Ustavna žalba zbog pobijanja sudskog poravnanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu privrednog društva protiv presuda kojima je poništeno sudsko poravnanje o prenosu akcija. Sudovi su osnovano usvojili prigovor pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, jer je poravnanje zaključeno dok je dužnik bio u blokadi, čime se narušava ravnomerno namirenje poverilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6532/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za holding poslove „YU-KAPITAL“ DOO, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za holding poslove „YU-KAPITAL“ DOO izjavljena protiv presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 371/12 od 19. septembra 2012. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 10845 /12 od 5. juna 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za holding poslove „YU-KAPITAL“ DOO, Beograd , podnelo je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Dejana Vukovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 371/12 od 19. septembra 2012. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 10845 /12 od 5. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredb om člana 58. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je svojinu na 109 običnih akcija “Komercijalne banke” AD, Beograd, stekao zaključenjem sudskog poravnanja u parničnom postupku koji je vodio protiv svog dužnika radi isplate dugovanja; da je nakon zaključenja sudskog poravnanja, nad privrednim društvom „Stragarit" DOO, Stragari, rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 22/07 od 11. decembra 2007. godine otvoren stečajni postupak; da je podnosilac podneo zahtev za izlučenje iz stečajne mase 109 običnih akcija “Komercijalne banke” AD, Beograd, nominalne vrednosti po 1.000,00 dinara koje je stek ao na osnovu sudskog poravnanja, a koje su evidentirane na vlasničkom računu tuženog; da je njegov izlučni zahtev odbijen od strane stečajnog upravnika, rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu od 5. maja 2008. godine, te da je tužbom u ovoj parnici tražio utvrđenje prava svojine na predmetnim akcijama i njihovo izlučenje iz stečajne mase tuženog; da je Zakonom o parničnom postupku propisano da sudsko poravnanje ima snagu izvršne isprave koja se može pobijati samo tužbom; da je tuženi u toku postupka podneo prigovor pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, te da je usvajanjem prigovora, osporenim presudama podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na uživanje imovine, jer smatra da postupajući sudovi nisu mogli na osnovu iznetog prigovora da pobijaju zaključeno sudsko poravnanje, budući da sudsko poravnanje ima snagu izvršne isprave; da su sudovi ovakvim postupanjem preuzeli nadležnost organa koji odlučuju po vanrednim pravnim lekovima protiv pravnosnažnih odluka; da je više puta u toku postupka ukazivao da nije znao da je tuženi bio u blokadi i da nije znao da tuženi raspolaže predmetnim akcijama sa namerom oštećenja poverilaca, ali da su sudovi njegove navode tretirali kao nedokazane, čime mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava; da je drugostepeni sud u osporenoj presudi odlučivao o navodima na koje se u žalbi nije pozvao i koji navodi nisu bili sporni među strankama, te da mu je povređeno i pravo iz člana 36. stav 2. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 371/12 od 19. septembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen prigovor pobijanja pravnog posla stečajnog dužnika tuženog „Stragarit“ DOO, Stragari , u stečaju, i utvrđeno da je bez pravnog dejstva sudsko poravnanje zaključeno kod Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu P. 3682/06 od 21. septembra 2009. godine, između tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i tuženog ; stavom drugim izreke je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na 1.090 običnih akcija emitenta „Komercijalne banke“ AD, Beograd, ISIN broj RSKOBBE16946, CFI kod ESVUFE, pojedinačne nominalne vrednosti 1.000,00 dinara, koje su evidentirane na vlasničkom računu tuženog, što je tuženi dužan da prizna i trpi; stavom trećim izreke je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud izluči predmetne akcije iz stečajne mase tuženog, dok je stavom četvrtim izreke odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da u roku od 15 dana od dana prijema presude dostavi Centralnom registru hartija od vrednosti potpisan pisani nalog za prenos na vlasnički račun tužioca navedenih akcija sa potpisom i pečatom člana Centralnog registra kod kojeg tuženi ima otvoren vlasnički račun, odnosno da, ukoliko tako ne postupi, naloži Centralnom registru da na osnovu presude izvrši prenos predmetnih akcija; stavom petim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je u toku postupka utvrđeno da je sudskim poravnanjem zaključenim pred Trgovinskim sudom u Beogradu od 21. septembra 2006. godine između tužioca i prvotuženog u tom predmetu "Belege" DOO, Beograd i drugotuženog u predmetu P. 3682/06, ovde tuženog, dogovoreno da se umesto isplate duga koji je bio predmet parnice na tužioca prenesu tačno određene akcije, predmet ovog spora, koje su bile u vlasništvu tuženog; da iz sudskog poravnanja proizlazi da je tužilac vlasnik 109 akcija drugotuženog, ovde tuženog, i to ISIN broj CSKOBBE 33596, CFI kod KOBBAS 3596 emitenta “Komercijalne banke” AD, Beograd, pojedinačne nominalne vrednosti 10.000,00 dinara, ukupne nominalne vrednosti 1.090.000,00 dinara, te da se zaključenjem ovog poravnanja prenosom pripadajućih prava na akcijama na ime i u korist tužioca u Centralnom registru hartija od vrednosti , odnosno nadležnom registru ima smatrati da su sve obaveze prvotuženog i drugotuženog prema tužiocu po tom tužbenom zahtevu u celosti izmirene; da je tuženi u periodu od 8. novembra 2004. do 5. decembra 2007. godine bio u neprekidnoj blokadi; da je nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 22/07 od 11. decembra 2007. godine pokrenut stečajni postupak usled ispunjenosti uslova trajne nesposobnosti za plaćanje; da je stečajni upravnik tuženog obavestio tužioca da ne prihvata zahtev za izlučenje hartija od vrednosti, predmetnih akcija izlučnom poveriocu , ovde tužiocu , po prijavi od 10. marta 2008. godine; da je tužilac protiv tog obaveštenja izjavio prigovor koji je rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu R. 48/08 od 5. maja 2008. godine odbijen kao neosnovan. Prvostepeni sud je primenom čl ana 98. st av 1, čl ana 102, čl ana 106. st av 2. i čl ana 108. Zakona o stečajnom postupku usvojio prigovor pobijanja pravnog posla stečajnog dužnika i utvrdio da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tuženog sudsko poravnanje koje je zaključeno kod Trgovinskog suda u Beogradu 21. septembra 2006. godine u predmetu P. 3682/06, dok je primenom odredbe člana 108. st av 1. Zakona o stečajnom postupku, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na 1090 običnih akcija i u delu kojim je tražio izlučenje ovih akcija , sa obavezom da Centralni registar upiše prenos ovih akcija na tužioca. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je našao da su ispunjeni uslovi za pobijanje iz člana 98. st . 1 . i 4, čl . 102, 106. i 108. Zakona o stečajnom postupku, jer je utvrđeno da je sudsko poravnanje zaključeno 21. septembra 2006. godine, dok je račun tuženog bio u blokadi. Prvostepeni sud, primenom člana 102. Zakona o stečajnom postupku, zaključuje da se znanje namere stečajnog poverioca pretpostavlja, jer je stečajni dužnik, ovde tuženi, bio u neprestanoj blokadi od 8. novembra 2004. godine, a tužilac je, kao privredni subjekt, bio dužan da postupa sa dužnom pažnjom, shodno članu 18. Zakona o obligacionim odnosima, te da stoga proizilazi da tužilac nije bio savestan i da je znao za posledice blokade tuženog.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10845/12 od 5. juna 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Kragujevcu P. 371/12 od 19. septembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da iz zakonskog određenja uslova propisanih članom 103. Zakona o stečajnom postupku, proizilazi da se radi o objektivnim činjenicama koje su same po sebi dovoljne za ostvarenje prava pobijanja, pa se u ovom slučaju ne traži postojanje subjektivnih pretpostavki (kao što su saznanje pribavioca o postojanju teškog ekonomsko-finansijskog stanja stečajnog dužnik a), već je dovoljna sama činjenica da je stečajni dužnik raspolagao sa imovinom bez naknade ili uz neznatnu naknadu u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka; da se zato samo preduzimanje takve pravne radnje, odnosno zaključenje pravnog posla, iskazuje kao dovoljan razlog za pobijanje; da se pod raspolaganjem uz neznatnu naknadu podrazumeva svako raspolaganje učinjeno bez adekvatne srazmernosti između date i primljene vrednosti sa namerom pogodovanja ili oštećenja pojedinih poverilaca; da je u konkretnom slučaju predmetnim sudskim poravnanjem zaključenim 21. septembra 2006. godine tuženi raspolagao akcijama, tako što ih je preneo u svojinu tužiocu, a radi namirenja duga, u iznosu od 2.181.090,00 dinara, po osnovu ugovora o zajmu koji su zaključili ovde tužilac i "Belege" DOO, Beograd; da je ugovorom o zajmu predviđeno da se kao sredstvo obezbeđenja zasnuje založno pravo na predmetnim akcijama; da prilikom zaključenja sudskog poravnanja nije utvrđena tržišna vrednost akcija koje su bile predmet poravnanja, niti je tužilac u toku postupka prvostepenom sudu pružio dokaz da je vrednost utvrđena sudskim poravnanjem bila i adekvatna vrednost i ovih akcija u vreme zaključenja sudskog poravnanja, odnosno da je predmetnim sudskim poravnanjem raspolagano akcijama tuženog bez adekvatne naknade. Drugostepeni sud je , polazeći od odredbe člana 105. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, našao da tužilac u toku postupka nije dostavio dokaz da je pravo vlasništva na navedenim akcijama upisao, odnosno podneo zahtev za upis kod Centralnog registra hartija od vrednosti , što je bila njegova zakonska obaveza saglasno Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata ("Sl užbeni list SRJ", br. 65/02 i "Službeni glasnik PC", br. 57/03, 55/04, 45/05, 101/05-dr. zakon, 85/05-dr. zakon i 46/06-dr. zakon), koji je važio u vreme zaključenja predmetnog sudskog poravnanja, niti je pružio dokaz da je tuženi odbio da potpiše nalog za prenos, saglasno članu 228. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne , da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05 ), koji se primenjuje na konkretan slučaj, bilo je propisano : da p ravne poslove i druge pravne radnje zaključene odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj ( u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona; da se mogu pobijati i pravni poslovi i pravne radnje za koje postoji izvršna isprava ili koje su preduzete u postupku prinudnog izvršenja, ako zahtev za pobijanje bude usvojen, prestaje dejstvo izvršne isprave prema poveriocima stečajnog dužnika, da se pobijanje može vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase (član 98. st . 1, 3. i 4.); da se pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, može pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika, da se znanje namere pretpostavlja ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci (član 102.); da se pravni posao i pravna radnja stečajnog dužnika bez naknade ili uz neznatnu naknadu može pobijati ako su zaključeni odnosno preduzeti u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 103.); da se rokovi koji se računaju unazad, a odnose se na pravne radnje i pravne poslove stečajnog dužnika koji se mogu pobijati tužbom, računaju od dana u mesecu koji po broju odgovara danu podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, da ako dan sa tim brojem ne postoji u poslednjem mesecu, rok se računa od poslednjeg dana tog meseca (član 105. stav 1.); da se pravni posao ili pravna radnja stečajnog dužnika pobijaju tužbom, da se pravni posao ili pravna radnja stečajnog dužnika može pobijati i podnošenjem protivtužbe ili prigovora u parnici, u kom slučaju ne važi rok propisan u članu 98. stav 4. ovog zakona (član 106.); da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao, odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje i da protivnik pobijanja, pošto vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac (član 108.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčen og prava u suštini zasniva na navodima da postupajući sudovi nisu mogli na osnovu prigovora pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika utvrditi da je zaključeno sudsko poravnanje bez pravnog dejstva, s obzirom na to da isto ima snagu izvršne isprave.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud nalazi da su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su usvojili prigovor pobijanja pravnog posla stečajnog dužnika i utvrdili da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tuženog sudsko poravnanje zaključeno kod Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu P. 3682/06 od 21. septembra 2006. godine, pozivajući se na odredbu člana 98. stav 4. Zakona o stečajnom postupku. Naime, kako je predmetno sudsko poravnanje zaključeno dok je račun tuženog bio u blokadi, to se znanje namere stečajnog poverioca, odnosno tužioca pretpostavlja, jer je kao privredni subjekt bio dužan da postupa sa dužnom pažnjom. Pored navedenog, sudovi su utvrdili da postoje objektivne činjenice koje su same po sebi dovoljne za ostvarenje prava pobijanja, te da se u konkretnom slučaju ne traži postojanje subjektivnih pretpostavki, već je samo dovoljna činjenica da je stečajni dužnik raspolagao imovinom bez naknade ili uz neznatnu naknadu u poslednje dve godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, prema članu 103. Zakona o stečajnom postupku . Ovo posebno iz razloga jer prilikom zaključenja sudskog poravnanja nije utvrđena tržišna vrednost akcija koje su bile predmet poravnanja, niti je tužilac u toku postupka pružio dokaz da je vrednost utvrđena sudskim poravnanjem bila adekvatna vrednosti ovih akcija u vreme zaključenja sudskog poravnanja, a takođe nije dostavio ni dokaz da je pravo vlasništva na navedenim akcijama upisao, odnosno podneo zahtev kod Centralnog registra hartija od vrednosti.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca da sudsko poravnanje ima snagu izvršne isprave i da se isto ne može pobijati prigovorom. Međutim, Ustavni sud nalazi da je odredbom člana 106. Zakona o stečajnom postupku propisano da se pravni posao ili pravna radnja stečajnog dužnika pobijaju tužbom, a da se mogu pobijati i podnošenjem protivtužbe ili prigovora u parnici, dakle tačno definisanom zakonskom formom. Osporavanje potraživanja poverioca ( bilo da potiče iz poslovnog odnosa ili izvršne isprave) od strane stečajnog upravnika je samo osnov za donošenje zaključka stečajnog sudije o osporenim potraživanjima, a ovaj zaključak je uslov za podnošenje utvrđujuće tužbe. Dakle, parnični sud ne može osporavanje potraživanja tretirati kao pobijanje ukoliko ono nije dato u propisanoj formi protivtužbe ili prigovora, već samo ispitivati da li je potraživanje iz izvršne isprave prestalo. Kako je tuženi u toku postupka istakao prigovor pobijanja sudskog poravnanja, to su navodi podnosioca da se prigovorom ne može pobijati zaključeno sudskog poravnanje koje ima snagu izvršne isprave, bez uticaja.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Podnosilac ustavne žalbe smatara da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu je usvajanjem prigovora pobijanja pravnog posla stečajnog dužnika i odbijanjem tužbenog zahteva za utvrđivanje prava svojine i izlučenje premetnih akcija onemogućeno mirno uživanje novčanih iznosa na ime plaćenih rata kupoprodajne cene. Kako podnosilac povredu ovog prava vezuje za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a Ustavni sud je već dao svoju ocenu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, to sledi da ni navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za odlučivanje o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, a kako je o žalbi odlučivao nadležan drugostepeni sud, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog pobijanja sudskog poravnanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti