine, Agencija za privatizaciju je prenela Akcijskom fondu kapital AD „M.“ Leskovac. Ovo stoga što je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije DP „M.“ Leskovac, koji je zaključen 9. decembra 2008. godine i overen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu pod II OV. Br. 3450/08. Kapital je prenet Akcijskom fondu radi prodaje privrednog društva na zakonom propisan način.

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD „M.“ Leskovac, otvoren je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 51/10 od 21. janauara 2011. godine, dok je rešenjem istog suda St. 51/10 od 21. jula 2021. godine zaključen.

I. S. iz sela Živkovo kod Leskovca, ovde podnosilac ustavne žalbe je pravni sledbenik iza pok. oca D. Ss, koji je bivši radnik stečajnog dužnika. Pravni prethodnik podnosioca je u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su utvrđena pravnosnažnim presudama Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/07 od 2. jula 2007. godine i P1. 1361/07 od 19. septembra 2007. godine, a koja su priznata i utvrđena zaključkom stečajnog suda i svrstana u treći isplatni red. U trenutku otvaranja stečajnog postupka i u toku njegovog trajanja stečajni dužnik je bio sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4St. 5239/19 od 11. oktobra 2019. godine, odbijen je prigovor podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda RžSt. 5697/19 od 6. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno ožalbeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4St. 1208/21 od 27. aprila 2021. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednom sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme sve neophodne mere radi okončanja stečajnog postupka.

Postupajući po tužbi tužioca, ovde podnosioca, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava u posmatranom stečajnom postupku, Osnovni sud u Leskovcu je doneo presudu Prr1. 584/21 od 13. januara 2022. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa obavezao tuženu Republiku Srbiju, Privredni sud u Leskovcu da mu na ime naknade imovinske štete isplati ukupan novčani iznos od 485.280,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na glavni iznos duga od 251.754,00 dinara počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, kao i obavezao tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

Presuda je postala pravnosnažna 14. juna 2022. godine, a izvršna 26. jula 2022. godine.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 26. stav 1. ovog zakona proizlazi da se novčano obeštećenje (neimovinska šteta) zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca u kojoj je istaknut zahtev za novčano obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Ustavni sud je budući da je podnosiocu pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosioca ustavnih žalbi za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje svog pravnog prethodnika koje potiče iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati potraživanje svog pravnog prethodnika koje potiče iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine koja je dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs), Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, usvojio ustavne žalbe podnosioca i utvrdio mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je odredio način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno ispitivao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava.

6. Ustavni sud je, polazeći od toga da je podnosiocu ustavne žalbe odlukama „redovnih“ sudova, utvrđena najpre povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku i dosuđena naknada materijalne štete u visini iznosa potraživanja priznatog u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 51/10, našao da je podnosilac izgubio status „žrtve“ u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime troškova postupka po odbijenom prigovoru radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je podnosiocu ustavnih žalbi nakon donošenja osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda RžSt. 5697/19 od 6. decembra 2019. godine, u postupku po prigovoru radi ubrzavanja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 51/10 utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi da bi razmatranje istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku i osporenog rešenja bilo bespredmetno, te u tom delu nije ni razmatrao ustavne žalbe.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnim slučajevima ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Iako je u konkretnom slučaju Ustavni sud razmatrao pojedinačne ustavne žalbe, Ustavni sud primećuje da su punomoćnici podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavili veće brojeve pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnosiocu ustavnih žalbi odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavnih žalbi, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o naknadi nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti