Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak za naknadu štete trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 986/01-55, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz P . je 16. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M . T, advokata iz P , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 986/01-55.

Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01 od 1. decembra 2006. godine, presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3177/10 od 7. septembra 2011. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći da postupajući sudovi "donoseći osporene odluke u korist suprotne strane, nisu delotvorno postupali".

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac podneo tužbu 4. jula 2001. godine; da je prvostepena presuda doneta 1. decembra 2006. godine; da je drugostepena odluka doneta 21. aprila 2010. godine, dok je revizijski sud odlučio 7. septembra 2011. godine; da su mu desetogodišnjim trajanjem predmetnog postupka povređena označena ustavna prava. Tražio je „da Ustavni sud preinači nižestepene odluke u celosti i da usvoji tužbeni zahtev“. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete, kao i da se odluka Ustavnog suda objavi u sredstvima javnog informisanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01-55, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. jula 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Požarevcu, radi naknade nematerijalne štete, protiv tužene S. p . S, Opštinskog odbora u P, sa predlogom za izdavanje privremene mere. Tužbeni zahtev je preciziran 5. jula 2005. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01 od 17. septembra 2001. godine usvojena je predložena privremena mera do okončanja parnice P. 986/01, pa je zabranjeno tuženom otuđenje i opterećenje konkretne katastarske parcele katastarske opštine Požarevac, sa svim objektima na toj katastarskoj parceli.

Rešenjem Opštinskog suda u Požarevcu Ipv. P. 23/2000-41 od 24. oktobra 2001. godine odbijen je kao neosnovan prigovor punomoćnika tuženog izjavljen protiv rešenja tog suda P. 986/01 od 17. septembra 2001. godine kojim je usvojena predložena privremena mera.

Pred Opštinskim sudom u Požarevcu bilo je održano 13 ročišta za glavnu raspravu, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga; tri zbog pokušaja mirnog rešenja spora, tri iz razloga što pozvani svedoci nisu pristupili, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištima su više puta saslušane parnične stranke, izvedeni su dokazi pribavljanjem i čitanjem određenih tekstova iz novinskih članaka, saslušanjem većeg broja svedoka kao i suočenjem svedoka.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01 od 1. decembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti isplati 195.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. decembra 2006. godine do isplate; stavom drugim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da tužena tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti isplati 19.805.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 4. jula 2001. godine do isplate, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 195.000,00 dinara za period od 4. jula 2001. do 1. decembra 2006. godine; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 54.900,00 dinara.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01-55 od 1. decembra 2006. godine u stavu prvom izreke i u delu stava drugog izreke za iznos od 19.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, od 4. jula 2001. godine do isplate, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 195.000,00 dinara počev od 4. jula 2001. do 1. decembra 2006. godine i na iznos od 105.000,00 dinara počev od 4. jula 2001. do 1. decembra 2006. godine; stavom drugim izreke preinačio je presudu Opštinskog suda u Požarevcu 986/01 od 1. decembra 2006. godine u preostalom delu stava drugog izreke i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti pored iznosa od 195.000,00 dinara plati još i iznos od 105.000,00 dinara (ukupno iznos od 300.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 105.000,00 dinara počev od 1. decembra 2006. godine do isplate; stavom trećim izreke preinačio je odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu trećem izreke prvostepene presude i obavezao tuženu da tužiocu na ime parničnih troškova plati 171.200,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3177/10 od 7. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine; u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine. U obrazloženju je navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena odgovorna i u obavezi da tužiocu naknadi nastalu nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti na osnovu odredaba čl. 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud pravilno odmerio visinu jedinstvene novčane naknade u iznosu od ukupno 300.000,00 dinara, koja predstavlja adekvatnu novčanu satisfakciju; da su nižestepeni sudovi izveli pravilan pravni zaključak da su zajedničkim saopštenjem tužene i druge političke partije, koje je objavljeno u lokalnom listu i emitovano na lokalnoj radio stanici, povređeni čast, sloboda i pravo ličnosti tužioca; da je iznoseći svoje stavove o aktuelnim događajima, tužena morala poštovati ljudsko dostojanstvo tužioca, koje je neprikosnoveno i čije je poštovanje zagarantovano Ustavom Republike Srbije; da su upotrebljeni uvredljivi izrazi, izrečene neistinite informacije i izrečene javne kvalifikacije o tužiocu, kod njega izazvali neprijatna duševna i emotivna stanja, zbog kojih je trpeo duševne bolove zbog povrede časti, dok je usled izmenjenog odnosa okoline prema njemu i uticaja objavljenog teksta na njegov lični život i na poslovanje, trpeo duševne bolove zbog povrede ugleda.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 4. jula 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je pet i po godina i u tom periodu bilo je ukupno održano 13 ročišta za glavnu raspravu, dok deset ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je odlučio posle tri godine i četiri meseca, a revizijski sud posle godinu dana i pet meseci.

Dakle, parnični postupak je trajao preko deset godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer su on ili njegov punomoćnik prisustvovali svim ročištima za glavnu raspravu. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da se radilo o naknadi nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda podnosioca.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen da bi trajao deset godina, posebno što nije zahtevao izvođenje dokaza putem veštačenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 986/01-55, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01 od 1. decembra 2006. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3177/10 od 7. septembra 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe i zahteva da Ustavni sud preinači osporene sudske odluke, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom parničnog postupka i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud, odnosno da još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno prizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih sudskih odluka, niti je ukazano na proizvoljnost u njihovom donošenju. Ustavni sud nalazi da su parnični sudovi dali jasne i dovoljno obrazložene razloge na osnovu kojih su odmerili visinu jedinstvene novčane naknade koja predstavlja adekvatnu novčanu satisfakciju podnosioca za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti. Ustavni sud je uvidom u osporene akte utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv osporenih presuda Opštinskog suda u Požarevcu P. 986/01 od 1. decembra 2006. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3121/10 od 21. aprila 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3177/10 od 7. septembra 2011. godine odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti