Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog neizvršenja rešenja o rušenju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu podnetu zbog neizvršenja rešenja o rušenju bespravnog objekta, utvrdivši da propust organa, iako postoji, nije doveo do povrede prava na imovinu podnositeljke jer je postupak ozakonjenja objekta ponovo pokrenut u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P . izjavljena protiv radnje neizvršenja rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . iz Beograda podnel a je Ustavnom sudu, 1 8. avgusta 201 6. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. st . 1. i 4. Ustava Republike Srbije u postupku izvršenja rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine.

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da nadležni organ gradske opštine Voždovac ni dve godine nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je odbijen kao neosnovan zahtev investitora za legalizaciju spornog objekta, nije sproveo administrativno izvršenje; da predmetni postupak traje već 11 godina, u kom periodu je podnositeljki onemogućeno mirno uživanje imovine, kroz ograničenje korišćenja imovine i nanošenja štete na legalno sagrađenoj imovini; da su nadležni organi u periodu od 2005. do 2009. godine vršili „direktnu opstrukciju postupka“ , nepostupajući po svojim izvršnim aktima, čime su omogućili investitoru da po donošenju Zakona o planiranju i izgradnji uđe u postupak legalizacije i time izbegne rušenje objekta do okončanja tog postupka. Podnositeljka, s tim u vezi, ističe da je nadležni organ doneo četiri zaključka o odlaganju rušenja objekta „bez jasnog obrazloženja“, koji su poništavani od strane drugostepenog organa.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je nadležni organ 17. marta 2016. godine uputio zahtev Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda za pokretanje postupka ozakonjenja spornog objekta, što je, po mišljenju podnositeljke, u suprotnosti sa članom 5. Zakona o ozakonjenju, da gradski sekretarijat „nije odgovorio na taj zahtev“, niti su nadležne upravne inspekcije „izvršile nadzor zbog nedonošenja akta u zakonskom roku“.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud naredi organima gradske opštine Voždovac da izvrše rešenje broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sproved enom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu broj 354-621/2005, odgovor Sekretarijata za poslove legalizacije objekata – Sektor za poslove legalizacije za područje opština Voždovac i Čukarica, kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu (dalje u tekstu: nadležni organ) broj 354-621 /2005 od 29. novembra 2005. godine naređeno je M. C . iz Beograda (dalje u tekstu: investitor) da u roku od sedam dana od dana prijema rešenja poruši izvedene radove na dogradnji uz postojeću stambenu zgradu u ulici P. broj 14 u Beogradu, koje je izveo u nivou prizemlja i prvog sprata i povezao sa stanom u prizemlju. Dogradnja je dimenzija 5,65 x 2,92 m i izvedena je bez odobrenja nadležnog organa (stav 1. dispozitiva). Zaključkom istog organa od 11. j anuara 2006. godine dozvoljeno je izvršenje navedenog rešenja od 29. novembra 2005. godine.

Zaključkom nadležnog organa od 10. avgusta 2006. godine prekinut je predmetni postupak administrativnog izvršenja, do okončanja postupka legalizacije, a d rugostepeni organ je navedeni zaključak poništio, imajući u vidu da je u predmetnom postupku već doneto rešenje broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno.

Odeljenje za komunalno-građevinske i stambene poslove opštine Voždovac je 19. januara 2007. godine obavestilo investitora da je, postupajući po njegovoj prijavi, odlučilo da se sporni objekat uvrsti u postupak izdavanja odobrenja za izgradnju i naložilo mu da dostavi, između ostalog, overenu saglasnost sukorisnika parcele ili suvlasnika na objektu. Zaključkom tog organa od 28. januara 2007. godine odbačen je zahtev investitora za legalizaciju izvedenih radova na dogradnji spornog objekta, a u obrazloženju je konstatovano da je u toku postupka V . P . (ovde podnositeljka ustavne žalbe) izjavila prigovor na zahtev kao vanknjižni vlasnik jednog od stanova i prilikom saslušanja izričito izjavila da se protivi legalizaciji spornih radova, a da je priložena saglasnost falsifikat.

U zapisniku o inspekcijskom pregledu Odeljenja upravne inspekcije Sekretarijata za upravu gradske uprave grada Beograda od 6. oktobra 2009. godine navodi se da je uvidom u spise predmeta 351.1-41/08 Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove gradske opštine Voždovac utvrđeno da je rešenjem tog organa od 2. oktobra 2008. godine odbijen zahtev investitora za izdavanje odobrenja za izvedene radove, da je to rešenje poništio drugostepeni organ rešenjem od 23. januara 2009. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Zaključcima nadležnog organa od 16. februara i 21. avgusta 2007, 13. avgusta 2008. i 19. marta 2009. godine odloženo je izvršenje rešenja kojim je naloženo rušenje izvedenih radova do okončanja postupka po prijavi za legalizaciju, odnosno postupka legalizacije izvedenih radova na dogradnji uz predmetni objekat.

U žalbama koj e je S. P . (suprug podnositeljke ustavne žalbe) p odnosio protiv navedenih zaključ aka o odlaganju izvršenja rešenja od 29. novembra 2005. godine ističe se da nadležni organ nije utvrdio kada je sporni objekat izgrađen, da svojim nečinjenjem prikriva krivično delo iz člana 149. Zakona o planiranju i izgradnji i da „nema nameru“ da reši ovu pravnu stvar. Drugostepeni organ je, odlučujući o žalbama navedenog lica , doneo rešenja kojima se navedeni zaključci poništavaju, a predmet vraća prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Zaključkom nadležnog organa od 16. oktobra 2009. godine odloženo je izvršenje rešenja od 29. novembra 2005. godine do okončanja postupka legalizacije koji se vodi u predmetu nadležnog organa broj 351.1-201/2009.

U dopisu Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu upućenom Odseku za sprovođenje izvršenja 3. oktobra 2013. godine navodi se da je V. P , ovde podnositeljka ustavne žalbe, 23. septembra 2013 . godine podnela zahtev za sprovođenje izvršenja i uz isti priložila fotokopiju rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata broj 351.21-145/12 od 7. februara 2013. godine, kojim je odbijen zahtev investitora za izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na dogradnji uz stambeni objekat.

Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata – Sektor za poslove legalizacije za područje opština Voždovac i Čukarica broj XXXI-06 broj 351.21-4518/2013 od 24. marta 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev investitora za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izv edene radove na dogradnji uz stambeni objekat, u dnu parcele levo od ulaza, na k.p. broj …/4, KO Voždovac (stav 1. dispozitiva). Istim rešenjem je odlučeno da će se rešenje o delu zahteva investitora koji se odnosi na legalizaciju izvedenih radova na prenameni prostorija u podrumu zgrade u istom objektu doneti po okončanju celokupnog postupka u ovoj upravnoj stvari, kad se za to steknu uslovi (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano: da je u postupku po žalbi investitora poništeno rešenje tog organa od 7. februara 2013. godine; da je presudom Upravnog suda U. 19954/10 od 20. februara 2013. godine odbijena tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv rešenja drugostepenog organa od 9. februara 2010. godine, kojim je usvojena žalba investitora i poništeno rešenje prvostepenog organa od 13. oktobra 2009. godine. Dalje je navedeno: da je na predmetnoj lokaciji nadležni organ izdao dozvolu za izgradnju porodično stambene zgrade P+1 sa dva stana, na ime N. M; da su njegovi naslednici 1996. godine sa investitorom zaključili ugovor o kupoprodaji adaptiranog useljivog stana u prizemlju, „sa levog ulaza pravo “, površine 43m2 u ulici P. 14, na spornoj parceli; da se „iz drugih spisa predmeta“ može zaključiti da se zapravo radi o podrumskim prostorijama koje je N . M . bespravno pretvorio u stan; da su za isti objekat podneti zahtevi i od strane ostalih suvlasnika objekta, pa je potrebno da se po svim zahtevima postupa jedinstveno; da su se za deo zahteva koji se odnosi na dogradnju uz stambeni objekat stekli uslovi za donošenje odluke, budući da nije pribavljena saglasnost ostalih suvlasnika na objektu i da u spisima postoji protivljenje podnositeljke ustavne žalbe kao jednog od suvlasnika na objektu.

Nadležni organ je 17. marta 2016. godine dostavio Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata – Sektor za područje opštine Voždovac akte donete u predmetnom postupku inspekcijskog nadzora, „kako bi se, u skladu sa Zakonom o ozakonjenju objekata, pokrenuo postupak ozakonjenja“.

Sekretarijat za poslove legalizacije objekata – Sektor za područje opštine Voždovac je dopisom od 16. septembra 2016. godine dostavio nadležnom organu primerak pravnosnažnog rešenja Sekretarijata broj XXXI-06 broj 351.21-4518/2013 od 24. marta 2014. godine, radi preuzimanja mera u smislu člana 38. Zakona o ozakonjenju objekata, u vezi sa članom 176. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji.

U dopisu nadležnog organa upućenog 8. oktobra 2018. godine Sekretarijat u za poslove legalizacije objekata – Sektor za područje opštine Voždovac navodi se da izvršenje rešenja broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine ne može biti uvršteno u plan i program izvršenja građevinskih rešenja, „do okončanja postupka ozakonjenja, odnosno donošenja pravnosnažnog rešenja od strane nadležnog organa“.

Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata – Sektor za poslove legalizacije za područje opština Voždovac i Čukarica broj XXXI-06 broj 351.21-50630/2011 od 31. oktobra 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev investitora za ozakonjenje izvedenih radova na dogradnji stambenog objekta u dnu parcele levo od ulaza u objekat na k.p. broj …/4,KO Voždovac (stav 1. dispozitiva). Istim rešenjem odbijen je kao neosnovan zahtev investitora za ozakonjenje izvedenih radova na rekonstrukciji i prenameni dela zajedničkih prostorija u podrumu zgrade u istom objektu (stav 2. dispozitiva).

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-1959/17-GV od 2. marta 2018. godine u važena je žalb a investitora i poništeno navedeno rešenje prvostepenog organa , a predmet vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa se konstatuje da je investitor u žalbi istakao: da je u prvostepenom postupku tačno utvrđeno da je 1967. godine izgrađen porodičnostambeni objekat sa dva stana, a da je 2004. godine izdata upotrebna dozvola za sedam stanova u spornom objektu, ali nije navedeno da su naslednici N.M. više godina pre izdavanja upotrebne dozvole adaptirali stanove u suterenu i potkrovlju i da su prodali po jedan stan u prizemlju, na prvom spratu i potkrovlju, a da sami žive u preostalim stanovima u prizemlju, na prvom spratu i potkrovlju; da po navedenoj upotrebnoj dozvoli faktički postoje opisani stanovi ; da se predmetni sta n nalazi u prizemlju, a ne u podrumu i da je tako navedeno u kupoprodajnom ugovoru, te je iz tog razloga podnet zahtev za izdavanje upotrebne dozvole; da nadležni organ nije naveo koji dokazi treba da se dostave; da su pribavljene saglasnosti svih vlasnika stanova, a da je protivljenje podnositeljke ustavne žalbe nastalo nakon završetka adaptacije, „kao očigledan primer ucene kroz zvanične institucije, o čemu postoje rešenja nadležnih organa“; da prvostepeni organ nije naveo koji suvlasnici su podneli zahtev za legalizaciju, da su tri rođena brata koji žive u tom objektu u „ostavinskom sporu“ sa podnositeljkom ustavne žalbe i da zbog finansijske situacije nisu zainteresovani za legalizaciju . Drugostepeni organ je istakao da u obrazloženju rešenja prvostepenog organa nije navedeno koji suvlasnici nisu dali saglasnost u smislu propisa o održavanju stambenih zgrada, nisu navedeni dokazi na osnovu kojih je utvrđeno da se predmetni stan nalazi u podrumu spornog objekta, niti je nalogom prvostepenog organa jasno precizirano da investitor treba da dostavi dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima. Prvostepenom organu je naloženo da u ponovnom postupku oceni sve odlučne činjenice i navode istaknute u žalbi, omogući stranci da učestvuje u postupku i pravilnom primenom materijalnog prava donese na zakonu zasnovanu odluku.

Prvostepeni organ je dopisom od 11. septembra 2018. godine naložio investitoru da dopuni zahtev, tako što će, u roku od 30 dana od dana prijema dopisa, dostaviti „pravni sled od poslovnog udruženja „J.“, kao korisnika sporne parcele sa udelom 1/1 do M. C, kao i elaborat geodetskih radova (geodetski snimak) “, pod pretnjom odbacivanja zahteva.

Prema podacima katastra nepokretnosti za 24. decembar 2018. godine, objavljenim na internet stranici Republičkog geodetskog zavoda, na k.p. broj .../4 KO Voždovac pravo korišćenja u udelu 1/1 ima privredno društvo „J .“ d.o.o , a Republika Srbija ima pravo svojine na toj parceli. Nema podataka o objektima na spornoj katastarskoj parceli.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povred u podnosi teljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) , te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 4.) .

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrati vnim putem (član 266. stav 1.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja nadležnog organa od 29. novembra 2005. godine, bilo je propisano: da je građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora ovlašćen – da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (član 141. stav 1. tačka 1); da je vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole dužan da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona prijavi opštinskoj, odnosno gradskoj upravi objekat čije je građenje, odnosno rekonstrukcija završena bez građevinske dozvole, a po isteku roka iz stava 1. ovog člana, opštinska, odnosno gradska uprava u roku koji ne može biti duži od 60 dana obaveštava vlasnika, odnosno investitora objekta o uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju, odnosno o dokumentaciji koju je dužan da priloži uz zahtev (član 160. st. 1. i 3.); da će, ako vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole ne prijavi objekat u roku iz člana 160. ovog zakona, odnosno ne podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju u roku iz člana 161. ovog zakona, opštinska, odnosno gradska uprava doneti rešenje o rušenju objekta, odnosno dela objekta (član 162.).

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12 i 50/13 – Odluka US), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, propisano je: da legalizacija, u smislu ovog zakona, jeste naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat, odnosno delove objekta izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole, a da će se građevinska dozvola iz stava 1. ovog člana izdati za sve objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 185. st. 1. i 2.); da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela, a da se zahtev za legalizaciju podnosi u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 186. st. 1. i 2.); da se rušenje objekta, koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati niti će se za te objekte donositi rešenje o uklanjanju do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 197. stav 1.); da se pravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za legalizaciju, stiču uslovi za uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela (član 198. stav 1.).

Zakonom o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 od 31. oktobra 2013. godine), koji je stupio na snagu 1. novembra 2013. godine, propisano je: da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da će se postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 39.).

Zakonom o ozakonjenju objekata („ Službeni glasnik RS“, broj 96/15 ), koji je stupio na snagu 27. novembra 2015. godine, predviđeno je: da p redmet ozakonjenja ne može biti objekat za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima kojima je bila uređena legalizacija objekata, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a koje je pravnosnažno u upravnom postupku član (5. stav 4. ); da, izuzetno od odredbe iz stava 1. ovog člana (kojom je određeno koji objekti ne mogu biti predmet ozakonjenja) , ako je po pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija zahtev za legalizaciju, promenjen planski dokument ili je zahtev odbijen iz razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za vlasnika nezakonito izgrađenog objekta, nadležni organ konstatuje ovu činjenicu i nastavlja postupak ozakonjenja u skladu sa ovim zakonom (član 5. stav 5.); da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu (č lan 10. stav 1.); da kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se i pismena saglasnost svih suvlasnika (član 10. stav 6.); da ukoliko je suvlasnik znao ili mogao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio, smatraće se da postoji saglasnost za ozakonjenje, te se u tom slučaju ne dostavlja dokaz propisan stavom 6. ovog člana (član 10. stav 7.); da se postupak ozakonjenja pokreće na jedan od sledećih načina - danom stupanja na snagu ovog zakona, za lica koja su podnela zahtev za legalizaciju objekata do 29. januara 2014. godine, u skladu sa ranije važećim Zakonom o legalizaciji objekata (član 23. stav 1. tačka 1); da se rušenje nezakonito izgrađenog objekta, u smislu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka ozakonjenja (član 37.).

U „Službenom glasniku RS“, broj83/18, od 29. oktobra 2018. godine, objavljen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata , kojim su izmenjeni sledeći članovi tog zakona, tako da glase: predmet ozakonjenja je objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, do 29. januara 2014. godine i koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine (član 6. stav 1.); p ostupak ozakonjenja vodi se za sve objekte iz člana 6. ovog zakona (član 23. stav 1); da se rušenje nezakonito izgrađenog objekta, u smislu ovog zakona, sprovodi na osnovu konačnog rešenja o ozakonjenju kojim se odbija ili odbacuje zaht ev za ozakonjenje (član 37.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je nadležni organ gradske opštine Voždovac, propuštajući da postupi po svojim izvršnim aktima, omogućio investitoru da izbegne rušenje izvedenih radova do okončanja postupka legalizacije i, s tim u vezi, ukazuje da ni dve godine nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je odbijen kao neosnovan zahtev investitora za legalizaciju tih radova nije sprovedeno administrativno izvršenje, pri čemu predmetni postupak traje već 11 godina. Podnositeljka ističe da joj je „ograničeno korišćenje imovine i da joj se nanosi šteta na legalno sagrađenoj imovini“.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud je konstatovao da su rešenje Odeljenja za inspekcijske poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine, kojim je naloženo rušenje predmetnih radova i zaključak od 11. januara 2006. godine, kojim je dozvoljeno izvršenje to g rešenja , doneti pre proglašenja Ustava. Imajući u vidu da u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo sprovedeno izvršenje navedenog rešenja nadležnog organa, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnositeljke ratione temporis dopuštena (videti, na primer, presud u Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kostić protiv Srbije, od 25. novembra 2008. godine, st. 44. do 46.).

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 4. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao :

- da je u vreme donošenja zaključka o izvršenju predmetnog rešenja o rušenju izvedenih radova bio na snazi Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003 . godine i da je investitor, u skladu sa odredbama tog zakona, prijavio izvedene radove nadležnom organu;

- da je nadležni organ 19. januara 2007. godine obavestio investitora o odluc i da se sporni objekat uvrsti u postupak izdavanja odobrenja za izgradnju i da je predmetni postupak administrativnog izvršenja nakon toga odložen, do okončanja postupka po zahtevu za izdavanje odobrenja za izvođenje spornih radova;

- da o zahtevu investitora za izdavanje odobrenja za izvođenje spornih radova nije bilo pravnosnažno odlučeno do 11. septembra 2009. godine, nakon čega je nastavljen postupak legalizacije;

- da je rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata od 24. marta 2014. godine odbijen kao neosnovan zahtev investitora za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na dogradnji uz stambeni objekat, u dnu parcele levo od ulaza, na k.p. broj …/4, KO Voždovac i da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 4. septembra 2014. godine;

- da je, nakon stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju objekata, predmetni zahtev investitora smatran zahtevom za ozakonjenje i rešenjem od 31. oktobra 2017. godine odbijen kao neosnovan, ali je drugostepeni organ rešenjem od 2. marta 2018. godine uvaž io žalb u investitora i poništio navedeno rešenje, a u ponovnom postupku nije doneta nova odluka.

Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 197. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine , člana 33. Zakona o legalizaciji objekata i č lana 37. Zakona o ozakonjenju objekata bilo predviđeno da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, do dana stupanja na snagu tih zakona, neće izvršavati do p ravnosnažno okončanog postupka legalizacije, odnosno ozakonjenja. Izmenjenim članom 37. Zakona o ozakonjenju objekata , koji je na snazi, propisano je da se rušenje nezakonito izgrađenog objekta sprovodi na osnovu konačnog rešenja o ozakonjenju kojim se odbija ili odbacuje zaht ev za ozakonjenje.

Ustavni sud je, polazeći od stanja u spisima predmeta prvostepenog organa, podataka Republičkog geodetskog zavoda i navoda ustavne žalbe , konstatovao: da se podnositeljka ustavne žalbe u toku predmetnog postupka administrativnog izvršenja, kao vanknjižni vlasnik jednog od stanova u spornom objektu, protivila legalizaciji spornih radova; da ni u jednom podnesku koji su podnositeljka ustavne žalbe , odnosno njen suprug, upućivali nadležnim organima u toku predmetnog postupka nema navoda o tome da zb og izvedenih radova podnositeljka nije u mogućnosti da nesmetano koristi stan čiji je vlasnik, koji se nalazi u spornom objektu ili da trpi štetu zbog izvedenih radova ; da se u ustavnoj žalbi ne navodi nijedan razlog, niti dokaz u prilog paušalnoj tvrdnji o „ograničenju korišćenja imovine i nanošenju štete na legalno sagrađenoj imovini“ u periodu od 11 godina, već se ukazuje da je nadležni organ, protivno odredbama člana 5. Zakona o ozakonjenju objekata, uputio zahtev Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda za pokretanje pos tupka ozakonjenja spornog objekta. Ustavni sud je imao u vidu da prema odredbama Zakona o ozakonjenju objekata , koji je stupio na snagu 27. novembra 2015. godine, predmet ozakonjenja ne može biti objekat za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima kojima je bila uređena legalizacija objekata, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a koje je pravnosnažno u upravnom postupku. Dopuštajući izuzetke od navedenog pravila, zakonodavac je predvideo situacije u kojima će se ipak nastaviti postupak ozakonjenja u skladu sa ovim zakonom, pa i u slučaju kada je zahtev za legalizaciju odbijen iz razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za vlasnika nezakonito izgrađenog objekta. U odnosu na odredbu člana 135. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, kojom je propisano da se z a izgradnju ili izvođenje radova na građevinskom zemljištu ili objektu koji je u vlasništvu više lica, kao dokaz o odgovarajućem pravu prilaže i overena saglasnost tih lica, Zakon o ozakonjenju objekata predviđa obavezu pribavljanja pismene saglasnosti samo ako je objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, pri čemu se smatra da postoji saglasnost suvlasnika ukoliko je znao ili mogao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, a u vreme izgradnje se tome nije protivio. Polazeći od toga da je sporna katastarska parcela u vlasništvu Republike Srbije, sa pravom korišćenja privrednog društva „J.“ d.o.o , Sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je nastavljanje postupka ozakonjenja pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda u suprotnosti sa odredb ama člana 5. Z akona o ozakonjenju objekata .

Ustavni sud je imao u vidu da nadležni organ u periodu od 4. septembra 2014. godine, kada je postalo pravnosnažno rešenje o odbijanju predmetnog zahteva investitora, pa do 27. novembra 2015. godine, kada je stupio na snagu Zakon o ozakonjenju objekata, nije ispunio svoju pozitivnu ob avezu u smislu člana 58. Ustava da izvrši rešenje broj 354-621/2005 od 29. novembra 2005. godine. Ovaj sud je, međutim, polazeći od svega izloženog, ocenio da navedeni propust nadležnog organa nije imao za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. st . 1. i 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1 . tačka 5 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog neizvršenja rešenja o rušenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti