Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Pravilnika o radu

Kratak pregled

Ustavni sud pokrenuo je postupak za ocenu ustavnosti odredaba Pravilnika o radu AD „Krušik-akumulatori“ Valjevo. Sporno je da li odredbe o saopštavanju neistinitih tvrdnji o poslodavcu i istupanju u javnosti bez odobrenja predstavljaju neopravdano ograničenje slobode izražavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Jovanovića iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Jovanovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 7518/13 od 17. aprila 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1893/14 od 15. jula 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Jovanović iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 6. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Milana T. Dinića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu , koja je dopunjena podnescima od 21. avgusta i 25. septembra 2014. godine, protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 7518/13 od 17. aprila 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1893/14 od 15. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo i na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim parničnim presudama odbijen tužbeni zahtev podnosioca podnet protiv tuženih Direkcije za izgradnju grada Niša i Grada Niša, a kojim je traženo da se tuženi obavežu da mu na ime faktičke eksproprijacije parcele solidarno isplate određeni novčani iznos; da je u osporenim parničnim presudama diskriminatorno primenjeno pravo prema podnosiocu ustavne žalbe, jer već postoji ustaljena sudska praksa u velikom broju predmeta istovetnog činjeničnog stanja i pravnog osnova, u kojima se pravnosnažno usvajaju tužbeni zahtevi; da mu je trajno iz mirne državine van propisanog postupka oduzeto pravo korišćenja sporne parcele; da sporna parcela ne samo da nije više u podnosiočevoj državini, već je izgradnjom saobraćajnice postala javno dobro na koje se i Grad Niš može upisati po osnovu Zakona o javnoj svojini a podnosilac na tom prostoru nema nikakvih ovlašćenja za gradnju ili korišćenje.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih u stavnih prava i poništi osporene parnične presude. Tražio je naknadu na ime troškova sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Jovan Jovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tuženih Javnog preduzeća „Direkcija za izgradnju grada Niša“ i Grada Niša , radi isplate naknade za trajno izuzetu katastarsku parcelu br. 625, KO Niška Banja.

Osnovni sud u Nišu je osporenom presudom P. 7518/13 od 17. aprila 2014. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1893/14 od 15. jula 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu . U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac vlasnik katastarske parcele br. 624/1 2690, KO Niška Banja. Dalje je utvrđeno i to da je ovu parcelu prodao većem broju kupaca radi izgradnje porodičnih stambenih objekta, te da je u dogovoru sa njima od ove parcele izdvojio deo radi formiranja prilaza do objekata; da prilikom asfaltiranja ulice AVNOJ, izvršeno je i asfaltiranje ovog prilaza, a da prethodno nadležni organ lokalne samouprave nije doneo odgovarajuću odluku o izuzimanju navedenog dela, niti je tužiocu isplaćena odgovarajuća naknada; da je prilaz regulacionim planom mesne kancelarije „Nikola Tesla“ obuhvaćen kao javna površina na kojoj se odvija kolski i pešački saobraćaj; da se u spornom slučaju ne radi o ostvarivanju prava na naknadu po osnovu izuzeća spornog dela katastarske parcele (administrativnom prenosu), već o naknadi štete za protivpravno postupanje tuženih, asfaltiranjem spornog prostora bez zakonskog osnova čime bi se eventualno nanela šteta tužiocu; da kako je utvrđeno da asfaltiranje prilaza nije izvršeno na osnovu odluke nadležnih organa tuženih, već po zahtevu samog tužioca i kupaca delova ove parcele, to se ne može uzeti da u radnjama tuženih ima elemenata protivpravnosti, što znači da za nastanak štete nisu odgovorni; da je sporna površina i dalje upisana u javnim knjigama na ime tužioca kao vlasnika, pa tužilac ima mogućnosti da svoje pravo na naknadu, ukoliko smatra da mu pripada, ostvaruje u upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 - Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 - Odluka US, 50/13 - Odluka US, 54/13 - Rešenje U S i 98/13 - Odluka US) propisano je da površina javne namene jeste prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa, u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr.).

Odredbama člana 10. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, pored ostalog, propisano je: da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.) (stav 2.); da se na dobrima u opštoj upotrebi može steći pravo predviđeno posebnim zakonom (koncesija, zakup i sl.)(stav 4.); da svako ima pravo da dobro u opštoj upotrebi koristi na način koji je radi ostvarivanja te namene propisan zakonom, odnosno odlukom organa ili pravnog lica kome su ta dobra data na upravljanje (stav 5.); da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva II reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta I i II reda) i trgova i javnih parkova, koji su u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze (stav 7.).

Odredbom člana 20. stav 4. Zakona o eksproprijaciji ( „Službeni glasnik RS“, broj 53/95 , „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, broj 23/01) propisano je da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače do maće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporeni m parničnim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je u pravnosnažno okončanom parničnom postupku odbijen njegov tužbeni zahtev da mu se isplati naknada za trajno izuzetu katastarsku parcelu, iako mu kao zemljišno-knjižnom (sada katastarskom) vlasniku nije isplaćena naknada za izuzetu katastarsku parcelu, pošto grad Niš nije sproveo upravni postupak za izuzimanje parcele u javnom interesu.

Ustavni sud najpre ukazuje da kad određeno zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za lokalni put, put drugog ili trećeg reda, od tog momenta to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u konkretnom slučaju u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave. To zemljište postaje dobro u opštoj upotrebi. Stoga jedinica lokalne samuprave ima obavezu da zemljište, koje je postalo sredstvo javne svojine, izuzme iz poseda ranijem vlasniku i da za to isplati odgovarajuću naknadu. Međutim, u konkretnom slučaju, sporno zemljište podnosioca ustavne žalbe nije planskim aktom jedinice lokalne samouprave (mesna zajednica nema taj status) određeno za ulicu , ili za neku drugu javnu namenu, te ovo zemljište nije postalo sredstvo u javnoj svojini tuženog Grada Niša (nije dobro u opštoj upotrebi), pa stoga podnosiocu ne pripada naknada za sporno zemljište, ni po Zakonu o eksproprijaciji, niti po Zakonu o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi izneli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada naknada za sporno zemljište u skladu sa navedenim materijalnim propisima.

U odlukama Ustavnog suda Už -3661/2011 od 5. marta 2014. godine i Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine su usvojene ustavne žalbe tamo podnosilaca ustavne žalbe zbog faktičke eksproprijacije njihovog zemljišta koje je planskim aktima organa jedinica lokalne samouprave određeno za ulice, pa je zemljište u skladu sa tim planskim aktima trebalo privesti toj nameni.

Takođe, sporno zemljište ne predstavlja ulicu već prilaz izgrađenim objektima, tako da ovo zemljište nije podobno da bude dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave u smislu Zakona o javnoj svojini.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Osnovnog suda u Nišu P. 7518/13 od 17. aprila 2014. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1893/14 od 15. jula 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi tvrdnje podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, uz ustavnu žalbu su dostavljene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1195/12 od 31. maja 2012. godine, Gž. 2330/11 od 16. novembra 2011. godine, Gž. 34/13 od 6. marta 2013. godine, Gž. 720/14 od 11. juna 2014. godine i Gž. 419/14 od 2. aprila 2014. godine. Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima može da dođe kada sudovi poslednje instance u postupku u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke. Između osporenih parničnih presuda i dostavljenih drugostepenih parničnih presuda ne postoji činjenična i pravna istovetnost, jer iz sadržine dostavljenih drugostepenih parničnih presuda proizlazi da je jedinica lokalne samouprave (grad Niš) donosila planske akte povodom spornih zemljišta i da sporna zemljišta predstavljaju asfaltiranu ulicu, što ovde nije slučaj. Dakle, u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu ovo ustavno pravo ne garantuje i povoljan ishod postupka po izjavljenoj žalbi.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je predmetno zemljište eksproprisano radi izgradnje ulice, niti je u vreme presuđenja planskim aktom bila predviđena takva njegova namena, Ustavni sud nalazi da osporenim parničnim presudama podnosiocu ni na koji način nije povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. Podnosilac u ovom slučaju trpi ona ograničenja korišćenja svoje parcele koja je sam ustanovio u korist vlasnika okolnih parcela prilikom njihove prodaje. Stoga su očigledno neosnovani navodi podnosioca kojima se ukazuje na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti Pravilnika o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti