Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu odluku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu ostavodavca i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud nije dao dovoljne razloge zašto je odstupio od nalaza veštaka prilikom utvrđivanja visine štete. Odluka je u tom delu poništena. Žalba skladištara je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnim žalb ama Privrednog društva „V.“ d.o.o. Beograd i Privrednog društva „L.“ a. d. Pančevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavn a žalb a Privredn og društva „V.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, u stavu II izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, u stavu II izreke, i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji koju je Privredno društvo „V.“ d.o.o. izjavilo protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1285/15 od 13. avgusta 2015. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva „V.“ d.o.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Pančevu u predmetu P. 267/10.

4. Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva „L.“ a.d. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „V.“ d.o.o. Beograd izjavilo je Ustavnom sudu, 19. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu , dopunjenu 2. juna 2017. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalb e izražava nezadovoljstvo načinom na koji je Vrhovni kasacioni sud utvrdio visinu dosuđenog iznosa , jer je to učinio iz zapisnika o izgoreloj robi , a ne iz dokaza izvedenog finansijskim veštačenjem, i trenutka od koga mu je priznato pravo na zateznu kamatu na iznos glavnog potraživanja . Takođe smatra da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku , jer se iz obrazloženja revizijske presude ne vidi koji su to razlozi kojima se rukovodio Vrhovni kasacioni sud kada je preinač io nižestepene presude u osporenom delu. Podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava zasniva na činjenici da je tužiocu u drugom postupku, kome je takođe izgorela roba u istom skladištu (istog tuženog) pravo na zateznu kamatu priznato od dana veštačenja, a ne od dana presuđenja , kako je to učinjeno osporenom presudom . Podnosilac smatra i da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao šest godina i pet mesec i.

U dopuni ustavne žalbe od 2. juna 2017. godine, podnosilac ustavne žalbe je dostavio dokaze da je izvršni postupak koji je vođen pred Privrednim sudom u predmetu Pančevu I. 164/15, obustavljen rešenjem od 10. novembra 2016. godine, jer su stranke zaključile sporazum o izmirenju duga, a podnosilac kao izvršni poverilac je predložio obustavu postupka. Po ustavnoj žalbi ovog podnosioca formiran je predmet Už-6521/2016.

Privredno društvo „L.“ a. d. Pančevo izjavilo je 29. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika A. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i protiv rešenja Privrednog suda u Pančevu I. 164/15 od 2. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer u osporenoj presudi nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi kako i na koji način je on, kao skladištar treba lo da postupi da bi se izbegao štetni događaj. Pored toga, podnosilac ukazuje i da nije bilo mesta primeni Zakona o obligacionim odnosima, već Carinskog zakona, te da tužilac nije bio ostavodavac u klasičnom smislu, već korisnik usluga javnog carinskog skladišta. Takođe, smatra da je odgovornost na strani tužioca, jer se on nije ponašao kao dobar privrednik, zbog toga što nije osigurao robu. Podnosilac povredu prava na imovinu i prava na pravno sredstvo vezuje za postupanje Privrednog suda u Pančevu u izvršn om postupk u u kome je doneto osporeno rešenje I. 164/15 od 2. avgusta 2016. godine. Među iznetim zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči, podnosilac ustavne žalbe je tražio i da Sud odloži izvršenje presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, navodeći da bi mu izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu, zbog opasnosti da će izvršni poverilac, koji je privredno društvo sa samo jednim zaposlenim, malim osnivačkim kapitalom i velikim brojem dana provedenih u „blokadi“ računa, nepovratno raspolagati iznosom većim od 100.000.000 dinara. Po ustavnoj žalbi ovog podnosioca formiran je predmet Už-6680/2016.

Podnosilac ustavne žalbe, Privredno društvo „V.“ d.o.o. je , u podnescima od 28. septembara i 12. oktobra 2016. godine , izrazio stav o „neosnovanosti podnetog zahteva Privrednog društva „L.“ a. d. za odlaganje izvršenja akta“, navodeći razloge za takav stav.

Ustavni sud je, radi vođenja jedinstvenog postupka , saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-6680/2016 sa predmetom Už-6521/2016, imajući u vidu da su obe ustavne žalbe izjavljene protiv istog akta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalb e, spise predmeta Privrednog suda u Pančevu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 267/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe Privredno društvo „V.“ d.o.o, podneo je 18. decembra 2009. godine tužbu Trgovinskom sudu u Pančevu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe Privrednog društva „L.“ a. d. Pančevo, radi isplate iznosa po osnovu uništene robe u požaru.

Privredni sud je rešenjem od 20. aprila 2010. godine odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine duga tuženog prema tužiocu, računajući vrednost robe koja je predata na čuvanje u javno carinsko skladište od strane tužioca tuženom po ugovoru o pretovaru i skladištenju robe u javnom carinskom skladištu od 22. marta 2006. godine.

Određeni sudski veštak K. K. je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 11. juna 2010. godine, dopunjen 16. septembra 2010. godine, nalazeći da ukupna vrednost robe koju su parnične stranke zapisnicima konstatovale da je izgorela u požaru 18. oktobra 2009. godine iznosi – a) vrednost robe nabavljene na inostranom tržištu – 549.664,45 evra, b) vrednost robe nabavljene na inostranom tržištu – 173.797,04 američkih dolara, v) troškovi uvoza za robu nabavljenu na inostranom tržištu – 9.255.481,69 dinara i v) vrednost robe nabavljene na domaćem tržištu – 1.566.166,80 dinara .

Privredni sud je, 6. avgusta 2013. godine, po predlogu tuženog, koji je imao primedbe na sprovedeno veštačenje, jer njegov predstavnik nije prisustvovao izvođenju tog dokaza, odredio drugo ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine duga tuženog prema tužiocu, računajući vrednost robe koja je predata na čuvanje u javno carinsko skladište od strane tužioca tuženom po sadašnjim cenama, a po ugovoru o pretovaru i skladištenju robe u javnom carinskom skladištu od 22. marta 2006. godine.

Sudski veštak N. S. je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 13. novembra 2013. godine, a nakon više dopuna nalaza i mišljenja , konačno je 28. maja 2014. godine našao da ukupna vrednost uništene robe bez PDV iznosi 145.311.769,85 dinara.

Tokom prvostepenog postupka Privredni sud je odredio izvođenje dokaza i veštačenjem od strane sudskih veštaka hemijske tehnologije (22. marta 2011. godine) i pravne struke (19. oktobra 2011. godine), a takođe su saslušani i svedoci.

Presudom Privrednog suda P. 267/10 od 28. januara 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 145.311.769,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2014. godine do isplate, uvećan za iznos pripadajućeg PDV na iznos glavnog duga od 59.221.342,76 dinara na dan isplate ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos pripadajućeg PDV na deo glavn og duga od 86.090.427,09 dinara; stavom trećim je odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1285/15 od 13. avgusta 2015. godine žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i potvrđena je presuda Privrednog suda P. 267/10 od 28. januara 2015. godine u prvom i drugom stavu njene izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, u stavu I izreke , odbijena je kao neosnovana revizija tuženog u delu kojim je pravnosnažno obavezan da tužiocu isplati iznos od 100.970.059,36 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom po čev od 28. januara 2015. godine pa do isplate, kao i troškove postup ka u iznosu od 2.481.077 dinara; u stavu II izreke delimično je usvojena revizija tuženog, pa su preinačen e presud e Privrednog suda P. 267/10 od 28. januara 2015. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 1285/15 od 13. avgusta 2015. godine, i to tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca , kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od još 44.341.710,49 dinara, sa zateznom kamatom počev od 29. maja 2014. godine pa do isplate, za kamatu na iznos od 100.970.059,36 dinara za period od 29. maja 2014. godine pa do 27. januara 2015. godine, za PDV na iznos glavnog duga od 59.221.342,76 dinara, kao i za troškove postup ka u iznosu od 1.088.818 dinara; u stavu III izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljen protiv presude Privrednog suda P. 267/10 od 28. januara 2015. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1285/15 od 13. avgusta 2015. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tuženi kao skladištar primio tužiočevu robu na osnovu ugovora o pretovaru i skladištenju robe u javnom carinskom skladištu zaključenog 22. marta 2006. godine; da su tim ugovorom stranke uredile poslovne odnose po osnovu pretovara i skladištenja klima uređaja; da je tuženi primio robu na uskladištenje po transportnoj dokumentaciji, a tužilac se obavezao da tuženog blagovremeno obavesti o pristizanju i otpremi robe; da je tuženi odgovoran za primljene količine robe na skladištu, a tužilac se pre otpreme ukupne količine robe obavezao da plati tuženom sve troškove skladištenja robe; da su se stranke dogovorile da ugovor počinje da se primenjuje danom potpisivanja i da se zaključuje na neodređeno vreme; da se 18. oktobra 2009. godine desio štetni događaj kada je predmetna roba uništena u požaru; da su nakon požara stranke 9. novembra 2009. godine sačinile zapisnik za ocarinjenu robu 2009. godine; da su sačinile zapisnik sa istim datumom za robu ocarinjenu 2008. godine; da su sačinile zapisnik 10. novembra 2009. godine za uskladištenu robu u javno skladište; da su sačinile zapisnik sa istim datumom za neocarinjenu robu iz 2009. godine; da su u navedenim zapisnicima stranke konstatovale vrstu i količinu robe koju je tužilac predao tuženom na skladištenje; da je prvostepeni sud utvrdio da je tržišna vrednost robe koja je uništena u požaru, a prema zapisnicima sačinjenim od strane tužioca i tuženog na dan veštačenja 28. maja 2014. godine iznosila 141.894.905,85 dinara (klima uređaji), 3.110.835 dinara (bakarne cevi) , 295.029,00 dinara (bušilice) , 11.000,00 dinara (preostala roba), ukupno 145.311.769,85 dinara ; da ukupna vrednost robe, koje su parnične stranke zapisnicima konstatovale da je izgorela u požaru 18. oktobra 2009. godine , iznosi – vrednost robe nabavljen e na inostranom tržištu – 549.664,45 evra, vrednost robe nabavljene na inostranom tržištu – 173.797,04 USD, troškovi uvoza za robu nabavljenu na inostranom tržištu – 9.255.481,69 dinara, vrednost robe nabavljene na domaćem tržištu – 1.566.166,80 dinara; da je iz izvedenog dokaza finansijskim veštačenjem vrednost robe na dan 28. maj 2014. godine u ukupnom iznosu od 145.311.769,85 dinara utvrđena po važećim cenama prikupljanjem ponuda više preduzeća koja se bave prometom navedene robe; da je uzrok požara ljudski faktor; da je prostor L. „D .“ veličine 240 hektara, da su skladišni kapaciteti raspoređeni na 12 javnih i carinskih skladišta ukupne površine 32.000 m2; da je navedeni prostor bio obezbeđen sa četiri radnika koji su pružali usluge fizičkog obezbeđenja sa osnovni zadatkom patroliranja po krugu na svakih sat vremena; da nije postojao video nadzor, niti druge vrste tehničkog obezbeđenja; da jedan deo prostora luke nije imao ogradu, te da pristup nije bio kontrolisan, zbog čega je NN lice moglo prići neopaženo objektu sa te strane. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi usvojili u celini tužbeni zahtev tužioca; da tuženi u revizijskim razlozima spori pravilnost odlučivanja nižestepenih sudova i primenu zakonskih propisa na kojima se zasnivaju presude o usvajanju tužbenog zahteva, te ukazuje da nije odgovoran za nastalu štetu; da revizijski sud smatra da je revizija tuženog delimično osnovana; da su p arnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o skladištenju robe, gde je tuženi kao skl adištar p rimio robu od tužioca koja je uništena kada je u magacinu tuženog izbio požar; da je skladište dužno da obavlja svoje poslove s pažnjom i da odgovara ako tako nije uradilo; da se smatra da je skladištar odgovoran ako kao dobar privrednik nije preduzeo potrebne mere koje bi dovele do otklanjanja ili umanjenja štete; da to dalje znači da pored odsustva krivice skladištar mora da dokaže i postojanje nekog od konkretnih uzroka štete (da je šteta uzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, ili su uzrokovane krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe kao i neispravnom ambalažom); da je, u k onkretnom slučaju, šteta pričinjena od strane nepoznatog lica (podmetanjem požara), a ove odgovornosti se tuženi kao skladištar mogao osloboditi dokazivanjem da je preduzeo sve potrebne i neophodne mere kao d obar privrednik, da d o štete na robi koja mu je poverena na uskladištenje ne dođe; da kako tuženi nije dokazao da je šteta na robi tužioca prouzrokovana okolnostima koje se nisu mogle iz beći ni otkloniti, odnosno da je preduzeo sve mere adekvatnog obezbeđenja objekta, to u skladu sa članom 731. Zakona o obligacionim o dnosima, odgovara za štetu prouzrokovanu na robi tužioca, zbog čega je u obavezi da tužiocu naknadi štetu usled uništene robe; da su neosnovani navodi revizije da je odgovornost tuženog za štetu na robi ugovorom ograničena samo na štetu koja nastane prilikom pretovara i manipulacije robe; da je ugovorom o pretovaru i skladištenju koji su stranke zaključile (član 2.) predviđeno „da je tuženi odgovoran za prim ljene količine robe na skladištu i snosi štetu za sva eventualna fizička oštećenja na robi koja mogu nastati, prilikom pretovarnih manipulacija“, što znači da tuženi kao javni skladištar, odgovara i za štetu koja nastane na robi koju je primio na skladištenje i za štetu koja eventualno nastane prilikom pretovarnih manipulacija, koje se vrše radi carinjenja robe; da je u odredbi člana 2. ugovora predviđeno da korisnik usluga (tužilac) osigurava robu od ostalih rizika za koje tuženi ne odgovara, ali ni ova odredba ne oslobađa , niti ograničava odgovornost tuženog kao javnog skladištara za štetu koja je , u konkretnom slučaju , nastala na robi tužioca; da se, prema izloženom, navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odgovornosti za štetu ne mogu prihvatiti kao osnovani; da se, m eđutim, osnovano revizijom tuženog ukazuje da je prilikom odlučivanja o visini štete materijalno pravo pogrešno primenjeno; da je skladištar koji je odgovoran za štetu, u smislu člana 733. Zakona o obligacionim odnosima, u obavezi da naknadi štetu u visini stvarne vrednosti robe; da vrednost robe koju su parnične stranke zapisnicima konstatovale iznosi 549.664,45 evra i 173.797,04 USD, sa troškovima uvoza za robu nabavljenu na inostranom tržištu od 9.255.481,69 dinara, a vrednost robe nabavljene na domaćem tržištu iznosi 1.566.166,80 dinara; da je takva vrednost robe u stranoj valuti za koju su parnične stranke zapisnički konstatovale da je izgorela u požaru, odrediva u smislu čl. 462 . i 464. Zakona o obligacionim odnosima, tako da potrebe za veštačenjem na okolnost dinarske protivvrednosti uvezene robe, čija je cena izražena u stranoj valuti, nije bi lo; da ovo tim pre što je dinarsku protivvrednost uništene robe, čiju su visinu stranke konstatovale zapisnički, moguće utvrditi prema vrednosti kursa Narodne banke Srbije na dan presuđenja – 28. januar a 2015. godine; da je srednji kurs Narodne banke Srbije za 1 evro na taj dan iznosio 123,4128 dinara, a za USD 108,666 dinara; da vrednost robe uništene u požaru – izražene u stranoj valuti od 549 ,664,45 evra, 173.794,04 USD, da troškovi uvoza robe nabavljene na inostranom tržištu i vrednost robe nabavljene na domaćem tržištu (koja je na dan nastanka šte te iznosila 115.454,81 evro) po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan presuđenja iznose 82.084.230,21 dinara (protivvrednost od 665 .119,26 evra) i 18.885.829,15 dinara (protivvrednost 173.797,04 USD), što sve ukupn o iznosi 100.970.059,36 dinara; da je stoga y tom delu uvažena revizija tuženog, te su preinačene nižestepene presude, tako što je zahtev tužioca odbijen za iznos od 44.341.710,49 dinara; da s obzirom na to da je tužiocu visina štete utvrđena prema dinarskoj protivvrednosti na dan prvostepenog presuđenja, njemu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos dinara, počev od dana presuđenja, pa d o ispl ate, saglasno članu 189. st av 2 . i članu 277. Zakona o obligacionim odnosima; da je Vrhovni kasacioni sud o zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca (državnog tužioca), odlučio na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 415. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da nema nedozvoljenih dispozitivnih radnji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu , pored ostalih, pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09) (u daljem tekstu: ZPP) , koji s e primenjivao u predmetnoj parnici, bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) (član 155.); da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete (član 186.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324.); da se ugovorom o uskladištenju skladištar obavezuje da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu, kao i da je prilikom predaje robe ostavodavac dužan dati sva potrebna obaveštenja o njoj i izjaviti kolika je njena vrednost (član 730.); da skladištar odgovara za štetu na robi osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti ili je prouzrokovana krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom; da je skladištar dužan da upozori ostavodavca na mane, ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu usled kojih može doći do štete na robi, čim je navedene nedostatke opazio ili morao opaziti, da ako bi se na robi dešavale takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladištar je dužan, ako to po njegovom pozivu ne bi mogao na vreme da učini ostavodavac, prodati robu bez odlaganja na najpogodniji način; da je skladištar obavezan da preduzima radnje radi očuvanja prava ostavodavca prema prevoziocu koji mu je predao robu za račun ostavodavca u oštećenom ili manljivom stanju (član 731.); da je s kladištar dužan da osigura robu primljenu na čuvanje samo ako je to ugovoreno, da ako ugovorom nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika (član 732.); da n aknada štete koju je skladištar dužan platiti zbog propasti, umanjenja ili oštećenja robe za vreme od njenog prijema do predaje, ne može preći stvarnu vrednost robe, osim ako je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom (član 733.).

5. Analizirajući revizijsku presudu, sa stanovišta navoda iz ustavne žalbe Privrednog društva „V.“ d.o.o. citiranih odredaba zakona i prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akt mora sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, a kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Ustavni sud napominje da je ZPP-om usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo dokazno sredstvo. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da revizijski sud osim konstatacije da „nije postojala potreba za veštačenjem na okolnost dinarske protivvrednosti uvezene robe“, ne daje gotovo nikakve razloge zbog čega ne prihvata dokaz izveden ekonomsko-finansijskim veštačenjem 13. novembra 2013. godine, odnosno 28. maja 2014. godine od strane veštaka N. S, a na osnovu koga su nižestepeni sudovi utvrdili vrednost uništene robe, i to po važećim cenama prikupljanjem ponuda više preduzeća koja se bave prometom predmetne robe. Sa druge strane, revizijski sud, iako to ne navodi izričito, ipak prihvata kao dokaz ekonomsko-finansijsko veštačenje sprovedeno od strane veštaka K. K. s obzirom na to da na osnovu njega utvrđuje vrednost uništene robe . Činjenica da je revizijski sud prihvatio označeni dokaz proizlazi iz iznosa navedenih u tom nalazu i mišljenju, koji su identični onima iz obrazloženja osporene presude, a nesporno je da nisu svi zapisnici (na kojima je zasnovano to veštačenje) sadrž ali označenje vrednost i robe . Međutim, revizijski sud ni u vezi toga ne daje nikakvo obrazloženje.

Imajući u vidu navedeno, po mišljenju Ustavnog suda, nedostatak obrazloženja vezanih za konkretne činjenic e i okolnost i na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti za pravo podnosioca, dovodi u sumnju da je revizijski sud razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod parnice u pogledu načina na koji će sudovi utvrditi iznos visine naknad e materijalne štete trebalo da bude (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, kao i mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije, broj predstavke 30544/96, stav 28.), ocenio da osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu Privrednog društva „V.“ d.o.o. i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, u stavu II izreke , povređeno pravo tog podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. poništ io označenu presudu, u stavu II izreke , i odre dio da isti sud ponovo odluči o reviziji koju je Privredno društvo „V .“ d.o.o. izjavilo protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1285/15 od 13. avgusta 2015. godine.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu Privrednog društva „V.“ d.o.o. izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u predmetu P. 267/10, Ustavni sud najpre konstatuje da je tužba u tom postupku podneta 18. decembra 2009. godine, a da je parnica okončana donošenjem osporene revizijske presude 12. maja 2016. godine, dakle nakon šest godina i nepunih pet meseci .

Dužina parničnog postupka na prvi pogled prevazilazi okvir e standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od više činilaca, a imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe u kojima obrazlaže povredu ovog prava, Ustavni sud je ispitivao i ostale kriterijume koji se uzimaju u obzir prilikom odlučivanja o eventualnim povredama označenog prava, pre svega postupanje sudova koji su vodili postupak , kao i složenost činjeničnih i pravnih pitanja .

U parničnom postupku prvostepeni sud je održao više od 20 ročišta za glavnu raspravu, izveo dokaze veštačenjem od strane četiri veštaka, dva veštaka ekonomske struke, veštaka hemijske tehnologije i veštaka pravne struke, saslušao više svedoka, te odlučio o tužiočevom predlogu za određivanje privremene mere. Sa druge strane, nekoliko ročišta za glavnu raspravu je odložen o iz različitih razloga (uglavnom zbog nepostupanja tuženog po nalozima suda) , ali imajući u vidu da je prvostepeni sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, navedene okolnosti ni su naročito doprinel e dužem trajanju o sporenog postupka.

Polazeći od složenosti, pre svega činjeničnih pitanj a koja su se pojavila kao sporna pred sudom, te o bimnosti sprovedenog dokaznog postupka, Ustavni sud smatra da je predmetni postupak bio veoma složen.

Imajući u vidu iznete okolnosti konkretnog slučaja, a naročito složenost postupka, Ustavni sud ocenjuje da nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer se period od šest godina i nepunih pet meseci, u konkretnom slučaju, ipak ne može okarakterisati kao nerazumno dug, pa je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, ustavnu žalbu u ovom delu odb acio kao očigledno neosnovanu.

8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode Privrednog društva „V.“ d.o.o. o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem stava II izreke osporene presude.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu Privrednog društva „L.“ a. d. u kojoj se navodi da tužilac nije bio ostavodavac u klasičnom smislu, već korisnik usluga javnog carinskog skladišta, te da odgovornost snosi tužilac, jer se on nije ponašao kao dobar privrednik, zbog toga što nije osigurao robu, Ustavni sud, ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud na ove navode dao detaljno i jasno obrazloženje ističući da postoji potpuna i isključiva odgovornost tuženog za naknadu štete u vidu uništene robe, koja proizlazi iz odredbe člana 731. stav 1. ZOO. Takođe je navedeno da iz sadržine odredbe člana 2. ugovora o pretovaru i skladištenju proizlazi da je ugovorena i dodatna odgovornost tuženog kao skladištara za naknadu štete za fizička oštećenja na robi koja mogu nastati prilikom pretovarnih manipulacija, ali da to ne znači oslobađanje skladištara od odgovornosti u svim drugim slučajevima oštećenja robe, jer tako nešto stranke nisu ugovorile. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je na jasan način obrazložio da tuženi kao skladištar nije dokazao da je šteta na robi prouzrokovana okolnostima koje se nisu mogle izbeći ni otkloniti, odnosno da je preduzeo sve mere adekvatnog obezbeđenja objekta, zbog čega se ni navodi o odgovornosti tužioca zasnovani na činjenici da nije osigurao predmetnu robu, u konkretnom slučaju, ne iskazuju kao ustavnopravno relevantni.

Vezano za navode kojima se ističe da revizijska presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud imajući u vidu da je, u delu u kome je ovaj podnosilac osporava, već ocenio da ona sadrži jasno i detaljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao osnovani sa stanovišta označenog ustavnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu Privrednog društva „L .“ a. d, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Ustavni sud nalazi da bi razmatranje ustavn e žalb e Privrednog društva „L .“ a. d. u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda I. 164/15 od 2. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, bilo bespredmetno. Ovo ne samo zbog toga što je odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 374/2015 Pzz. 2/2016 od 12. maja 2016. godine, već i zbog činjenice da je predmetni izvršni postupak okončan, tj. obustavljen rešenjem Privrednog suda I. 164/15 od 10. novembra 2016. godine, a na predlog izvršn og poveri oca, ovde podnosioca ustavne žalbe „V.“ d.o.o, jer je sa izvršnim dužnikom, ovde podnosiocem ustavne žalbe Privrednim društvom „L.“ a. d, zaključio sporazum o izmirenju duga.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na obrazloženu odluku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti