Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda prekršajnih sudova

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presuda prekršajnih sudova zbog saobraćajnog prekršaja. Sud smatra da navodi o neovlašćenom podnosiocu zahteva i upotrebi faksimila predstavljaju preterani formalizam, s obzirom na bagatelnu prirodu delikta i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. B . izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 158677/13 od 11. januara 2014. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda Prž. 8405/14 od 16. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika M. C , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 158677/13 od 11. januara 2014. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda Prž. 8405/14 od 16. juna 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da osporava samo drugostepenu presudu, međutim iz navoda same ustavne žalbe proizlazi da se ustavnom žalbom osporava i prvostepena presuda Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 158677/13 od 11. januara 2014. godine.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže sledećim navodima:

- da je „okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, u prvostepenom postupku predložio da sud obustavi postupak, u smislu odredbe člana 216. stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima, jer lice koje je u ime organa (Ministarstva unutrašnjih poslova) podnelo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (S.J.) nije ovlašćeno da podnosi zahtev u ime tog organa, ali postupajući sud to nije prihvatio“;

- da iz obrazloženja osporenih presuda nije moguće izvući zaključak ko je zaista ovlašćeni organ za podnošenje zahteva – da li je to Ministarstvo unutrašnjih poslova ili Policijska uprava za grad Beograd – Odeljenje za obradu i rasvetljavanje saobraćajnih prekršaja;

- da „zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u konkretnom slučaju ne postoji, jer ne sadrži originalni, svojeručni potpis već faksimil S.J, a potpis je, kako to kaže i prekršajni sud, bitan element zahteva bez koga zahteva jednostavno nema“;

- da relevantni propisi ne ovlašćuju S.J. da u ime Ministarstva unutrašnjih poslova podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje, te da poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi da Prekršajni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca podnetoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz dostavljene dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu utvrdio:

- da je Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd - Odeljenje za obradu i rasvetljavanje saobraćajnih prekršaja u Beogradu 23. septembra 2013. godine podnelo Prekršajnom sudu u Beogradu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka br. 4-145-07812/13 protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog prekršaja iz člana 332. stav 1. tačka 8. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Zahtev je snabdeven pečatom Ministarstva unutrašnjih poslova i faksimilom S.J; u zahtevu je naveden činjenični opis prekršaja – „dana 27. juna 2013. godine u 08:08 časova u Novom Beogradu, upravljajući putničkim vozilom „BG ... – BR“ B. R . se kretao krajnjom levom saobraćajnom trakom Bulevara M . iz pravca učice Š . boraca u pravu ulice A . borbe i kada je bio kod P . Srbije uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju (video nadzorom) detektovano je i dokumentovano da se isti sa vozilom kretao brzinom od 83,3 km/h, na putu u naselju, gde važi opšte ograničenje brzine na 50 km/h“;

- da je osporenom presudom Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 158677/13 od 11. januara 2014. godine okrivljeni oglašen krivim zbog prekršaja iz člana 332. stav 1. tačka 8. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 7.000 dinara i izrečena mu je zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom u trajanju od 30 dana, kao i četiri kaznena poena;

- da je osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž. 8405/14 od 16. juna 2014. godine preinačena presuda Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 158677/13 od 11. januara 2014. godine u delu sankcije, tako što je Prekršajni apelacioni sud okrivljenom izrekao zaštitnu meru zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 30 dana, dok je u ostalom delu prvostepena presuda ostala neizmenjena, a žalba branioca okrivljenog je odbijena kao neosnovana; u obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da: „žalbene navode branioca okrivljenog (kojima se zapravo ne osporava sam prekršaj, kao ni odgovornost za prekršaj, već zahtev za pokretanje postupka), sudsko veće u celini odbija, polazeći od sledećeg: ovlašćenja Ministarstva unutrašnjih poslova da vrši nadzor nad primenom Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa i kontrolu učesnika i vozila u saobraćaju iz člana 305 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, regulisana su različitim propisima – Zakonom o ministarstvima (članom 11, koji se odnosi na bezbednost, regulisanje i kontrolu saobraćaja na putevima), Zakonom o policiji (članom 10. reguliše poslove policije u koje, između ostalog, spada i sprečavanje, otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela, prekršaja i drugih delikata) i Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (članom 2, po kojem kontrolu saobraćaja na putevima vrši MUP odnosno Uprava saobraćajne policije i područne uprave). Istovremeno, prema članu 20. Zakona o policiji, za poslove policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova nadležna je Direkcija policije, a istu čine organizacione jedinice u sedištu MUP, PU za grad Beograd, područne policijske uprave i policijske stanice, dok je Uredbom o načelima za unutrašnje uređenje MUP, donetom saglasno Uredbi o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade, odeljenje definisano kao uža organizaciona jedinica u okviru policijske uprave. Dakle, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava za grad Beograd kao organ u okviru Direkcije policije i dalje Odeljenje za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju kao uža organizaciona jedinica u okviru uprave, saglasno nishodnoj unutrašnjoj organizacionoj strukturi i ovlašćenjima iz ZOBS na putevima, jeste ovlašćeni organ – podnosilac zahteva za pokretanje postupka iz člana 154. stav 2. Zakona o prekršajima, pa ne stoji tvrdnja branioca okrivljenog kako se iz presude ne može ustanoviti ko je zahtev zaista podneo. Polazeći od nesporne činjenice da je zahtev podnet od strane ovlašćenog organa, sudsko veće dalje konstatuje da taj zahtev sadrži ono što je potrebno, pa i potpis i pečat podnosioca, kako propisuje tačka 7) člana 154. Zakona o prekršajima (pri čemu uz termin 'potpis' zakonodavac nije uneo bilo kakvu naznaku čiji potpis na zahtevu mora biti – ovlašćenog, službenog, odgovornog ili nekog drugog lica). U konkretnom slučaju umesto originalnog potpisa stavljen je faksimil S.J, a upotreba faksimila na službenim aktima u Republici Srbiji nije zabranjena nijednim propisom, što podrazumeva da je dozvoljena. Navodi branioca okrivljenog da S.J. nije imala ovlašćenje da zahtev potpiše nisu bitni za ishod konkretne stvari jer izdavanje ovlašćenja od strane nadređenog lica policijskim službenicima nije nužno – oni ih imaju po samom zakonu i u okviru njega jer su po članu 4. Zakona o policiji ovlašćena lica. U konkretnom s lučaju zahtev nije ni potpisan 'po ovlašćenju' niti je značajno to što je Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu MUP dalo informaciju da u personalnom dosijeu S.J. nema nijednog dokumenta iz kojeg bi se postojanje ovlašćenja za potpisivanje zahteva utvrdilo, tako da je status S.J. kao načelnika Odeljenja za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju ovom informacijom i dalje nije doveden u pitanje (naprotiv, on je potvrđen), a imenovana je, osim što je rukovodilac tog odeljenja, u isti mah i ovlašćeno službeno lice, te joj zasebno ovlašćenje u konkretnom slučaju nije bilo potrebno. Sudsko veće takođe nalazi da nepostojanje opisa poslova sistematizovanih radnih mesta u PU za grad Beograd nije predmet raspravljanja pred prekršajnim sudom (a može biti predmet kontrole drugih državnih organa) ali da, čak i da Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u tom organu zaista ne sadrži ono što je potrebno, ta okolnost iz prethodno navedenih razloga ne utiče na pravo i obavezu načelnika Odeljenja za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju da potpisuje zahteve. Osim toga, zahtev nesumnjivo nije podnet od strane nekog od policijskih službenika tj. ovlašćenih službenih lica kao fizičkih lica (da bi se smatrao 'privatnim' zahtevom oštećenog i da bi ih onda potpisivalo to fizičko lice), pa uneti pot pis nema karakteristike ličnog 'istupa', tj. delovanja u lično ime, već predstavlja radnju preduzetu u ime podnosioca zahteva – ovde MUP PC. Sud dalje nalazi da je potpis S.J. na zahtevu snabdeven pečatom Ministarstva unutrašnjih poslova PC, dakle da sadrži oba elementa propisana članom 154. stav 1. tačka 7. Zakona o prekršajima, pri čemu je pečatom potvrđena autentičnost celine zahteva (uključujući i potpis) kojim je MUP kao državni organ službeno opštio sa sudom (član 2. Zakona o pečatu državnih i drugih organa), ... za Prekršajni sud u Beogradu zahtev PU za grad Beograd, Odeljenja za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju, podnet pod br. 4-145-07812/13, potpisan od strane S.J. i snabdeven pečatom, jeste sačinjen zakonito pa prvostepeni sud nije imao zakonskog osnova da ga odbaci ili da postupak obustavi (sudsko veće ovde uočava da bi se, logikom žalbe, u pitanje mogla dovesti i validnost dokumenata koji su okrivljenom... dostavljeni od strane B.L. i M.V. iz Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu: ovi podnesci su potpisani i snabdeveni pečatom MUP a da uz njih, isto kao uz zahtev za pokretanje postupka, nije dostavljen dokaz da su potpisnici akata ovlašćena lica, što međutim okrivljenom nije bila smetnja da te dokumente smatra verodostojnim, a što je dokaz njegovog nedoslednog pristupa istom onom pitanju na kojem počiva suština žalbe – ovlašćenju). Iz iznetih razloga, a polazeći i od ocene da je postupak vođen pravilno, da u njemu prava okrivljenog ničim nisu povređena, da su dokazi cenjeni valjano i da je prekoračenje dozvoljene brzine kretanja za više od 21 km/č kao protivpravna radnja okrivljenog dokazano, Prekršajni apelacioni sud je odbio žalbu, uz stav da je ona u celini bez osnova“;

- da iz akta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava saobraćajne policije br. 27-15 od 3. januara 2014. godine proizlazi da „zahtev za pokretanje prekršajnog postupka potpisuje načelnik odeljenja policijski savetnik S.J. u svojstvu podnosioca zahteva u ime organa, tačnije USP PU za grad Beograd. Načelnik je ovlašćen da potpisuje na osnovu Sistematizacije radnih mesta i opisom istih, jer je zadužen da organizuje i kontroliše sprovođenja obrade i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju, od sačinjavanja zapisnika, svih drugih potrebnih službenih radnji, pa do podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Ovom prilikom treba napomenuti da nema zakonske smetnje u vezi napred navedenog, jer se u navedenim zakonima pominje organ kao podnosilac zahteva, a ne fizičko lice, tako da je postupanje USP PU za grad Beograd u skladu sa važećim propisima Republike Srbije“;

- da je u aktu Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu 03/31/1 br. 214.4-9/14 od 28. aprila 2014. godine navedeno: „Istovremeno Vas obaveštavamo da u važećem Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova 01 str. pov. br. 3328/2012-05 od 3. aprila 2012. godine nije dat opis poslova, kao i da u personalnom dosijeu načelnika Odeljenja za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju, S.J. ne postoji nijedan dokument iz koga se može saznati pravni osnov po kome je ona kao načelnik navedenog Odeljenja ovlašćena za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaje predviđene Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama ranije važećeg Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se prekršajni postupak pokreće na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (stav 1.) , da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni organ ili oštećeni (u daljem tekstu: podnosilac zahteva) ( stav 2.), da su o vlašćeni organi iz stava 2. ovog člana – organi uprave, ovlašćeni inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije, koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni (stav 4.) (član 154.) ; da se zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi pismeno i sadrži, pored ostalog, potpis i pečat podnosioca zahteva (član 156. stav 1. tačka 7.); da kad nadležni sud, odnosno organ uprave primi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, ispitaće da li postoje uslovi za pokretanje prekršajnog postupka i odlučiti o daljem toku postupka (član 158.); da kad sud, odnosno oragn uprave utvrdi da ne postoje uslovi za pokretanje prekršajnog postupk a, zahtev za pokretanje postupka odbaciće rešenjem kad je zahtev podneo neovlašćeni organ odnosno neovlašćeno lice (član 159. stav 1. tačka 5.); da ako sud , odnosno organ uprave ne odbaci zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, doneće rešenje, odnosno zaključak o pokretanju prekršajnog postupka ( stav 1.), da rešenje, odnosno zaključak iz prethodnog stava sadrži označenje lica protiv koga se pokreće prekršajni postupak i pravnu kvalifikaciju prekršaja, da ako je zahtev podnesen protiv više lica ili za više prekršaja, u rešenju se moraju naznačiti sva lica i pravna kvalifikacija za sve prekršaje, da se rešenje, odnosno zaključak o pokretanju prekršajnog postupka ne dostavlja se podnosiocu zahteva ni okrivljenom (stav 2.), da protiv rešenja, odnosno zaključka iz prethodnog stava žalba nije dozvoljena (stav 3.), da se postupak vodi samo u pogledu onog prekršaja i protiv onog okrivljenog na koji se odnosi rešenje, odnosno zaključak o pokretanju prekršajnog postupka (stav 4.), da sud i organ uprave nisu vezani za pravnu kvalifikaciju datu u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno u rešenju i zaključku o pokretanju prekršajnog postupka (stav 5.) (član 160.) .

Odredba člana 2. stav 1. Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09, 53/10 i 101/11) propisuje da kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Povreda označenog ustavnog prava obrazlaže se u ustavnoj žalbi navodima da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka može podneti samo nadležni državni organ – Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne Policijska uprava za grad Beograd – Odeljenje za obradu i rasvetljavanje saobraćajnih prekršaja, kao i da je zahtev podnelo u ime državnog organa neovlašćeno lice S.J, jer nijednim propisom S.J. nije ovlašćena da u ime Ministarstva unutrašnjih poslova podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a što potvrđuje i akt Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. aprila 2014. godine.

Ustavni sud je ove navode podnosioca ocenio kao neosnovane. Naime, Ustavni sud ukazuje da su u osporenoj presudi Prekršajnog apelacionog suda Prž. 8405/14 od 16. juna 2014. godine jasno, detaljno i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženi i ocenjeni kao neosnovani napred izneti navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud smatra da je dato obrazloženje u drugostepenoj osporenoj presudi dovoljno i prihvatljivo sa stanovišta ustavnopravnih garancija prava na pravično suđenje. Ustavni sud naročito napominje da je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka br. 4-145-07812/13 podnet od strane ovlašćenog organa – Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd – Odeljenje za obradu i rasvetljavanje saobraćajnih prekršaja, a da je S.J. zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova kao policijski savetnik – načelnik Odeljenja za obradu i rasvetljavanje prekršaja u saobraćaju, a koje je i ovlašćeno službeno lice, te joj posebno ovlašćenje za podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u ime državnog organa, u konkretnom slučaju, nije bilo potrebno.

Ustavni sud smatra da podnosilac u ovoj ustavnosudskoj stvari insistira na preteranom formalizmu u postupanju nadležnih državnih organa, prenebregavajući pri tome činjenicu da se u konkretnom slučaju načelno ne radi o nekom značajno kaznenom delik tu. Naime, u konkretnom slučaju reč je o prekršajnom postupku koji se vodio za prekršaj iz člana 332. stav 1. tačka 8. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, odnosno zbog toga što je podnosilac „dana 27. juna 2013. godine u 08:08 časova na Novom Beogradu,…, i kada je bio kod Palate Srbije uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju (video nadzorom) detektovano i dokumentovano da se vozilom kretao brzinom od 83,3 km/h, na putu u naselju, gde važi opšte ograničenje brzine od 50km/h“, kao i da je podnosiocu osporenim presudama pravnosnažno izrečena novčana kazna u iznosu od 7.000 dinara, zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 30 dana, kao i četiri kaznena poena.

Dakle, prekršaj koji je stavljen na teret podnosiocu suštinski spada u vid takozvane „bagatelne delinkvencije“, odnosno učinjeni prekršaj za koji je podnosilac oglašen krivim predstavlja neznatnu povredu, odnosno ugrožavanje zaštićenog dobra, a takođe, kažnjavanje za takvu vrstu prekršaja ne podrazumeva ni bilo kakvu društvenu stigmatizaciju okrivljenog, koja je , po logici stvari, uvek u određenoj meri imanentna kada se radi o ozbiljnijim kaznenim deliktima, kao što su to krivična dela. Kada su u pitanju o lica koja su prekršajno kažnjena, te koja zbog učinjenog prekršaja snose i druge formalne konsekvence (odgovarajuće zaštitne mere i kaznene poene), koje proizlaze iz odgovornosti za učinjeni prekršaj, stepen njihove stigmatizacije je minoran u poređenju sa uobičajenom stigmatizacijom koju , po pravilu, doživljavaju učinioci krivičnih dela. Već iz ovoga, a posebno u vezi objektivne težine posledica koje je podnosilac ustavne žalbe podneo time što je prekršajno sankcionisan, a što će biti dodatno objašnjeno u daljem tekstu ove odluke, proizlazi da se ustavna žalba suštinski odnosi na pitanje koje je malog značaja sa stanovišta njegove ustavnopravne ocene.

Ustavni sud ukazuje da je, po logici stvari, a imajući u vidu član 160. stav 1. ranije važećeg Zakona o prekršajima, na osnovu podnetog zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, Prekršajni sud u Beogradu u konkretnom slučaju doneo rešenje/zaključak o pokretanju prekršajnog postupka protiv okrivljenog Radovana Bezbradice. Ustavni sud napominje da se prekršajni postupak pokreće rešenjem, odnosno zaključkom, a kako to proizlazi iz ranije važećeg Zakona o prekršajima koji se primenjivao u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Sud je ocenio da se rešenje o pokretanju prekršajnog postupka, odnosno zaključak, može u sadržinskom smislu i prema odgovarajućim procesno-pravnim efektima, upodobiti sa naredbom o sprovođenju istrage, koja predstavlja akt kojim se pokreće krivični postupak prema članu 7. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ), koji je lex generalis u procesnom delu za Zakon o prekršajima. Ovo je suštinski isto kao i kada se radi o rešenju o sprovođenju istrage, koje je nekada u sistemu sudske istrage donosio istražni sudija. Prema tome, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka bi se donekle mogao upodobiti krivičnoj prijavi u krivičnom postupku, koja po definiciji predstavlja manje formalan akt, koji samim tim ne zahteva preterano striktnu formu, odnosno takva prijava ne samo što nije optužni akt, već ona, osim kada je podnosi državni organ, ni ne mora biti u pisanoj formi, niti je zakonskim odredbama propisan njen obavezan sadržaj.

Naravno, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka se ne može u potpunosti poistovetiti ni sa onim što je krivična prijava u krivičnom postupku, već i zbog toga što on svakako ima određeni formalni sadržaj i uvek je u pisanoj formi. Takav zahtev suštinski ima karakter akta koji je mešovitog karaktera, te za razliku od krivične prijave u krivičnom postupku, on predstavlja sui generis optužni akt, ali se, ipak, njime ne ispoljava celovito dejstvo tipičnog optužnog akta, tj. ne smatra se da je već podnošenjem takvog zahteva, samim tim i pokrenut prekršajni postupak, već je za to potrebna odgovarajuća odluka suda. To znači da je potrebno da sud na odgovarajući formalan način „pri hvati“ takav zahtev, te donese rešenje/zaključak o pokretanju prekršajnog postupka, što predstavlja svojevrsno uslovljavanje delovanja načela akuzatornosti u prekršajnom postupku. Iz ovoga proizlazi da čak i ukoliko sam zahtev za pokretanje prekršajnog postupka eventualno i sadrži neke formalne nedostatke, koji nisu od suštinskog značaja, ne samo što bi se insistiranje na njima svelo na očigledno preterani formalizam, već su oni samom odlukom suda, kojom se manifestuje potpuno prihvatanje navoda sadržanih u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, de facto konvalidirani, te stoga praktično gube procesnopravni značaj.

Ustavni sud podseća i da je u svojoj praksi Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u nizu situacija smatrao relevantnim pozivanje na preterani formalizam, kao na primer, u presudi Maširević protiv Srbije (predstavka broj 30671/08, presuda ESLjP od 11. februara, 2014. godine), koja se, kao i većina drugih primera ove vrste iz prakse ESLjP, ticala ograničenja pristupa sudu, odgovarajućim mehanizmima, koji se svode na preterani formalizam, odnosno preterano formalno rezonovanje redovnih sudova.

Ustavni sud načelno konstatuje da preterani formalizam može biti kao u tom primeru ispoljen od strane državnih organa, odnosno konkretno redovnih sudova, ali isto tako preterani formalizam se može manifestovati i od strane lica koja su u sudskom postupku imaoci/nosioci određenih prava i dužnosti, odnosno imaju odgovarajući položaj u postupku ili teže da u nekom sudskom postupku ostvare svoja prava ili prava za koja smatraju da im pripadaju. Ustavni sud stoga, posebno ukazuje na to da je prigovor preteranog formalizma, odnosno ukazivanje na preterani formalizam, od značaja ne samo kada se preterani formalizam ispoljava u postupcima i odlukama nadležnih državnih organa, a posebno sudova, već i kada na preteranom formalizmu insistiraju i drugi učesnici i subjekti relevantnih sudskih postupaka, odnosno kada svoje zahteve na preteranom formalizmu temelje bilo koji drugi akteri postupaka pred državnim organima.

I kada je reč o saobraćajnim prekršajima, ESLjP je takođe u svojim odlukama izvodio zaključke koji su se temeljili na oceni postojanja/nepostojanja preteranog formalizma. Iz ovoga proizlazi da se nisu usvajali zahtevi koji su se temeljili na tvrdnji o povredama prava onda kada je takva tvrdnja podnosioca predstavke bila preterano formalistički usmerena, odnosno zasnovana na izrazito formalističkom rezonovanju. Tako je u predmetu Rinck protiv Francuske, broj 18774/09, odluka ESLjP od 19. oktobra 2010. godine, odbijena predstavka podnosioca kojom mu je izrečena kazna od 150 evra zato što je u naseljenom mestu, gde je brzina ograničena na maksimalno 50 km/h, vozio „prebrzo“, tako što se kretao brzinom od 51 km/h. U ovom slučaju ESLjP nije smatrao relevantnim što u sudskom postupku nije prihvaćen zahtev okrivljenog (kasnije podnosioca predstavke ESLjP), da se obavi naknadna „verifikacija radara za merenje brzine“, već da je obrnuto, sasvim dovoljno što je upotreba tog radara tehnički odobrena, te da je konkretni uređaj prošao redovan godišnji pregled.

Takođe ESLjP odlučujući u predmetu Rinck protiv Francuske (broj predstavke 18774/09, presuda EDLjP od 19. oktobra 2010. godine) nije smatrao relevantnim ni jedno drugo formalno pitanje koje se ticalo toga ko je potpisao policijski izveštaj, tj. da li je takav izveštaj potpisalo lice koje je montiralo radar ili se radilo o digitalnom potpisu na policijskom izveštaju koj i je moguć po zakonu. Konačno, u ovom predmetu se ESLjP bavio i pitanjem značaja štete koju je podnosilac pretrpeo, zaključujući da od stupanja na snagu Protokola broj 14 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, 1. juna 2010. godine, predstavka može da bude proglašena nedopuštenom (neprihvatljivom) kada podnosilac predstavke nije pretrpeo značajnu štetu, osim ako poštovanje ljudskih prava definisanih u navedenoj Evropskoj konvenciji i njenim protokolima zahteva ispitivanje merituma, s tim da nijedan predmet ne može da bude odbačen po ovom osnovu ako ga domaći tribunal nije pravilno razmotrio. ESLjP potom zaključuje da se pojam „značajne štete“ odnosi na ideju da kršenje prava mora dostići minimalni prag težine da bi opravdalo ispitivanje međunarodnog suda. Ustavni sud zaključuje da i iz ovog rezonovanja ESLjP proizlazi neosnovanost ustavne žalbe.

Iz prethodno objašnjenog proizlazi i da bi Ustavni sud u suprotnom, tj. ukoliko ne bi zaključio da se ustavna žalba tiče insistiranja na preteranom formalizmu, ne samo bezrazložno prihvatio preterano formalistički rezon podnosioca ustavne žalbe, već bi se upuštanjem u razmatranje striktno formalnih aspekata koji se tiču ovlašćenja konkretnog službenog lica da deluje u ime organa koji podnosi prekršaju prijavu, a što su već kao irelevantno ocenili redovni sudovi, te takav svoj zaključak detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazložili, delovao očigledno instanciono, što nije imanentno položaju Ustavnog suda u pravnom sistemu, a zbog čega se, inače, ustavne žalbe zasnovane na zahtevu za takvim delovanjem Ustavnog suda, prema njegovoj ustaljenoj praksi , redovno odbacuju.

Ustavni sud posebno ukazuje da je u svojoj ustaljenoj praksi, a imajući u vidu sankcije proizišle iz niza prekršajnih postupaka u sličnim situacijama, odnosno kada se radi o formalno i sadržinski sličnim ili čak istovetnim prekršajnim sankcijama i zaštitnim merama kao u konkretnom slučaju, praktično „rutinski“ odbacivao ustavne žalbe, smatrajući da se radi o malom značaju, odnosno da posledice prekršajnih sankcija ni iole teže ne pogađaju podnosioce ustavnih žalbi, nezavisno od njihovog subjektivnog osećaja, koji kao i bilo koja druga „subjektivna kategorija“, može biti čak i iracionalan ili nedovoljno racionalan. Primera radi, ovo se može ilustrovati sledećim rešenjima Ustavnog suda o odbacivanju ustavnih žalbi zbog malog značaja, a u pogledu prekršaja propisanih odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima: Už -4163/2019 (novčana kazna u iznosu od 15.000 dinara), Už-13402/2018 (novčana kazna u iznosu od 5.000 dinara), Už-8943/2018 (novčana kazna u iznosu od 7.000 dinara uz kumulativno izricanje dva kaznena poena), Už-7234/2018 (novčana kazna u iznosu od 7.000 dinara, uz kumulativno izricanje dva kaznena poena), Už -9622/2017 (novčana kazna u iznosu od 5.000 dinara), Už-6660/2017 (novčana kazna u iznosu od 5.000 dinara), Už-51/2016 (novčana kazna u iznosu od 15.000 dinara), Už- 5618/2017 (novčana kazna u iznosu od 6.000 dinara, zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 30 dana i četiri kaznena poena), Už - 3787/2016 (novčana kazna u iznosu od 7.000 dinara, zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 30 dana i četiri kaznena poena), Už - 7804/2014 (novčana kazna u iznosu od 6.000 dinara, zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od 30 dana i četiri kaznena poena).

Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu i činjenicu da podnosilac nijednim navodom ne osporava svoju odgovornost za učinjeni prekršaj, ocenu dokaza u prekršajnom postupku, jednakost stranaka u postupku, niti nepristrasnost suda, kao i postojanje mogućnosti da se delotvorno brani u prekršajnom postupku. Imajući u vidu navedeno, odnosno činjenicu da su podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju objektivno pružene sve garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a posebno imajući u vidu visinu i težinu kazne i izrečene zaštitne mere, te karakter konkretnog delikta, koji sam po sebi, već po samoj definiciji prekršaja i njegovog mesta u kaznenopravnom sistemu, ima karakter kaznenog dela koje u jednom apstraktnom smislu, kao ni prema ratio legis prekšajnopravnih normi, nema značajniju težinu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ).

6. Imajući u vidu sve prethodno navedene razloge koji se tiču preteranog formalizma sa stanovišta rezonovanja podnosioca ustavne žalbe, a posebno s obzirom na objektivno mali značaj stvari o kojoj se radi, naravno nezavisno od subjektivnog osećaja podnosioca, kao i s obzirom na zahtev podnosioca ustavne žalbe koji je očigledno usmeren na očekivanje/zahtevanje instancionog odlučivanja, Ustavni sud ističe da je mogao sasvim legitimno u ustavnopravnom smislu, a s obzirom na svoju ustaljenu praksu, koja je u egsempli causa smislu ilustrovana u prethodnom delu obrazloženja, da odbaci ustavnu žalbu.

Ustavni sud je, ipak, s obzirom na dužinu trajanja ustavnosudskog postupka, odlučio da se o ovoj ustavnoj žalbi donese meritorna odluka.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda prekršajnih sudova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti