Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene Sporazuma o sukcesiji

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je arbitrerno uslovio primenu Sporazuma o sukcesiji nepostojećim uslovom faktičkog reciprociteta i pogrešno primenio domaće propise, čime je odluka postala proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi društva sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju i trgovinu „Edi“, sa sedištem u Nišu , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba društva sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju i trgovinu „Edi“ i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 14198/10 od 8. decembra 2010. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju i trgovinu „Edi“, sa sedištem u Nišu, podnelo je , 7. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Irene Ranković, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbama član a 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da se osporena presuda isključivo zasniva na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji faktički reciprocitet u primeni Aneksa G Sporazuma o sukcesiji; da se diskriminacija opravdava navodnim nedostatkom faktičkog reciprociteta, koji pritom, nije od uticaja na primenu Aneksa G - Sporazuma o pitanjima sukcesije, jer se radi o međunarodnom ugovoru koji je ratifikovan i koji ne sadrži ovakvu odredbu; da o reciprocitetu govori član 7. Aneksa G Sporazuma, ali da se radi isključivo o reciprocitetu u odnosu na pravo pristupa sudovima i drugim državnim organima, a ne o reciprocitetu u vezi sa primenom Sporazuma o pitanjima sukcesije; da je Sporazum o pitanjima sukcesije propisao obavezu država potpisnica na poštovanje i zaštitu ugovora zaključenih posle 31. decembra 1990. godine u odnosu na prenos prava postojećih na taj dan, kao i obavezu da će ugovori koji su nakon ovog dana slobodno zaključile osobe iz sada različitih država biti poštovani, pri čemu svaka strana ima obavezu da omogući nihovo izvršavanje; da je navedeni Sporazum potvrđen odgovarajućim Zakonom i kao takav deo je pozitivnog zakonodavstva, pa u hijerarhiji pravnih propisa ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sjedište na teritoriji bivših republika SFRJ, na kojoj tuženi zasniva pravo raspolaganja predmetnim poslovnim prostorom; da drugostepeni sud retroaktivno primenjuje Zakon o privatizaciji koji je donet nakon što je predmetni promet nepokretnosti izvršen, što takođe predstavlja povredu prava na pravično suđenje, jer postoji zabrana retroaktivne primene zakona kao jedan od univerzalnih pravnih principa, čime je stvorena pravna nesigurnost u pogledu vremenskog važenja propisa; da je pogrešno sudsko tumačenje odredbe lex rei sitae, jer je ugovor zaključen u skladu sa domaćim zakonima, u propisanoj formi, plaćen je porez na prenos apsolutnih prava i, u skladu sa zakonom izvršen upis u javnoj knjizi, jer postoji kontinuitet isprava podobnih za upis sticaoca; da je Vrhovni kasacioni sud utvrđujući ništavost ugovora između nosioca prava na nepokretnosti i sticaoca, praktično povredio pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je naveo i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je „postupak u ovoj pravnoj stvari trajao više godina“, dalje ne obrazlažući ovu svoju tvrdnju, niti dajući za nju bilo kakve argumente. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu dosudi naknadu materijalne štete u određenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu kao i spise predmeta Privrednog suda u Nišu P. 114/10 (ranije predmeta Trgovinskog suda u Nišu P. 786/09), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DP „Boreli“, Sombor, je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tuženih: „Borovo“ DOO, Republika Hrvatska, Vukovar i privrednog društva „EDI“ DOO, Niš, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio da se utvrdi da je prema tuženima ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen kod Opštinskog suda u Nišu pod brojem Ov. 1135/07 od 16. januara 2007. godine, zaključen između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, kojim ugovorom je prvotuženi prodao drugotuženom ugovorom bliže određene poslovne prostorije u Nišu.

Delimičnom presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 786/09 od 7. jula 2009. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti; stavom drugim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo pravo korišćenja na predmetnom poslovnom prostoru, kao i da mu se odobri upis prava korišćenja u javnim knjigama.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 14198/10 (2009) od 8. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Iz obrazloženja ovih presuda proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva u sporu utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih ništav; da je u toku postupka utvrđeno da je prema prepisu posedovnog lista broj 1365 Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Niš i prema izvodu iz zemljišnih knjiga uknjiženo pravo vlasništva na posebnom delu ZK tela II na KP broj 2841/1 , i to na lokalu sa podrumom da desnoj strani ulaza sa ulice Obrenovićeve, u zgradi broj 41, na kopiji plana obeleženom slovom „A“, po osnovu kupovine od do tada uknjiženog organa upravljanja i korišćenja „Borovo“ DD za proizvodnju i promet obuće, gumenih i ostalih proizvoda Vukovar, u korist „Edi“ d.o.o. za proizvodnju i trgovinu Niš; da je prvotuženi u momentu zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti imao pravo vlasništva na predmetnom objektu, te da je sa punim pravom preneo vlasništvo na drugotuženog koji se na osnovu navedenog ugovora uknjižio kao vlasnik u list nepokretnosti prema članu 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da su prilikom odlučivanja sudovi imali u vidu i odredbu člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, člana 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 11. Uredbe o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije i da je u momentu kada je predmetni ugovor zaključen, prvotuženi raspolagao imovinom na način koji nije suprotan nijednoj imperativnoj normi, odnosno da ne postoji povreda nijednog imperativnog propisa koji upućuje na pravne posledice ništavosti. Pored toga, sudovi su cenili navode tužioca vezane za postojanje reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske, međutim, iste nisu prihvatili, sa razloga što je članom 1. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije propisano da će privatna i stečena prava građana i drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane država sukcesora u skladu sa odredbama tog priloga, kao i sa razloga što je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 23. jula 2009. godine dozvoljen upis prava svojine sa prvotuženog na drugotuženog, na predmetnoj nepokretnosti.

Drugostepeni sud je posebno naglasio u obrazloženju i to da se prvotuženi kao prodavac u spornom ugovoru legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika „Borovo" koji su postojali od 1947. do 1994. godine, kada se „Borovo" transformisalo u deoničarsko društvo i da je kao univerzalni sledbenik, vlasnik sporne nepokretnosti, te kao takav upisan u katastar nepokretnosti.

Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj revizijskoj presudi Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine izrazio suprotan pravni stav, koji je rezultirao preinačenjem prvostepene i drugostepene presude i usvajanjem tužbenog zahteva , nalazeći sledeće: da se Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji, koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ, pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, koji ne postoji, jer je Republika Hrvatska gotov o svu imovinu pravnih lica iz Republike Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. juna 2004. godine) preko Fonda za privatizacije Republike Hrvatske i nije više u mogućnosti da vrati istu u naturalnom obliku, a nije donela propise o obeštećenju; da drugotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo", koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovinu na celoj teritoriji bivše SFRJ; da je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće, registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ; da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine predstavlja deo važeće pravne regulative; da je članom 2. navedene Uredbe propisano da će se odlukom koju donose zaposleni, poslovna jedinica organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću, ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu Uredbe; da je početna imovina za osnivanje preduzeća imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31. decembar 1991. godine; da su organizovanje društvenih preduzeća , odnosno pripajanje drugom preduzeću , uslovi i način korišćenja sredstava , otuđenja, opterećenja i raspolaganja društvenom imovinom navedenom Uredbom stavljen i pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije; da društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima nastavljaju sa radom u skladu sa ovom uredbom, uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa ovom uredbom i da je sledom rečenog pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca – Uredba o zaštiti imovine i delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, te da stoga drugotuženi spornim ugovorom nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu. Iz obrazloženja, dalje, proizlazi da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji od 1. januara 2008. godine propisana privatizacija kapitala i imovine u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a da se sredstva ostvarena prodajom kapitala i imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ. Pored navedenog, drugostepeni sud dalje nalazi da se sporna prava na nekretninama prema opšteprihvaćenom principu cene prema zakonu mesta nalaženja stvari - lex rei sitae. Polazeći od odredaba čl . 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti i člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, drugostepeni sud ističe da se bez postojanja valjanog pravnog osnova ne može steći ni svojina na nepokretnosti, bez obzira na izvršeni upis tog prava u katastar nepokretnosti, jer je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Dalje, ističe da u konkretnom slučaju drugotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji predmetne nepokretnosti – poslovnog prostora prvotuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, nije bio vlasnik istog, te na prvotuženog nije mogao preneti pravo svojine, odnosno ni sam drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti, jer je u vreme zaključenja ugovora na spornoj nepokretnosti tužilac bio nosilac prava korišćenja. Osim toga, navodi da je promet navedene nepokretnosti, saglasno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima pokretnim stvarima i pravima, koja je važila do 2008. godine , kao i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ , bio pod posebnim režimom, te da je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti sporni ugovor zaključen između prvo i drugotuženog apsolutno ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan imperativnim propisima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2.).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno potparagrafu (a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije , da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ broj 26/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) je propisano: da se p ravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može se predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) i da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to: prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade; prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.)

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, koje je u direktnoj suprotnosti sa odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi ceni povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe i drugotuženog kao prodavca.

Polazeći pre svega od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, kojom je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predstavlja prethodno pitanje.

Iz sadržine odredaba Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud nalazi da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Međutim, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi u toku postupka, iz prepisa posedovnog lista broj 1365 Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Niš i iz izvoda iz zemljišnih knjiga , utvrdili da je uknjiženo pravo vlasništva na posebnom delu ZK tela II na KP broj 2841/1 , i to na lokalu sa podrumom na desnoj strani ulaza sa ulice Obrenovićeve, u zgradi broj 41, na kopiji plana obeleženom slovom „A“, drugotuženog „Borovo“ DD, Vukovar, i da je on upisan kao vlasnik poslovnog prostora, koji je predmet ugovora o kupoprodaji sa prvotuženim, ovde podnosiocem ustavne žalbe. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud konstatuje da su sudovi u toku postupka utvrdili da je u momentu zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, drugotuženi imao pravo vlasništva na spornoj nepokretnosti sa punim pravom, koje je na osnovu kupoprodajnog ugovora preneo drugotuženom.

Naime, kako su sudovi u toku postupka utvrdili da je u korist drugotuženog izvršen upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, a potom i u korist prvotuženog, to Ustavni sud nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, a da sudovi ne mogu preispitivati tačnost upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, u suštini, ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća, koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ (tužilac je organizovan u skladu sa navedenom Uredbom, i to od dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova) i aktuelne imovine, koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo utoliko pre što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima, bez pretenzija da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), ili stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae). U prvom slučaju bilo bi merodavno strano pravo (države čiju pripadnost ima odnosno pravno lice), a u drugom – domaće pravo , kao pravo države mesta nalaženja predmetne imovine.

U odnosu na primenu Zakona o privatizaciji, Ustavni sud nalazi da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07, od 26. decembra 2007. godine) koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine u članu 3. stav 5. bilo propisano da se privatizuje kapital i imovina društvenih preduzeća koja su osnovana od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a kako je prvotuženi predmetnom nepokretnošću raspolagao i ugovor sa drugotuženim zaključio 16. januara 2007. godine, to proizlazi da je raspolaganje učinjeno pre donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, te da sporna nepokretnost ne može ni biti predmet privatizacije.

Ustavni sud nalazi da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije drugotuženog, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i primene merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, pa ista predstavlja proizvoljno i arbitrerno zaključivanje tog suda , te je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine (dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud podseća da je on saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. S obzirom na to da je poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao da je zahtev za naknadu materijalne štete podnosioca preuranjen, pa je isti odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 3. izreke.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene Sporazuma o sukcesiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti