Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Razlog dugog trajanja je nedelotvorno postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Maškovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Maškovića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7623/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Mašković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. avgusta 2013. godine , ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7623/04 i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u velikom broju sporova koji su vođeni po tužbi istog tužioca – stambene zadruge protiv velikog broja njenih članova donete presude kojima je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, što ukazuje na različitu sudsku praksu u odnosu na osporenu presudu; da je osporenom presudom obavezan bez ikakvog osnova na zateznu kamatu, iako smatra da nije zakasnio sa plaćanjem; da ugovorom o zajmu nije bila predviđena nikakva revalorizacija, niti devizna klauzula; da je pre zaključenja navedenog ugovora platio zahtevani iznos na ime osiguranja zajma, a da tužilac tokom perioda otplate nije zahtevao bilo kakvu promenu ugovora; da je isplatio celokupno ugovoreni iznos zajma bez zakašnjenja u plaćanju rata, te da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, 27. avgusta 1996. godine, a da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine, kao i da nijednim svojim postupkom nije uticao na dužinu trajanja parnice. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13049/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih, ovde podnosioca ustavne žalbe i Lj. M. i D. O, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 40.710,88 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je prvotuženom, ovde podnosiocu, dostavljena 27. decembra 1996. godine.

Do donošenja rešenja kojim je određeno mirovanje postupka na predlog tuženog 27. novembra 2002. godine, održano je sedam ročišta na kojima je konstatovano da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženu, izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem sudskog veštaka i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Na predlog punomoćnika tužioca od 4. marta 2003. godine nastavljen je postupak i nakon jednog održanog ročišta, na kome je izveden dokaz saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5040/96 od 10. aprila 2003. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 746.850,71 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2000. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, a stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 2459/03 od 29. septembra 2004. godine, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5040/96 od 10. aprila 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, nakon sprovedenog dopunskog ekonomskog veštačenja i jednog neodržanog ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 20. jula 2006. godine određen zastoj u postupku do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 7623/04 od 17. marta 2008. godine odredio dopunsko ekonomsko veštačenje, nakon čega su održana dva ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 26. septembra 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.600.894,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. marta 2008. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.375.310,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. marta 2008. godine do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.000,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su tužilac kao zadruga i tuženi kao zadrugar 20. septembra 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara za iznos od 500.000,00 tadašnjih dinara, uz obavezu uplate depozita u iznosu od 100.000,00 dinara, administrativnih troškova u iznosu od 10.000,00 dinara i provizije od 15.000,00 dinara; da se tuženi obavezao da kredit otplati u 60 jednakih fiksnih mesečnih rata u nominalnom iznosu rate od 8.333,40 tadašnjih dinara, i to počev od narednog meseca od dana dobijanja zajma, a najkasnije do 25-og u mesecu; da je tuženi vršio otplate počev od 28. avgusta 1991. do 19. maja 1992. godine u deset jednakih mesečnih rata od po 8.333,00 dinara, kao i nakon denominacije dinara (1. jula 1992. godine) u periodu od 21. jula 1992. godine do 15. avgusta 1993. godine u znatno manjim iznosima. Prvostepeni sud je našao da se tužilac neosnovano poziva na odredbe čl. 210. do 219. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tuženi postupao prema odredbama ugovora i u celosti izvršio svoje obaveze, tako što je ukupan iznos duga isplatio u nominalnom iznosu, i to pre ugovorenog roka. Pored navedenog, prvostepeni sud je stanovišta da su stranke ugovor zaključile kada je inflacija već bila sastavni deo kako svakodnevnog, tako i privrednog života, a da je tužilac kao privredni subjekt kome je jedna od delatnosti davanje kredita, postupao sa pažnjom dobrog domaćina, te je imao mogućnost da ugovorom zaštiti svoje interese (ugovaranjem promenljive kamate ili aneksima ugovora). Pored navedenog, stanovišta je da u konkretnom slučaju treba poštovati načelo autonomije volje i istom dati prednost u odnosu na načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 774/09 od 2. septembra 2009. godine, vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 7623/04 radi sprovođenja izviđajnih radnji, odnosno radi utvrđenja da li je punomoćje koje je dato za zastupanje tužioca i koje se nalazi u spisima predmeta izdato od strane ovlašćenog lica tužioca.

Po otklanjanju procesnih nedostataka i dostavljanja spisa predmeta, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7177/10 od 24. novembra 2010. godine prekinuo postupak koji se vodi pred tim sudom, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Povodom predloga punomoćnika tužioca od 25. januara 2011. godine za nastavak postupka, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7177/10 od 21. decembra 2011. godine vratio spis predmeta P. 13049/10, Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o predlogu tužioca za nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13049/10 od 9. januara 2012. godine nastavio postupak i spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbi tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine je delimično usvojena žalba tužioca i ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7623/04 od 26. septembra 2008. godine je delimično preinačena, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 617.209,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2008. godine i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, te je ukinuta u stavu drugom njene izreke, u delu kojim je odlučeno o postavljenom eventualnom tužbenom zahtevu, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da prema stanovištu drugostepenog suda, imajući u vidu predmetno potraživanje tužioca po osnovu zajma koje je obezvređeno enormnom inflacijom, tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma u smislu člana 278. stav 2. u vezi sa članom 15. Zakona o obligacionim odnosima, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da u slučaju mirovanja postupka nastupaju iste pravne posledice kao i kod prekida postupka, osim što rokovi određeni zakonom ne prestaju teći i da p ostupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi i da se o vakav predlog ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka (član 217. st. 1. i 2 .)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamanih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (član 15.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje i da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba tuženom, ovde podnosiocu dostavljena 27. decembra 1996. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4698/12 od 27. marta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 16 godina i tri meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac kao tuženi na ročištu od 27. novembra 2002. godine predložio mirovanje postupka, te da po proteku roka iz člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku nije predložio nastavak postupka, već je svojim pasivnim ponašanjem delimično doprineo dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon nepunih sedam godina doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon izvedenog dokaza dopunskim veštačenjem, rešenjem od 27. jula 2006. godine određen zastoj u postupku, radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koji je trajao jednu godinu i sedam meseci, iako je prema odredbi člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije bio dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva, te opravdanost zastoja u postupku postoji samo za 90 dana od dana njegovog određivanja. Pored navedenog, Ustavni sud primećuje da je postupak pred drugostepenim sudom bio u prekidu zbog otvaranja stečajnog postupka na tužicem. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od prekida postupka 24. novembra 2010. godine do odlučivanja prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka, odnosno preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, u periodu od dva meseca. Po donošenju rešenja prvostepenog suda o nastavku postupka, drugostepeni sud je konačno odlučio o žalbi tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora i delimičan doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenoj presudi, jer je sud pravnog leka razumljivo obrazložio zbog čega smatra da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti