Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešnog računanja roka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su odbili tužbu zbog smetanja državine kao neblagovremenu, pogrešno tumačeći pravila o računanju rokova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Kostića iz Čajetine i Nade Marković iz Nove Varoši, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavoljuba Kostića i Nade Marković i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1567/11 od 7. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 1567/11 od 7. novembra 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Kostić iz Čajetine i Nada Marković iz Nove Varoši su 16. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Želimira Džambića, advokata iz Čajetine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1567/11 od 7. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije , prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava Republike Srbije.

Iako u ustavnoj žalbi kao podnosilac nije izričito označena Nada Marković, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, zahteva iznetog u njoj, kao i specijalnog punomoćja koje je priloženo uz ustavnu žalbu, te činjenice da su Nada Marković i Slavoljub Kostić bili tužioci u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, zaključio da je podnosilac ove ustavne žalbe i Nada Marković.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbijen njihov tužbeni zahtev kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi smetao njihovu državinu , s obrazloženjem da je tužba podneta neblagovremeno . Dalje se navodi da je sud postupio nezakonito, jer je u postupku utvrđeno da su tužioci za smetanje državine saznali 21. oktobra 2010. godine, a da je poslednji dan roka za podnošenje tužbe bio 20. novembar 201 0. godine, koji je padao u subotu, te da su tužioci podneli tužbu u ponedeljak, 22. novembra 2010. godine, prvog narednog radnog dana. Podnosioci u ustavnoj žalbi dalje navode odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o parničnom postupku koji se odnose na računanje rokova i pomeranj e istih, smatrajući da im je takvim postupanjem sudova povređeno pravo „da u zakonskom roku mogu podneti tužbu sudu za zaštitu svoga prava i pravnog interesa“.

Predlažu da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporen a rešenja i naloži drugostepenom sudu da u ponovnom postupku po tužbi postupa kao da je blagovremena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi smetao njihovu državinu na način opisan u stavu prvom izreke rešenja, da se državina vrati u stanje pre smetanja i zabrani dalje uznemi ravanje državine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci za smetanje državine saznali 21. oktobra 2010. godine; da je tužba podneta 22. novembra 2010. godine, odnosno po proteku zakonom predviđenog roka za podnošenje tužbe zbog smetanja državine , te da je tužba odbijena , jer je podneta neblagovremeno; da se radi o prekluzi vnom materijalnopravnom roku, te da nije od uticaja činjenica da je poslednji dan navedenog roka pao u subotu, jer „nema pomeranja roka“.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1567/11 od 7. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno osporeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da u konkretnom slučaju nema osnova za „pomeranje roka“, iako je poslednji dan roka pao u neradni dan suda, „jer je reč o materijalnom prekluzivnom roku , a ne o roku procesnog karaktera , kao za predaju podnesaka sudu“.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ” , broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“ , broj 115/05 - dr. zakon) propisano je : da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine) (član 75. ); da se sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (spor zbog smetanja državine) (član 77.).

Odredbama člana 106. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano : da ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju, ili u neki drugi dan kad sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana (stav 4.); da se odredbe stava 4. ovog člana primenjuju i na rok u kome se po posebnim propisima mora podići tužba kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava (stav 5.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na povred u prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci svoje navode o povredi ovog prava zasnivaju na tome da su sudovi pogrešno primenili merodavno pravo kada su njihovu tužbu odbili kao neblagovremenu, te da oni „ u zakonskom roku mogu podneti tužbu sudu za zaštitu svoga prava i pravnog interesa“. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da je potrebno da se osnovanost navoda o po vredi prava na pravično suđenje ispita u kontekstu prava na pristup sudu , kao elementa prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje videti Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, stav 36).

Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao što je, na primer, propisivanje prekluzivnog roka za podnošenje tužbe (o ograničenjima prava na pristup sudu videti presude Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 8225/78, od 28. maja 1985. godine, stav 57. i Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 9063/80, od 24. novembra 1986. godine, stav 69.). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena i mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju postavlja pitanje da li je odbijanjem tužbenog zahteva podnosilaca zbog neblagovremenosti tužbe, povređeno njihovo pravo na pristup sudu. Ustavni sud konstatuje da je sudska zaštita od smetanja državine predviđena odredbom člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji propisuje prekluzivni rok od 30 dana za podnošenje tužbe sudu u parničnom postupku. U osporenim rešenjima sudovi su izneli tumačenje da se odredbe o računanju rokova propisane Zakonom o parničnom postupku, ne mogu primeniti pri računanju roka za podnošenje tužbe zbog smetanja državine , jer se radi o materijalnom , prekluzivnom roku.

Ustavni sud nalazi da ovo stanovište sudova, da rok za podnošenje tužbe zbog smetanja državine predstavlja materijalnopravni rok čijim istekom podnosilac gubi pravo da istu podnese, te da se , samim tim, na računanje tog roka ne mogu primeniti pravila o računanju rokova iz Zakona o parničnom postupku , kao pravila procesnog prava, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava.

Naime, Ustavni sud najpre konstatuje da nesporno postoji razlika između procesnopravnih i materijalnopravnih rokova, budući da procesnopravni rok predstavlja vremenski period u kome zakon propisuje ili sud određuje da je potrebno izvršiti određenu procesnu radnju, dok materijalnopravni rok predstavlja vremenski period u kome nastaje ili prestaje neko pravo. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine uvedeno da se pravila o računanju rokova propisana tim zakonom primenjuju u određenim slučajevima i kod materijalnopravnih rokova. Naime, član 106. stav 5. navedenog zakona je propisivao da se odredbe o produženju roka koji ističe na dan kada sud ne radi primenjuju i na rok u kome se po posebnim propisima mora podići tužba, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava, koji rokovi po svojoj prirodi predstavljaju materijalnopravne rokove, a kakav je i rok iz člana 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Stoga, zaključak sudova da se u konkretnom slučaju pravila o „pomeranju rokova“ iz Zakona o parničnom postupku ne primenjuju kod materijalnopravnog – prekluzivnog rok a za podizanje tužbe zbog smetanja državine, predstavlja proizvoljnu primenu prava. Takav zaključak sudova mogao je da ima svoje uporište u Zakonu o parničnom postupku koji je važio do 2004. godine, a koji u članu 112. nije predviđao mogućnost produženja roka u kome se po posebnim propisima mora podići tužba, niti su ti posebni propisi upućivali na shodnu primenu opštih pravila o računanju rokova.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su stanovištem da je tužba podnosilaca ustavne žalbe neblagovremena zato što u konkretnom slučaju „nema pomeranja rokova“, sudovi onemogućili podnosioce ustavne žalbe da „ustanove“ postupak i obezbede pristup sudu, kako bi sud raspravio i odlučio o postavljenom zahtevu, u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine i Višeg suda u Užicu Gž. 1567/11 od 7. novembra 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu 1. tačke izreke.

Ustavni sud je, kao meru otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odredio da nadležan Viši sud u Užicu ponovo odluči o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Čajetini P. 2511/10 od 12. septembra 2011. godine.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili rešenja drugačija od rešenja koja se osporava ju ustavnom žalbom, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju j ednake zaštite prava podnosiocima, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu 1. tačke izreke.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu sadržinu ovog prava, kao i prethodnu ocenu o povredi prava na pristup sudu, Sud nije posebno cenio ove navode podnosilaca.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešnog računanja roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti