Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da pravni prethodnik podnosioca nije mogao steći svojinu nasleđivanjem, jer je ostavilac prethodno raspolagao imovinom u postupku formiranja katastra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. J . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A . J . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2882 /14 od 2. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. J . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 18. februara 2015. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu pr otiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. st. 1. i 2. i člana 59. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući činjenice koje su prethodile podnošenju ustavne žalbe, navodi da je ustavnopravno neprihvatljiv stav drugostepenog suda da on nije dokazao pravni osnov i način sticanja prava svojine svog pravnog prethodnika na spornoj katastarskoj parceli, budući da je pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 6. decembra 1967. godine njegov pravni prethodnik oglašen naslednikom te parcele. U ustavnoj žalbi se tvrdi da usmeni ugovor o poklonu od donošenja Zakona o prometu zemljišta i zgrada iz 1954. godine nije mogao da proizvodi pravno dejstvo, te da nije ustavnopravno prihvatljiv stav postupajućih sudova da je, u konkretnom slučaju, takav ugovor bio pravni osnov za sticanje svojine sada pok. B . na spornoj parceli. Stoga, podnosilac smatra da je pok. T . M . mogao kao nosilac prava svojine na spornoj nepokretnosti da tom nepokretnošću raspolaže sudskim testamentom na osnovu kojeg je doneto navedeno rešenje o nasleđivanju. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 2401/13 od 4. aprila 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se prema tuženom V. J . utvrdi da je tužilac isključivi vlasnik i držalac njive tzv. „T .", površine 500m2, katastarska parcela broj 326/3, upisana u pl. broj 41, KO K, a po rešenju o nasleđivanju Opštinskog suda u Vranju O. 701/89 od 26. marta 1990. godine, te da je tuženi dužan priznati i dozvoliti upis prava svojine tužiocu kod Službe za katastar nepokretnosti u Vranju; s avom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži Službi za katastar nepokretnosti u Vranju da po pravnosnažnosti presude izvrši upis prava svojine na navedenoj njivi na ime A. J, kao i da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 54.050,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi prilikom saslušanja u svojstvu stranke izjavio da mu je poznato da je B. J . neke zemljišne parcele u toku 1956. godine dobila na poklon od svog svekra sada pok. T . M; da je sada pok. T. M . svojom imovinom raspolagao testamentom na osnovu koga je doneto rešenje o nasleđivanju O. 280/65 od 6. decembra 1967. godine kojim je ocu ovde tuženog R . J . pripala, između ostalog, i kat astarska parcela broj 326 po pl . broj 41 , KO K; da je sud prihvatio iskaz tuženog u delu gde svedoči da je pok. T . ovom parcelom raspolagao na osnovu usmenog ugovora o poklonu, a što potvrđuje i svedok B. M; da je premerom iz 1956. godine koji je supio na snagu 1960. godine, za KO K, kat astarska parcela broj 326 bila upisana na ime B. J; da su stupanjem na snagu premera sva zainteresovana lica mogla da izjave žalbu ukoliko su smatrali da polažu pravo svojine na nekoj od upisanih nepokretnosti, budući da se podaci o pravima na nepokretnosti utvrđeni u postupku izlaganja na javni uvid koji nisu osporeni u tom postupku upisuju u list nepokretnosti bez donošenja rešenja; da pok. T . M, kao ni pok. R . J . nisu zahtevali da se uknjiže kao vlasnici na spornoj nepokretnosti; da je B. J . bila nosilac prava svojine na predmetnoj parceli od 1956. do 1978. godine kada je izvrše na promena u posedovnom stanju tako da je celokupna imovina B . J . bila upisana na novog posednika Č . J.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2882/14 od 2. decembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 2401/13 od 4. aprila 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je sada pok. T . M, deda tužioca, a pradeda tuženog, bio vlasnik kat astarske parcele broj 326, upisane u pl. broj 41, KO K; da je, u cilju obezbeđenja svog tada maloletnog unuka Č. po ranije umrlom sinu pok. V, pok. T . navedenu parcelu usmenim ugovorom o poklonu poklonio i predao u državinu svojoj snahi po umrlom sinu V, sada pok. B . J, babi tuženog; da je pok. T, prilikom formiranja katastra za KO K , tokom 1956. godine, dozvolio da se sada pok. B. J upiše kao vlasnik te parcele; da je u to vreme sada pok. B . živela u zajednici sa drugim sinom pok. T, sada pok. R, ocem tužioca, sve do njegove smrti 1989. godine; da je pok. T. sudskim testamentom od 9. februara 1957. godine izvršio raspored svoje nepokretne imovine u kome nije naveo katastarske brojeve parcela, već su parcele date opisno; da su, nakon njegove smrti, rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Vranju O. 280/65 od 6. decembra 1967. godine za testamentalne naslednike na njegovoj zaostavštini oglašeni njegov unuk tada mal. Č. po ranije umrlom sinu pok. V . i njegov sin, sada pok. R . koji je između ostalog nasledio i kat astarsku parcelu broj 326; da je tužilac iza smrti svog oca rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Vranju O. 701/89 od 26. marta 1990. godine oglašen naslednikom, između ostalog, i na njivi površine 500m2, zvana „T.", katastarska parcela broj 326/3, po pl. broj 41, KO K; da je na osnovu uverenja Službe za katastar nepokretnosti od 23. avgusta 2010. godine utvrđeno da je katastarska parcela broj 326 od 1956. godine bila upisana na ime B. J . i da je izvršena deoba te parcele od koje su nastale katastarske parcele br. 326/1 i 326/3 koje su upisane na dotadašnjeg vlasnika B. J . i deo parcele koji je ušao u kat astarsku parcelu broj 1198; da je izradom katastra ne pokretnosti za KO K. katastarska parcela broj 326/3 upisana na Č . J .

Drugostepeni sud nalazi da je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je vlasnik sporne parcele po osnovu nasleđa. Citirajući odredbu člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Apelacioni sud konstatuje da – da bi jedno lice steklo pravo svojine na nepokretnosti mora dokazati ne samo svoj pravni osnov i način sticanja već i pravni osnov i način sticanja svog pravnog prethodnika. Kako tužilac nije dokazao pravni osnov i način sticanja prava svojine svog pravnog prethodnika, to je, po oceni drugostepenog suda, pravilan zaključak Osnovnog suda da sporna parcela ne predstavlja svojinu tužioca.

Apelacioni sud utvrđuje da je pok. T. bio vlasnik sporne parcele i pravni prethodnik stranaka, te da je u cilju obezbeđenja svog tada maloletnog unuka Č . po ranije umrlom sinu pok. V, tu parcelu usmenim ugovorom o poklonu poklonio i predao u državinu snahi po umrlom sinu V, sada pok. B . J, babi tuženog. Zatim da je prilikom formiranja katastra pok. T . dozvolio da se pok. B . upiše kao vlasnik parcele, te da je na taj način pok. T . izgubio pravo svojine na spornoj nepokretnosti. Pored toga, drugostepeni sud nalazi da pok. T. nije mogao ponovo da raspolaže sa istom nepokretnošću sudskim testamentom u korist oca tužioca , zbog čega takvo raspolaganje ne može proizvoditi pravno dejstvo. Stoga, po oceni drugostepenog suda, pravni prethodnik tužioca po osnovu nasleđivanja nije mogao steći pravo svojine na spornoj nepokretnosti. Okolnost da je predmetnu parcelu, pored pok. B, koristio i sada pok. otac tužioca ne ukazuje da je pravni prethodnik tuženog, pok. B, time izgubila pravo svojine, s obzirom na to da je u vreme učinjenog poklona i upisa u katastar nepokretnosti živela u zajednici sa ocem tužioca i da su zajednički obrađivali ne samo spornu , već celokupnu nepokretnu imovinu.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

Osnovnim tekstom Zakona o prometu zemljišta i zgrada ("Službeni list FNRJ", broj 26/54), koji je važio u vreme zaključenja usmenog ugovora o poklonu sporne nepokretnosti, bilo je propisano: da ugovor na osnovu koga se prenosi zemljište ili zgrada mora biti pismen, kao i da ugovor koji nije zaključen u pismenom obliku ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo (član 9.); da će se odredba člana 9. ovog zakona, ukoliko se odnosi na ugovore o prenosu zemljišta i zgrada koje nisu u društvenoj svojini, primenjivati po isteku tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 73.).

Odredbom člana 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prometu zemljišta i zgrada ("Službeni list SFRJ", broj 15/65) bilo je propisano da se član 9. stav 1. Zakona o prometu zemljišta i zgrada ("Službeni list FNRJ", br. 26/54, 19/55, 30/62 i 53/62) menja i glasi: „Ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na zemljište ili zgradu mora biti pismen“.

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni list FNRJ", broj 20/55), koji je važio u vreme sačinjavanja sudskog testamenta iz 1957. godine, bilo je propisano: da zaveštalac može testamentom raspolagati svojom imovinom na način i u granicama koji su određeni u zakonu (član 7.); da zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti (član 135.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) propisano je: da će se nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu, a da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosilac temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se on, u suštini, žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava.

U tom smilu, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, postupajući sudovi su zauzeli stanovište da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao pravni osnov i način sticanja prava svojine svog pravnog prethodnika – oca R . J . na predmetnoj nepokretnosti . S tim u vezi, nadležni sudovi su konstatovali da otac podnosioca ustavne žalbe nije mogao da stekne pravo svojine na navedenoj nepokretnosti rešenjem o nasleđivanju iz 1967. godine kojim je oglašen za naslednika sporne nepokretnosti po osnovu sudskog testamenta koji je ostavilac pok. T. M . sačinio 1957. godine. Ovo iz razloga što je pok. T, kao vlasnik te nepokretnosti, u cilju obezbeđenja svog tada maloletnog unuka Č . (oca tuženog) po ranije umrlom sinu pok. V, predmetnu nepokretnost usmenim ugovorom o poklonu poklonio i predao u državinu sada po k. B. J . (babi tuženog) i prilikom formiranja katastra nepokretnosti za KO K . dozvolio da se pok. B . J . upiše kao vlasnik sporne nepokretnosti, a sve to pre nego što je navedenim sudskim testamentom iz 1957. godine izvršio ras pored svoje nepokretne imovine. Pri tom je utvrđeno da su stupanjem na snagu premera iz 1956. godine za KO K. sva zainteresovana lica mogla da izjave žalbu ukoliko su smatrali da polažu pravo svojine na nekoj od u pisanih nepokretnosti, kao i da pok. T . M, kao ni pok. R . J . zahtevali da se uknjiže kao vlasnici na spornoj nepokretnosti.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je imao u vidu da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi da je usmeni ugovor o poklonu sporne nepokretnosti zaključen 1956. godine, kao i da je osnovnim tekstom Zakona o prometu zemljišta i zgrada ("Službeni list FNRJ", broj 26/54), koji je važio u vreme zaključenja tog ugovora, bilo predviđeno da ugovor na osnovu koga se prenosi zemljište ili zgrada mora biti pismen, kao i da ugovor koji nije zaključen u pismenom obliku ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Međutim, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, osnov upisa pok. B. J . u katastar nepokretnosti nije bio navedeni usmeni ugovor , već je to, u suštini, bio sam proces formiranja katastra nepokretnosti u katastarskoj opštini K. u kome je sada pok. T . M . dozvolio sada pok . B . da se up iše kao vlasnik i predao joj u državinu spornu nepokretnost . U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je pravno utemeljen stav drugostepenog suda da je pok. T . izgubio pravo svojine na spornoj nepokretnosti pre sačinjavanja sudskog testamenta kojim je izvršio raspodelu svoje imovine , time što je posle zaključenja usmenog ugovora predao u državinu spornu nepokretnost i dozvolio sada pok. B . – pravnom prethodniku tuženog da se upiše u javnu knjigu kao njen vlasnik. Samim tim, Ustavni sud smatra da je pravno argumentovan zaključak drugostepenog suda da pok. T . nije mogao spornom nepokretnošću da raspolaže sudskim testamentom u korist oca podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je, u smislu člana 7. Zakona o nasleđivanju iz 1955. godine, koji je važio u vreme sačinjavanja tog testamenta, zaveštalac mogao testamentom raspolagati samo imovinom koja je bila u njegovom vlasništvu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se osporena drugostepena presuda temelji na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji i da stoga podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosioca o tome da su mu osporenom presudom povređena prava na imovinu i na nasleđivanje, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz čl. 58. i 59. Ustava, imajući u vidu da podnosilac povredu tih prava, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti