Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i jednog meseca, s obzirom na prekid zbog stečaja, ne prekoračuje standard razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO iz Novog Sad a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO i zjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2083/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO iz Novog Sada podnelo je, 24. januara 2013. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2083/06, kao i protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 15. decembra 2009. godine, u stavu trećem izreke, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8000/12 od 7. novembra 2012. godine i rešenja Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 9. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2083/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak trajao više od sedam godina; da mu je osporenim presudama i rešenjem povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava; da je usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, postupak po žalbi pred drugostepenim sudom prekinut; da je nakon donošenja zaključka o osporenom potraživanju podneo predlog za nastavak postupka; da je nakon donošenja rešenja Privrednog apelacionog suda o nastavku parničnog postupka, vraćen spis predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, te da je po donošenju osporenog rešenja i pravilnog označenja tuženog, drugostepeni sud odlučio o žalbama tužioca; da je prvostepenu presudu donela sudija kojoj je prestala funkcija; da podnosiocu nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom, jer mu prvostepeni sud nije dostavio podnesak tuženog od 8. decembra 2009. godine na izjašnjenje, iako je na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava tražio rok za izjašnjenje o tom podnesku, i da je tužbeni zahtev odbijen suprotno pismenim dokazima, jer je tužilac svoju ugovornu obavezu prema tuženom ispunio u roku predviđenom ugovorom. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i rešenje, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednim sudom u Novom Sadu P. 2083/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. oktobra 2006. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Trgovinskom sudu u Pančevu protiv izvršnog dužnika Industrije piva i sokova „Vršačka pivara“ AD iz Vršca, radi namirenja novčanog potraživanja izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Trgovinski sud u Pančevu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 1367/06 od 9. oktobra 2006. godine.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Trgovinski sud u Pančevu je rešenjem Iv. 1367/06 od 16. oktobra 2006. godine, stavio van snage rešenje o izvršenju, ukinuo sve sprovedene radnje i spis predmeta dostavio parničnom odeljenju Trgovinskog suda u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Do donošenja presude je održano 13 ročišta, dok sedam ročišta nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanog punomoćnika tuženog ili usled ostavljanja roka za izjašnjenje na podneske parničnih stranaka.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 15. decembra 2009. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Pančevu Iv. 1367/06 od 9. oktobra 2006. godine. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da je tužba povučena za deo tužbenog zahteva, a stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan smanjeni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa opredeljenog fakturama , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i za troškove parničnog postupka. Iz obraloženja osporene presude proizlazi: da tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na činjenici da je tuženi kao kupac, prema otpremnici broj 01466 od 24. januara 1996. godine, primio publikaciju - registar žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica SRJ 1995/96; da se po osnovu otpremnice - ugovora obavezao na narednih deset izdanja publikacije, koja izlazi jednom godišnje; da je ugovorom predviđeno da se cena preračunava za naredna izdanja u cenu bakra na berzi bakra u zemlji, odnosno da se cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cena bakra na berzi bakra u zemlji; da se tužilac kao prodavac obavezao da će tuženom, odnosno kupcu publikaciju poslati putem pošte, o čemu mora posedovati odgovarajući dokument; da rizik putovanja publikacije poštom snosi kupac; da će nakon isporučene publikacije tužilac ispostaviti tuženom račun; da je tuženi kao kupac potvrdio da je potpisao otpremnicu - ugovor i primio original iste, uredno popunjen, potpisan i protumačen od obe strane i da je u toku postupka, povodom istaknutog prigovora zastarelosti, tužilac povukao tužbu za isplatu duga po osnovu cene registra žiro računa za 1996/1997, 1997/1998, 1998/1999, 1999/2000, 2001/2002, 2002/2003 godinu, a ostao kod zahteva za isplatu cene za isporučene registre žiro računa za 2003/2004, 2005/2006 i 2006/2007 godinu. Odlučujući pre svega da li je predmetnu otpremnicu za tuženog potpisalo ovlašćeno lice, kao i da li su sporni računi i registri žiro računa dostavljeni tuženom, prvostepeni sud je ocenom izvedenih pisanih dokaza utvrdio da je tužilac utužene račune za preostali deo tužbenog zahteva, ispostavio poslovnoj jedinici tuženog na adresi u Beogradu, ul. Donjobeogradski bulevar 30. Pored navedenog, prvostepeni sud je našao da se iz podnetih dokaza povratnice i kopije prijemnog lista knjige pošte, ne može pouzdano utvrditi da je tužilac tuženom isporučio registre žiro računa za preostali deo tužbenog zahteva, te je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca nalazeći da nije dokazao da je tuženi primio sporne registre za 2004, 2005. i 2006. godinu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 7059/10 od 9. juna 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tuženim „Vršačka pivara“ AD iz Vršca i konstatovao da će se postupak nastaviti kad ga stečajni upravnik preuzme ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 13. maja 2011. godine, koji je dostavio i prvostepenom i drugostepenom sudu, predložio da sud pozove stečajnog upravnika da preuzme postupak, s obzirom na to da mu je, zaključkom Privrednog suda u Pančevu St. 2/10 od 29. marta 2011. godine, osporeno potraživanje.

Privredni apelacioni sud je dopisom Pž. 7059/10 od 24. maja 2011. godine zatražio od prvostepenog suda da dostavi spis predmeta radi donošenja odluke o nastavku postupka.

Privredni sud u Novom Sadu je dopisom P. 2083/06 od 10. avgusta 2011. godine pozvao stečajnog upravnika tuženog da se pismeno izjasni o preuzimanju ovog parničnog postupka, a podneskom od 28. oktobra 2011. godine, stečajni upravnik se izjasnio da preuzima parnični postupak.

Privredni apelacioni sud je dopisom Pž. 7059/10 od 3. novembra 2011. godine ponovo zatražio od prvostepenog suda da dostavi spis predmeta radi odlučivanja o predlogu tužioca za nastavak postupka prekinutog rešenjem istog suda Pž. 7059/10 od 9. juna 2010. godine, pa je predmet dostavljen 14. decembra 2011. godine.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 10730/11 od 2. februara 2012. godine je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari, prekinut rešenjem istog suda Pž. 7059/10 od 9. juna 2010. godine, a istim rešenjem je vraćen spis predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka u pogledu označenja naziva tuženog i datuma za obračun kamate i ostavljen je rok za postupanje od 15 dana od dana prijema rešenja.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2083/06 od 9. februara 2012. godine ispravio presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 15. decembra 2009. godine, tako što je, u uvodu umesto označenog tuženog „SL Pivara“ AD, Vršac, označio Industrija piva i sokova „Vršačka pivara“ AD iz Vršca i u pogledu datuma obračuna kamate, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ostala neizmenjena.

Privredni apelacioni sud je, dopisom Pž. 10730/10 od 23. februara 2012. godine, urgirao da mu se dostavi predmet, jer ga prvostepeni sud nije izvestio da li je postupio u skladu sa rešenjem istog suda od 2. februara 2012. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 29. februara 2012. godine ponovo je ispravljena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 15. decembra 2009. godine i u stavu trećem izreke, takođe u pogledu naziva tuženog, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ostala neizmenjena.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. februara 2012. godine izjavio žalbu na rešenje Privrednog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 9. februara 2012. godine.

Spis predmeta je radi odlučivanja o žalbi tužioca dostavljen Privrednom apelacionom sudu, 30. avgusta 2012. godine.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8000/12 od 7. novembra 2012. godine su odbijene, kao neosnovane, žalbe tužioca, pa su potvrđene ožalbena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 15. decembra 2009. godine u stavu trećem izreke i rešenje Privrednog suda u Novom Sadu P. 2083/06 od 9. februara 2012. godine. Izjašnjavajući se, pre svega, o navodima tužioca kojima je ukazano na bitne povrede odredaba parničnog postupka, drugostepeni sud je našao: da je glavna rasprava zaključena 15. decembra 2009. godine, a da je, prema službenoj belešci u spisima, pismeno izrađena presuda poslata strankama 30. decembra 2009. godine; da je sudija koja je donela pobijanu presudu mogla vršiti sudijsku dužnost do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa Zakonom o sudijama („Službeni glasnik PC", br. 116/8, 58/09 i 104/09), te da je pobijana presuda doneta i ekspedovana pre nego što joj je prestala sudijska dužnost i da stoga nisu postojali razlozi za isključenje i okolnosti koje dovode u sumnju njenu nepristranost. U pogledu navoda tužioca da mu nije omogućeno da raspravlja pred sudom, drugostepeni sud je istakao da je, na ročištu za glavnu raspravu od 15. decembra 2009. godine, sud konstatovao da je primio podnesak tuženog od 8. decembra 2009. godine i odlučio da ga neće uzeti u obzir jer je neblagovremen, te je odbio zahtev tužioca za ostavljanje roka za izjašnjenje kao nepotreban, zbog čega bi samo u situaciji da sud nije uzeo u obzir da je tuženi u navedenom podnesku priznao činjenice koje je tužilac izneo u svom prethodnom podnesku bili osnovani navodi tužioca da mu nije data mogućnost da raspravlja pred sudom. Takođe, drugostepeni sud je u pogledu navoda tužioca da je izreka prvostepene presude suprotna obrazloženju, ocenio da dati razlozi o bitnim činjenicama nisu u suprotnosti sa sadržinom isprava u spisima i izvedenim dokazima, te da je propust prvostepenog suda u pogledu pogrešnog označenja naziva tuženog i pogrešnog označenja datuma dospelosti kamate, otklonjen donošenjem rešenja o ispravci od 9. februara 2012. godine.

Pored navedenog, iz obrazloženja drugostepene presude dalje sledi: da iako je presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1194/97 od 18. septembra 1997. godine obavezan ovde tuženi da ovde tužiocu plati opredeljeni iznos i da je u obrazloženju iste navedeno da otpremnica predstavlja ugovor u kome su precizno određeni uslovi, drugostepeni sud je našao da razlozi presude ne postaju pravnosnažni, odnosno da činjenica koju je sud uzeo kao dokazanu u jednoj parnici može biti osporena u drugoj parnici; da je nebitno to što je na otpremnici tužioca broj 01466 od 24. januara 1996. godine stavljen pored potpisa i pečat tuženog, kada se ne zna koje lice je otpremnicu potpisalo, jer je potvrdu o prijemu robe mogao da potpiše i radnik koji je radio na prijemu robe, a ugovor samo ovlašćeno lice za zastupanje tuženog; da se iz priloženih dokaza - kopije prijemnog lista knjige pošte i povratnice ne može pouzdano utvrditi da je tužilac isporučio tuženom registre žiro računa i da je tuženi istim raspolagao, odnosno da li je do zaključenja ugovora došlo, a čak i da je došlo do zaključenja ugovora tužilac nije dostavio dokaze na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način utvrdilo da je izvršio ugovornu obavezu za koju traži predmetnu naknadu.

U vezi navoda tužioca da ispravka presude u pogledu naziva tuženog nije pravilno izvršena, jer nije označeno da je tuženi u stečaju, drugostepeni sud je našao da je stečajni postupak nad tuženim pokrenut rešenjem Privrednog suda u Pančevu St. 28/2010 od 29. marta 2010. godine, a pobijana presuda je doneta 15. decembra 2009. godine, te da je prvostepeni sud svoju odluku mogao da temelji samo na činjenicama postojećim u vreme zaključenja glavne rasprave koje podležu pravnosnažnosti, a da se ispravka presude ne može vršiti imajući u vidu činjenice koje nisu postojale u trenutku zaključenja glavne rasprave.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, te ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 216. stav 2.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 316. stav 1.); da bi tna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji - ako je sud bio nepropisno sastavljen, ili ako je sudio sudija koji je po zakonu morao biti isključen ili izuzet, ili ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi , ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom , ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima ( član 361. stav 2. tač . 1, 7. i 12.); da će pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju, nedostatke u obliku i nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom ispraviti predsednik veća, odnosno sudija pojedinac u svako doba i da će se i spravljanje izvršiti posebnim rešenjem i uneće se na kraju izvornika, a strankama će se dostaviti prepis rešenja (član 349. st. 1. i 2.).

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12) propisano je: da se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu (član 88.); da se sudski postupak iz člana 88. ovog zakona u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak (član 89. stav 1.).

Zakonom o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 58/09 - Odluka US i 104/09 ) bilo je propisano da sudije izabrane po Zakonu o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) i Zakonu o sudovima ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91 - ispravka, 18/92 - ispravka, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 i 29/04) nastavljaju funkciju u sudovima za koje su izabrane do dana stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom (član 99. stav 1.), da sudije izabrane u skladu sa ovim zakonom stupaju na funkciju 1. januara 2010. godine (član 100. stav 3.) i da sudijama iz člana 99. st. 1. i 2. ovog zakona, koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom (član 101. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo povodom predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnetog 9. oktobra 2006. godine Trgovinskom sudu u Pančevu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8000/12 od 7. novembra 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak ukupno trajao šest godina i jedan mesec, što može uka zivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu izdavanja publikacija registra žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica. Polazeći od toga da je parnični sud do donošenja osporene prvostepene presude održao 13 ročišta, da nije vršio veštačenja, te da nije saslušavao stranke, niti svedoke, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju nije odlučivalo o složenim činjeničnim i pravn im pitanjima.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju parničnog postupka.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon tri godine i dva meseca doneo prvostepenu presudu, a da je u postupku odlučivanja o žalbi tužioca, postupak pred drugostepenim sudom prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Polazeći od toga da za vreme trajanja prekida postupka drugostepeni sud nije mogao preduzimati nikakve radnje, pa samim tim ni odlučiti o žalbi tužioca, ovaj period neaktivnosti ne može se staviti na teret parničnom sudu.

Imajući u vidu da je nakon preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika tuženog, postupak pred drugostepenim sudom, i pored otklanjanja procesnih nedostataka u prvostepenoj presudi, završen za godinu dana, to Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju parnični postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno , Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vo đen pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2083/06 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, jer se iz priloženih dokaza - kopije prijemnog lista knjige pošte i povratnice nije moglo pouzdano utvrditi da je tužilac isporučio tuženom registre žiro računa i da je tuženi istim raspolagao, odnosno da li je do zaključenja ugovora došlo, a čak i da je došlo do zaključenja ugovora, tužilac nije dostavio dokaze na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način utvrdilo da je izvršio ugovornu obavezu za koju traži predmetnu naknadu. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u obrazloženju osporen e presude na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio i sve druge žalbene navode podnosioca koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi, te da stoga nije potkrepio svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti