Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1994. godine. Zbog dugotrajnih perioda neaktivnosti suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Dedović i Filipa Dedovića, oboje iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Dedović i Filipa Dedovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 599/01, sada predmet Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 2500/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milica Dedović i Filip Dedović, oboje iz Užica, su 30. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetu Opštinskog suda u Ivanjici P. 599/01. Podnosioci se istovremeno pozivaju i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporeni parnični postupak započet 1994. godine pred Opštinskim sudom u Ivanjici i da još nije okončan. Pri tom u ustavnoj žalbi podnosioci detaljno navode razloge zbog kojih smatraju da im je u tom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, su istakli da više ročišta nije održano, jer nisu pristigli nalazi i mišljenja veštaka, da su postojali određeni periodi neaktivnosti suda u kome nisu preduzimane nikakve procesne radnje, kao i da su ročišta zakazivana u velikim vremenskim razmacima. Imajući u vidu navedeno podnosioci predlažu da se utvrdi povreda označenog prava i da im se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi, Sudska jedinica u Ivanjici P. 2500/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rajka Vidaković je 5. aprila 1994. godine podnela Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv tuženog Mladomira Vidakovića, radi utvrđenja bračne tekovine, kao i predlog za donošenje privremene mere. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 179/94.

Nakon smrti tužilje Rajke Vidaković na ročištu održanom 24. marta 2005. godine doneto je rešenje da se podnosiocima ustavna žalbe dozvoljava stupanje u parnicu na mesto tužilje, kao njenim zakonskim naslednicima.

U periodu od podnošenja tužbe do donošenja navedenog rešenja o stupanju u parnicu podnosioca ustavne žalbe, a povodom predloga za donošenje privremene mere, Opštinski sud u Ivanjici je doneo rešenje P. 179/94 od 6. aprila 1994. godine, kojim je usvojena privremena mera tužilje i zabranjeno je tuženom da raspolaže određenim pokretnim i nepokretnim stvarima koji se predmet spora. Zatim je u tom periodu zakazano ukupno 20 ročišta, od kojih je 14 održano (16. maja 1994. godine, 24. juna 1994. godine, 28. septembra 1994. godine, 16. novembra 1994. godine, 16. decembra 1994. godine, 14. marta 1996. godine, 26. aprila 1996. godine, 24. decembra 1997. godine, 12. maja 1998. godine, 10. juna 1998. godine, 2. oktobra 1998. godine, 14. septembra 1999. godine, 12 novembra 1999. godine i 6. februara 2002. godine) na kojima je izveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, većeg broja svedoka, veštačenjem od strane veštaka saobraćajne, trgovinske i građevinske struke, kao i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju. Preostalih šest ročišta nije održano (16. aprila 1996. godine, 26. februara 1998. godine, 8. aprila 1998. godine, 8. jula 1998. godine, 16. septembra 1998. godine i 6. oktobra 1999. godine) i to dva zbog nedolaska veštaka, dva zbog nedolaska tužilje, odnosno njenog punomoćnika i dva na zahtev parničnih stranaka zbog eventualnog postizanja vansudskog dogovora.

U tom periodu prvostepeni sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, i to: 19. oktobra 1995. godine naložio je veštaku građevinske struke da izađe na lice mesta u selo Kušiće, radi obavljanja veštačenja po ovom predmetu, a nalaz i mišljenje je dostavljeno 31. januara 1996. godine; 11. novembra 1996. godine naložio je veštaku aktuaru da izvrši procenu doprinosa parničnih stranaka u sticanju bračne tekovine, a nalaz i mišljenje je dostavljeno 6. januara 1997. godine; 19. februara 1999. godine naložio je veštaku trgovinske struke da izvrši procenu vrednosti određenih stvari, odnosno veštaku saobraćajne struke da izvrši procenu vrednosti predmetnih vozila, nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke je dostavljeno 8. marta 1999. godine, dok je nalaz i mišljenje veštaka trgovinske struke dostavljeno 18. marta 1999. godine

Opštinski sud u Ivanjici je doneo presudu P. 179/04 od 12. novembra 1999. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Navedena prvostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilje tek 28. juna 2001. godine. Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 1814/01 od 24. septembra 2001. godine kojom je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Podneskom od 6. februara 2003. godine punomoćnik tužilje je obavestio prvostepeni sud da je tužilja preminula, ali da se postupak može nesmetano sprovoditi, imajući u vidu da stranka ima punomoćnika- advokata.

Posle navedenog ročišta održanog 24. marta 2005. godine, sledeće ročište je zakazano i održano 2. marta 2007. godine.

Nakon toga prvostepeni sud je na ročištu održanom 20. septembra 2007. godine doneo rešenje da se prekida postupak u predmetu P. 599/01.

Zatim je zakazano ukupno 12 ročišta, od kojih je sedam održano (28. februara 2008. godine, 20. marta 2009. godine, 4. maja 2009. godine, 15. oktobra 2010. godine, 3. decembra 2010. godine, 25. februara 2011. godine i 7. septembra 2011. godine), na kojima je izveden dokazni postupak dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne, trgovinske i građevinske struke, saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u odgovarajuća dokumenta. Preostalih pet ročišta nije održano (22. januara 2008. godine, 16. maja 2008. godine, 14. oktobra 2008. godine, 18. februara 2009. godine i 6. juna 2011. godine), i to jedno zbog nedolaska punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, dva jer nisu pristigli nalazi i mišljenja veštaka, jedan da bi se parnične stranke izjasnilo o prispelim nalazima i mišljenjima veštaka i jedan zbog toga što predmet nije dostavljen na veštačenje.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut je 5. aprila 1994. godine, podnošenjem tužbe sada pok. Rajke Vidaković Opštinskom sudu u Ivanjici i da još nije okončan.

Navedeno trajanje postupka od preko 17 godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da deoba zajedničke imovine stečene u toku trajanja braka spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je u prvostepenom postupku, pored parničnih strana, saslušano više svedoka, kao i da je izvođen dokaz veštačenjem od strane više veštaka različitih struka. Pri tom je navedeni postupak činjenično postao složeniji naknadnim spajanjem predmeta P. 277/07. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupaka, pokazuje da predmet spora ipak nije predstavljao opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.

Analizirajući ponašanje tužilje, kao pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je ona kao parnična stranka zajedničkim predlogom sa tuženima dva puta predložila da se ne održi zakazano ročište, s obzirom da su u tim momentima postojali izgledi za vansudski dogovor radi rešenja spora. Zbog neodržavanje ta dva ročišta odgovornost se ne može pripisati tužilji niti tuženima, pošto i sam pokušaj mirnog rešavanja spora ukazuje na nameru parničnih stranaka za brže i efikasnije rešavanje spora. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je sama tužilja delimično doprinela dužini trajanja postupaka, budući da dva ročišta nisu održana zbog nedolaska tužilje, odnosno njenog punomoćnika.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci, od trenutka stupanja u parnicu na mesto tužilje, nisu doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik uglavnom uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta. Pravo podnosilaca ustavne žalbe za utvrđenje udela pok. tužilje u bračnoj tekovini, u konkretnom slučaju, ima veliki materijalni značaj. Nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja u vezi prava svojine na nepokretnosti, odnosno pokretnim stvarima koje predstavljaju predmet deobe bračne tekovine, bilo od velikog značaja kako za pok. tužilju, tako i za podnosioce ustavne žalbe, kao univerzalne sukcesore pok. tužilje.

Po oceni, Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju osporenog parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda u Ivanjici. Naime, Ustavni sud je konstatovao pet perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja. Prvi period neaktivnosti jeste period od oko 15 meseci, od 16. decembra 1994. godine do 14. marta 1996. godine, za kada je zakazano prvo naredno ročište. Drugi period neaktivnosti jeste period od 20 meseci, od 26. aprila 1996. godine do 27. decembra 1997. godine, kada je održano prvo naredno ročište. Treći period neaktivnosti je period od oko jedne godine, od 8. oktobra 1998. godine do 14. septembra 1999. godine, kada je održano prvo naredno ročište. U navedenom vremenskom intervalu (prvi, drugi i treći period neaktivnosti) prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je slanje dopisa kojima se nalaže izvođenje dokaza veštačenjem i po kojima su veštaci u relativno kratkim vremenskim razmacima i postupali, međutim te radnje suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za skoro četiri godine održe samo tri ročišta. Zatim, četvrti period neaktivnosti jeste period od skoro dve godine, od 24. marta 2005. godine do 2. marta 2007. godine, kada je održano prvo naredno ročište. Peti period neaktivnosti jeste period od skoro godinu i po dana, od 4. maja 2009. godine do 15. oktobra 2010. godine, kada je održano prvo naredno ročište. Dakle u navedenom periodu prvostepeni sud je za skoro tri godine održao samo dva ročišta. Za ove periode (četvrti i peti period neaktivnosti) postupajući sud nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao da su u navedenim periodima postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Pored ovih propusta, dugom trajanju parnice nesumnjivo su doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Za donetu presudu P. 179/04 od 12. novembra 1999. godine Opštinskom sudu u Ivanjici je bilo potrebno 19 meseci nakon zaključenja glavne rasprave da izradi pismeni otpravak presude i da ga dostavi punomoćniku tužilje.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i nalaganjem Osnovnom sudu u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici da u najkraćem roku donese odluku u navedenom parničnom postupku, kao u tač. 2. i 3. izreke.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić