Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude u radnom sporu o otkazu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu I. P. izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da angažovanje lica preko omladinske zadruge ne predstavlja zabranjeno zapošljavanje nakon otkaza zbog tehnološkog viška.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. P. iz Velike Moštanice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. P. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 944/12 od 28. februara 201 3. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. P . iz Velike Moštanice je , 13. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika G . Š, advokata iz Velike Moštanice, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 944/12 od 28. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1,2. i 3. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena revizijska presuda kojom su preinačene drugostepena i prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, zbog proglašenja tehnološkim viškom.

Navodi o povredi označenih ustavnih prava zasnivaju se na tvrdnjama o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da poslodavac nije mogao da mu otkaže ugovor o radu na mestu konduktera, jer je imao stalnu potrebu za tim radnim mestom, zbog čega je angažaovao 40 lica preko omladinske zadruge za obavljanje poslova konduktera, u periodu od tri meseca nakon što je njemu prestao radni odnos, a što je utvrđeno od strane inspektora rada Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, nakon čega je i vraćen na posao gde je radio do donošenja osporene revizijske presude. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o reviziji tuženog.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 394/07 od 22. aprila 2009. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je poništeno rešenje direktora tuženog S. p. „L.“ A.D. B. broj 1165 od 26. decembra 2002. godine na osnovu kojeg je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zaključno sa 26. decembrom 2002. godine zbog proglašenja tehnološkim viškom, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i da mu naknadi parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6787/10 od 11. aprila 2012. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 944/12 od 28. februara 2013. godine preinačene su drugostepena i prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje na osnovu koga je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zbog proglašenja tehnološkim viškom i obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilac bio zaposlen kod tuženog na poslovima konduktera; da je rešenjem tuženog broj 1165 od 26. decembra 2002. godine tužiocu prestao radni odnos kod tuženog kao tehnološkom višku uz isplatu otpremnine na osnovu člana 101. stav 2. tačka 8) i stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), jer mu je otkazan ugovor o radu broj 500 od 31. maja 2002. godine i aneks tog ugovora broj 1053 od 14. novembra 2002. godine; da je tuženi na osnovu Programa konsolidacije i odluke Upravnog odbora doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 2023 od 10. decembra 2002. godine kojim je ukupan broj konduktera od 56 izvršilaca sveo na 35 izvršilaca; da su tako višak postali 21 izvršilaca među kojima i tužilac; da je potom tuženi u periodu januar – maj 2003. godine angažovao lica posredstvom omladinske zadruge na poslovima konduktera, i to 40 lica sa kojima je zaključivao ugovore o radu na određeno vreme; da je rešenjem inspektora rada, Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 18. januara 2005. godine koje je postalo konačno u upravnom postupku 8. aprila 2005. godine odloženo izvršenje o otkazu ugovora o radu, pa je tužilac vraćen na rad kod tuženog na radnom mestu konduktera krajem 2004. godine; da je taj posao obavljao do zaključenja glavne rasprave u prvostepenom postupku; da su na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je otkaz nezakonit zato što su poslovi konduktera sistematizovani i trajni poslovi iz delatnosti tuženog, te da je postojala potreba tuženog za obavljanjem poslova konduktera; da na takav zaključak upućuje činjenica da je tuženi nakon što je dao otkaz tužiocima i drugim kondukterima tokom 2003. i 2004. godine angažovao nove radnike preko omladinske zadruge za radno mesto konduktera; da su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi imao stalnu potrebu za kondukterima ali je to prikrivao i fiktivno prikazivao kao povremene poslove primanjem radnika preko omladinske zadruge na određeno vreme.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se navedeno pravno stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti, polazeći od toga da je odredbom člana 101. stav 1. tačka 8, st. 3. 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 74/01) bilo propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebu poslodavca, i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih, organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla; da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana, poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno ako ga osposobi za rad na drugim poslovima; da poslodavac ne može u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, a ako pre isteka roka iz stava 5. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.

Vrhovni kasacioni sud je, imajući u vidu činjenicu da je naznačenim Pravilnikom o sistematizaciji poslova smanjen broj izvršilaca konduktera sa 56 na 35, te da je 21 izvršilaca – konduktera (među kojima je i tužilac) postao tehnološki višak, da od donošenja Pravilnika, pa do otkaza ugovora o radu tužiocu nije došlo do prijema u radni odnos na neodređeno vreme novih radnika na poslovima koje je tužilac obavljao ili koje je mogao da obavlja, ocenio da u vreme otkaza ugovora o radu nije bilo zakonskih smetnji da tužiocu radni odnos prestane po ovom osnovu. Što se tiče zakonske zabrane zapošljavanja drugog lica na istim poslovima (član 101. stav 5. Zakona o radu). a što je bio osnov da nižestepeni sudovi usvoje tužbeni zahtev, u konkretnoj situaciji, ocenjeno je da tuženi nije postupio suprotno ovoj zabrani. Naime, iz citiranog člana 101. st. 5. i 6. Zakona proizlazi da u slučaju zapošljavanja novog radnika na istim poslovima i pre isteka roka od tri meseca od prestanka radnog odnosa zaposlenog, samo po sebi ne utiče na zakonitost prethodno datog otkaza ugovora o radu već otkazanom radniku, već obezbeđuje prednost pri zapošljavanju. Činjenica je da je tuženi angažovao nove izvršioce za obavljanje poslova konduktera (koje je obavljao i tužilac), ali putem omladinske zadruge , angažujući ta lica na određeno vreme, a to nije zapošljavanje o kojem govori član 101. stav 5. Zakona oradu, te da je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud preinačio presude nižestepenih sudova i odbio tužbeni zahtev.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčen ih prava , na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), dok je odredbama člana 60. Ustava utvrđeno da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.) i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.).

Odredbama člana 101. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, između ostalog, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, a što obuhvata i slučaj da je, usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla (stav 1. tačka 8)); da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8) ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (stav 3.); da se odredba stava 3. ovog člana ne odnosi na poslodavca koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme manje od 50 zaposlenih (stav 4.); da poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8) ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa (stav 5.); da ako pre isteka roka iz stava 5. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (stav 6.).

Prema članu 281. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i odredaba materijalnog prava koje su od značaja za rešenje spornog pravnog odnosa i utvrđivanje postojanja povrede Ustavom zajemčenog prava, na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je našao sledeće:

Podnosiocu ustavne žalbe je otkazan ugovor o radu kao posledica organizacionih promena u preduzeću i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu konduktera na kome je i on bio zaposlen, usled čega je prestala potreba za njegovim radom. Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 101. stav 1. tačka 8) tada važećeg Zakona o radu, navedeni razlog mogao biti zakonski osnov za otkaz ugovora o radu , budući da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tuženi na osnovu Programa konsolidacije i odluke Upravnog odbora doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 2023 od 10. decembra 2002. godine kojim je ukupan broj konduktera od 56 izvršilaca sveo na 35 izvršilaca, tako da su višak postali 21 kondukter među kojima i podnosilac ustavne žalbe, kao i da od donošenja Pravilnika do otkaza ugovora o radu nije došlo do prijema u radni odnos novih radnika na poslovima koje je on obavljao, iz čega sledi da u momentu otkaza ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe nije bilo zakonskih smetnji da mu radni odnos po ovom osnovu prestane.

Sa druge strane, u pogledu ukazivanja podnosioca ustavne žalbe na zakonsku zabranu zapošljavanja drugog lica na istim poslovima, iz člana 101. stav 5. tada važećeg Zakona o radu, a što je, u suštini, bio osnov da prvostepeni i drugostepeni sud usvoje njegov tužbeni zahtev, jer je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tuženi posle otkaza ugovora o radu podnosiocu ustavne žalbe, a pre isteka zakonskog roka od tri meseca primio u radni odnos na određeno vreme, odnosno angažovao po ugovoru preko Omladinske zadruge izvestan broj lica na poslovima konduktera, Ustavni sud ukazuje da se odredba stava 5. člana 101. Zakona o radu ne može tumačiti nezavisno od odredbe stava 6. istog člana. Naime, odredba stava 5. člana 101. Zakona o radu zabranjuje, za određeni period, prijem novog zaposlenog, i to samo na iste poslove na kojima je radilo lice za čijim radom je prestala potreba, ali odredba stava 6. ovog člana predviđa da ako pre isteka propisanog roka nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos. Iz navedenog sledi da zapošljavanje novih radnika na istim poslovima i pre isteka roka od tri meseca od prestanka radnog odnosa zaposlenog, samo po sebi, ne utiče na zakonitost prethodno datog otkaza ugovora o radu, već samo zaposlenom kome je prestao radni odnos obezbeđuje prednost pri zapošljavanju.

Iz odredaba člana 101. st. 5. i 6. Zakona proizlazi i to da se za obavljanje istih poslova ne može primati novo lice, odnosno da prednost pri zapošljavanju na tim poslovima ima zaposleni koji ih je obavljao pre dobijanja otkaza ugovora o radu. U konkretnom slučaju, kako je našao Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi, tuženi nije postupio suprotno zakonskoj zabrani iz člana 101. st. 5. i 6. u pogledu zapošljavanja novih radnika na istom radnom mestu, nalazeći da je tuženi angažovao nove izvršioce za poslove konduktera (koje je obavljao i tužilac), ali putem omladinske zadruge, angažujući ta lica na određeno vreme, a to nije zapošljavanje (odnosno zasnivanje radnog odnosa) o kojem govori član 101. stav 5. Zakona o radu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda odluka Vrhovnog kasacionog suda sadržana u osporenoj presudi, se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog p rava, jer su bili ispunjeni uslovi iz Zakona o radu čije su se odredbe primenjivale u konkretnom slučaju da se podnosiocu ustavne žalbe otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom.

6. S obzirom na izneto, te činjenicu da se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na rad, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1,2. i 3. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude u radnom sporu o otkazu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti