Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji traje preko deset godina, naloživši hitno okončanje. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi "M. – P." DOO iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "M. – P." DOO B. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 7759/11 (inicijalno predmet P2. 848/03 ranijeg Trgovinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "M. – P." DOO iz B. je 16. decembra 2011. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu, preko punomoćnika B. R, advokata iz N, dopunjenu podnescima od 24. jula 2013. godine i 15. januara 2014. godine, preko punomoćnika A . P . iz B, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine i protiv prvog stava izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/11 od 21. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen ranije pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 6648/07, a sada P. 7759/11 Privrednog suda u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je u ustavnoj žalbi naveo da je osporeni postupak protiv njega, kao izvršnog dužnika, započet još 11. februara 2003. godine podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, koji je, po usvojenom prigovoru podnosioca, nastavljen u parničnom postupku pred tadašnjim Trgovinskim sudom u Beogradu pod brojem P2. 843/03. Ističući povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac navodi da u momentu podnošenja ustavne žalbe, ova parnica radi duga, ni posle više od devet godina, a pored više donetih sudskih odluka u sve tri instance, nije okončana. Ustavnom žalbom podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine kojom je odbijena kao neosnovan revizija podnosioca izjavljena u delu drugostepene presude kojom je pravnosnažno obavezan na isplatu dela duga tužiocu, sa kamatom od 3,9 % mesečnom nivou primenom konformnog metoda, ali i predmet vraćen na ponovno suđenje u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Podnosilac smatra da nije bilo mesta ovakvom obračunu kamate za dug u slučaju docnje u sporu između podnosioca, kao emitenta i prodavca obveznica, koji je tužiocu kao kupcu prodao kratkoročne obveznice. Naime, umesto primene tada važećeg Zakona o hartijama od vrednosti i Odluke o emitovanju i stavljanju u promet kratkoročinh obveznica koji su predviđali zakonsku zateznu kamatu od roka dospeća do roka kada se te obveznice ne izmire, pogrešno je zaključivanje sudova "da od momenta salidaranja pa sve do isplate teče kamata u visini od 3,9% na iznos glavnog duga", te pozivanje sudova na odredbu člana 277. stav 2. ZOO, jer u konkretnom slučaju nije bila ugovorena viša stopa od zatezne kamate posle dana dospelosti potraživanja. Takođe, podnosilac smatra da mu je ovo pravo povređeno i time što je revizijski sud ukidajućim delom presude Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, narušio princip pravne sigurnosti, jer je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, upravo u ovom istom postupku, donoseći ranije odluku Prev. 275/06 od 24. maja 2007. godine, dao različite naloge za postupanje nižestepenim sudovima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje osporenom revizijskom odlukom, te istu poništi i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije podneo. Podneskom od 24. jula 2013. godine podnosilac je dopunio obrazloženje ustavne žalbe ističući da je, upravo kao rezultat osporene revizijske odluke, u ponovnom prvostepenom postupku doneta presuda kojom je podnosilac obavezan na isplatu duga sa kamatom od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom ,,što je grub i nezakonit sudski akt", te se "ponovo otvorio put" za primenu konformne metode prilikom obračuna kamata, a suprotno Odluci „Ustavnog suda Uz. 82/2009 od 27. jula 2012. godine“, koja se odnosi na član 3. stav 1. Zakona o visini zakonske zatezne kamate i ukazuje na to da konformna metoda de facto predstavlja obračun kamate na kamatu, što je nedozvoljeno i ništavo prema ZOO. Naknadnim podneskom, dana 15. januara 2014. godine proširen je zahtev podnosioca ustavna žalbe na novi akt donet u ovom postupku za preostali deo duga, i to presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/11 od 21. novembra 2013. godine, uz ponavljanje već iznetih razloga. Podnosilac zahteva, pored ranije istaknutih zahteva, predlaže da se navedena presuda poništi i da se donese nova odluka po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br oj 103/13), zahtevao od Privrednog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 7759/11 (inicijalno predmet P2. 848/03 ranijeg Trgovinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tuženog, tužilac "S. C ." DOO B. je podneo predlog za izvršenje 28. januara 2003. godine Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud), i to na osnovu verodostojne isprave - četiri zaključnice po kojima dužnik, kao emitent kratkoročnih obveznica koje je prodao poverocu, na dan prevremnog otkupa nije ispunio svoju obavezu u ukupnom iznosu od 12.424.737,10 dinara, sa kamatom od 5% mesečno počev od 1. janura 2003. godine. Poverilac je tražio naplatu potraživanja sa računa izvršnog dužnika, a predlog je uredio po nalogu suda 11. februara 2003. godine, pa je Trgovinski sud doneo rešenje o izvršenju Iv. 213/03 od 12. februara 2003. godine, kojim je usvojio predloženo izvršenje. Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika Trgovinski sud je rešenjem Ipv. 681/03 od 26. februara 2003. godine usvojio prigovor, stavio van snage navedeno rešenje o izvršenju i ukinuo sve sprovedene radnje, te odredio da se spisi predmeta dostave parničnom odeljenju toga suda.

Predmet je u parničnom postupku pred Trgovinskim sudom zaveden pod brojem P2. 848/03.

Do donošenja prve prvostepene presude od 29. juna 2005. godine, Trgovinski sud je zakazao deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. U dokaznom postupku izvedeno je finansijsko veštačenje na okolnost visine duga i obračuna kamate. Pet ročišta za glavnu raspravu nije održano jer je četiri puta punomoćnik tuženog tražio odlaganje, odnosno dostavljao podneske neposredno na ročištu, a jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P2. 848/03 od 29. juna 2005. godine, u prvom stavu izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju ovog suda Iv. 213/03 od 12. februara 2003. godine, a u drugom stavu izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 1.981.706,56 dinara, sa kamatom prema Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 9. maja 2003. godine pa do isplate, dok je u trećem stavu izreke navedene presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa 6.676.480,22 dinara; četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže na isplatu kamate po stopi od 5% mesečno na iznos od 8.658.186,78 dinara počev od 9. maja 2003. godine do konačne isplate; petim stavom izreke utvrđeno je da je povučena tužba za isplatu glavnog duga u visini od 3.766.550,32 dinara, te u šestom stavu izreke odlučeno o troškovima postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv trećeg, četvrtog i šestog stava izreke prvostepene presude, Viši trgovinski sud je presudom Pž. 373/06 od 10. maja 2006. godine potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P2. 848/03 od 29. juna 2005. godine u ožalbenim stavovima izreke. Nezadovoljan pravnosnažnom odlukom suda, tužilac je 22. juna 2006. godine izjavio reviziju.

Vrhovni sud je rešenjem Prev. 275/06 od 24. maja 2007. godine ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 373/06 od 10. maja 2006. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P2. 848/03 od 29. juna 2005. godine u stavovima trećem, četvrtom i šestom izreke, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 6648/07. Do zaključenja glavne rasprave 20. jula 2009. godine, pred Trgovinskim sudom je bilo zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. Na održanim ročištima je sprovedeno dopunsko finansijsko veštačenje, pribavljeno izjašnjenje veštaka na primedbe stranaka i saslušan veštak. Preostalih šest ročišta nije održano, jer je punomoćnik tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, tri puta dostavljao podneske neposredno pred ročište, odnosno na ročištu, a punomoćnik tužioca dva puta, dok je jedno ročište odloženo jer je veštak dva dana pred njegovo zakazivanje dostavio dopunski nalaz.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine, delimično je usvojen tužbenih zahtev tužioca, tako što je prvim stavom izreke tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine pa do isplate, a u drugom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 143.344,847,68 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđenog u prvom stavu izreke; u trećem stavu izreke navedene presude utvrđeno je da je tužba povučena u delu kojim je tužilac postavio eventualni tužbeni zahtev, a četvrtim stavom je obavezan tuženi da tužiocu plati troškove postupka. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev, a tuženi protiv stava prvog, trećeg i četvrtog izreke navedene presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 (2009) od 6. maja 2010. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u drugom stavu izreke, te odbijena žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda u prvom, trećem i četvrtom stavu izreke.

Odlučujući o revizijama obe parnične stranke, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine u delu kojim je pravnosnažno obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom komfornog metoda počev od 16. novembra 2008. godine pa do isplate. U drugom stavu izreke navedene presude ukinuta je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine i presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 143.344,847,68 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđenog u prvom stavu izreke, te u delu odluke o troškovima postupka i predmet je ustupljen Privrednom sudu u Beogradu na dalje suđenje. U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog se navodi da su nižestepeni sudovi kod utvrđenog činjeničnog stanja: da je tuženi kao emitent prodao kratkoročne obveznice tužiocu kao kupcu po četiri zaključnice, kojim je predviđena emisija kratkoročnih obveznica tuženog određene nominalne vrednosti; da je na svakoj zaključnici bio određen datum prevremenog otkupa i obračunat iznos obaveze tuženog na dan prevremenog otkupa po kamatnoj stopi od 5%, a da je istim zaključnicama bila ugovorena kamata od 3,9% po konformnom metodu s mesečnim obračunom na dan dospelosti i da se tuženi nije koristio prevremenim otkupom, već je svoj dug po obveznicama platio u docnji, te da su nižestepeni sudovi pravilno usvojili tužbeni zahtev za deo duga sa ugovorenom kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, ali za odbijajući deo nisu dali jasne razloge. Revizijski sud nalazi da je neosnovano pozivanje tuženog na tada važeće odredbe Zakona o hartijama od vrednosti i Odluku o njihovoj emisiji, jer je upravo odredbom toga zakona bilo propisano da je obveznica takva hartija od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice u roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti obveznice i ugovorenu kamatu, a propust je tuženog da u zaključnici naznači da se nakon padanja u docnju kamata obračunava prema zakonskoj zateznoj kamatnoj stopi, kako je predviđeno Odlukom, te u smislu člana 277. stav 2. ZOO ugovorena kamata, kada je viša od zakonske, teče i posle dužnikove docnje. Punomoćniku tuženog, advokatu B. G . navedena presuda dostavljena je 4. avgusta 2011. godine, a punomoćniku tuženog koji je imao punomoćje za izjavljivanje revizije i zastupanje u postupku po reviziji - adv. I . R . uručena je revizijska presuda 18. novembra 2011. godine. Tuženi je 11. oktobra 2011. godine obavestio sud da otkazuje punomoćja adv. B . G . iz B, te da dostavlja punomoćje za zastupanje u ovoj parnici za adv. I . R . iz B . dato 10. oktobra 2011. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Privrednim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) pod brojem P. 7759/11. Privredni sud je do zaključenja glavne rasprave 30. maja 2013. godine zakazao deset ročišta za glavnu raspravu. Na održanim ročištima, kojih je bilo pet, Privredni sud je odredio veštačenje na okolnost visine duga tuženog i obračuna kamate u dve varijante, pribavio nalaz i izjašnjenje veštaka po primedbama stranaka, sproveo dopunsko veštačenje primenom prostog interesnog računa kod obračuna kamate, saslušao zakonskog zastupnika tužioca u svojstvu parnične stranke i jednog svedoka. Preostalih pet ročišta nije održano jer je punomoćnik tužioca jednom predložio odlaganje ročišta, a dva puta predao podnesak neposredno na ročištu, te zbog promene sudskog veća i jer su, u jednom navratu, spisi predmeta bili na dan zakazanog ročišta u sudskoj upravi radi odluke o predlogu za izuzeće koji je podneo postupajući sudija. Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 22. avgusta 2012. godine tražio ponavljanje postupka u delu presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine, ali je njegov predlog odbijen rešenjem donetim 17. oktobra 2012. godine. Takođe, rešenjem v.f. predsednika Privrednog suda Su. 675/12 od 3. decembra 2012. godine odbijen je zahtev sudije za izuzeće od daljeg postupanja u ovom predmetu.

Presudom Privrednog suda P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 1.357.043.818,08 dinara, sa kamatom od 5 % na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i da tužiocu plati troškove postupka.

Privredni Apelacioni sud je presudom Gž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine, u osporenom prvom stavu izreke, odbio žalbu tuženog kao neosnovanu u delu prvog stava izreke ožalbene presude u kome je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 7.387.359,82 dinara sa 3,9% kamatom na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine do isplate, a u drugom stavu izreke navedene presude je preinačio presudu Privrednog suda P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine i odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi plati iznos od 1.349.655.458,26 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i za kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara na mesečnom nivou primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine, te odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Presuda je punomoćniku tuženih dostavljena 10. decembra 2013. godine, a tužilac je 24. decembra 2013. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude. Postupak je u toku pred Vrhovnim kasacionim sudom pod brojem Prev. 20/14.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Postupak povodom koga je podneta ustavna žalba, najpre izvršni, a zatim parnični, koji se posmatraju kao jedinstvena celina, pravnosnažno je okončan 21. novembra 2013. godine, posle deset godina i nepunih deset meseci, s tim da još uvek traje postupak po vanrednom pravnom leku, reviziji, koju je izjavio tužilac u predmetnom sporu. Istina, za deo duga postupak je u dva navrata okončavan revizijskim odlukama Prev. 275/06 od 24. maja 2007. godine i osporenom revizijskom odlukom Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, dakle posle četiri godine i i četiri meseca, odnosno osam godina i tri meseca.

Međutim, navedeno trajanje predmetnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje postupka u ovom sporu preko deset godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih pravnih pitanja, kao i činjeničnih, koja su zahtevala sprovođenje veštačenja i dopuna veštačenja, ali da to ne može biti opravdanje za prekomerno dugo trajanje navedenog postupka.

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca ima u izvesnoj meri doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka , jer je u toku postupka više puta tražio odlaganja ili dostavljao podneske neposredno na/pred zakazano ročište, što je uslovljavalo ostavljanje roka drugoj strani za izjašnjenje i odlaganje ročišta.

Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pretežno uticalo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Trgovinskog odnosno Privrednog suda u Beogradu, kao i drugostepenog suda, Višeg trgovinskog suda u Beogradu, odnosno Privrednog apelacionog suda. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete dve prvostepene presude koje su revizijskim odlukama bile ukinute i vraćane prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da je novi revizijski postupak, po donošenju treće prvostepene presude, još u toku. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 7759/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, nalažući nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi protiv podnos ioca ustavne žalbe okončao u najkraćem r oku.

6. O cenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, u prvom i drugom stavu izreke presude, kao i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine u prvom stavu izreke kojim je podnosilac konačno obavezan na plaćanje dela duga sa kamatom, Ustavni sud, najpre ukazuje, da je ustavna žalba podnosioca u odnosu na drugi stav osporene revizijske odluke, kojim se predmet vraća na ponovno suđenje, preuranjena. Kako je nakon ove odluke sledio ponovni postupak, u delu koji je vraćen na ponovno suđenje, na koji akt je podnosilac i proširio zahtev postavljen u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je zaključio da u trenutku podnošenja ustavne žalbe nije bio iscrpljen redovni pravni put za zaštitu prava podnosioca, što je neophodan uslov za dopuštenost ustavne žalbe.

Dalje, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već podnosilac, nezadovoljan ishodom postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da su Vrhovni kasacioni sud i Privredni apelacioni sud u svojim presudama detaljno obrazložili zašto u konkretnom slučaju nema uslova za primenu ranijeg Zakona o hartijama od vrednosti i Odluke o emisiji, te Odluke Ustavnog suda, na šta se podnosilac već pozivao u postupku, u svim do sada izjavljenim pravnim lekovima, pa i u ustavnoj žalbi. Ustavni sud nalazi da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Ustavni sud smatra da su Vrhovni kasacioni sud i Privredni apelacioni sud detaljno obrazložili razloge obavezivanja tuženog na isplatu duga sa ugovorenom kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda, imajući u vidu ugovoreni konformni metod obračuna ugovorene kamate, kao i načela savesnosti i poštenja i jednake vrednosti davanja. Ustavni sud ocenjuje da je očigledno neosnovan navod podnosioca ustavne žalbe da tužiocu na dosuđeni iznos iz drugostepene presude ne može pripadati navedena kamata primenom konformne metode na mesečnom nivou jer je Odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je neustavna zakonska odredba kojom je propisan konformni metod obračuna zakonske zatezne kamate, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o obračunu kamate metodom koji su stranke svojom voljom ugovorile, pa navedena odluka nije od uticaja na pravo tužioca, kao ugovorne strane, da zahteva primenu metoda obračuna koji je i ugovorio sa tuženim, ovde podnosiocem ustavne žalbe.

Ustavni sud stoga nalazi da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u navedenom delu odbacio ustavnu žalbu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti