Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku isplate dodataka na platu policijskim službenicima. Dosuđena je naknada od 900 evra svakom podnosiocu zbog nerazumnog trajanja postupka pred upravnim organima i Upravnim sudom, uz nalog za hitno okončanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6554/2020
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Bojan Tubić, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S, M. P, B. M, D. M.(1), D. M.(2), M. K, D. D, D. N, V. V. i M. M, svih iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. S, M. P, B. M, D. M.(1), D. M.(2), M. K, D. D, D. N, V. V. i M. M. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 456-1/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. S, M. P, B. M, D. M.(1), D. M.(2), M. K, D. D, D. N, V. V. i M. M, na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. S. iz Inđije i ostala lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 3. jula 2020. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 26. juna 2022. i 5. maja 2023. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 456-1/20, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu 120-01-1314/2018-01 i postupku koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u toku pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2053/2016 od 21. decembra 2017. godine, kojom je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka koji se vodi povodom njihovog zahteva od 23. oktobra 2008. godine. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-6554/2020.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka čije se trajanje osporava, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

M. S. iz Inđije podneo je Ustavnom sudu, 29. decembra 2023. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-170/2024.

Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-170/2024 sa predmetom Už-6554/2020 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už-6554/2020.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 23. oktobra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Podnosioci su 11. marta 2016. godine podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku u kome se rešava o navedenom zahtevu. Odlukom Ustavnog suda Už-2053/2016 od 21. decembra 2017. godine usvojena je ustavna žalba podnosilaca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u dotadašnjem toku postupka koji je u vreme odlučivanja o toj ustavnoj žalbi trajao devet godina i dva meseca. Istom odlukom je podnosiocima utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se konkretni postupak okončao u najkraćem roku.

U daljem toku postupka, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za zarade i beneficije (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-4997/17 od 31. oktobra 2017. godine i broj 4596-1/18 od 27. septembra 2018. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, poništena su rešenjima Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-783/2017-01 od 24. novembra 2017. godine i broj 120-01-1314/2018-01 od 14. novembra 2018. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 456-1/20 od 3. juna 2020. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 23. oktobra 2008. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovama za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-299/2020-01 od 1. jula 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika za više od 30%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Zakona o policiji, tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61 a za podnosioce znatno više.

U pogledu preostalog dela zahteva, koji se odnosi na period do 26. juna 2006. godine, o kome nije odlučeno prvostepenim rešenjem od 3. juna 2020. godine, podnosioci su 4. novembra 2020. godine izjavili žalbu zbog ćutanja uprave povodom koje je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-625/2020-01 od 4. decembra 2020. godine naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ. Kako prvostepeni organ nije postupio po nalogu drugostepenog organa, podnosioci su 4. februara 2021. godine ponovo izjavili žalbu zbog ćutanja uprave, a potom i naknadne zahteve za donošenje rešenja o žalbi, po kojima drugostepeni organ nije postupio. Tužbu zbog „dvostrukog“ ćutanja uprave su podneli 1. decembra 2021. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 30884/21 od 18. januara 2024. godine, te je naloženo drugostepenom organu da u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude donese rešenje o žalbi od 4. februara 2021. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su i u prethodnom delu postupka koristili pravna sredstva zbog ćutanja uprave, budući da prvostepeni organ nije donosio rešenja u zakonom propisanom roku.

Prvostepeni organ je dopisom broj 117-101/26 od 23. februara 2026. godine obavestio Ustavni sud da još uvek nije doneto rešenje o preostalom delu zahteva podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 - Odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09) je propisano da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je razloge i navode ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavnom žalbom se osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2053/2016 od 21. decembra 2017. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka, pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od 22. decembra 2017. godine. Osporeni postupak je u delu u kome je odlučivano o zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 23. oktobra 2008. godine, pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine, te je u tom delu trajao šest godina. Sa druge strane, osporeni postupak je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu za period do 26. juna 2006. godine još uvek u toku i nalazi se u fazi prvostepenog rešavanja, te do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi traje osam godina i četiri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što je prethodnom Odlukom Ustavnog suda naloženo okončanje postupka u najkraćem roku.

Ustavni sud ocenjuje da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine i Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneta tri rešenja prvostepenog organa i tri rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja. Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ ne poštuje rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 171. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 3. juna 2020. godine doneo godinu i po dana po proteku navedenog roka, a prema stanju u spisima predmeta još nije doneo rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 14. novembra 2018. godine kojim bi odlučio o delu zahteva podnosilaca koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period do 26. juna 2006. godine. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama zbog ćutanja uprave, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbom člana 173. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, osporena presuda Upravnog suda je doneta nakon tri godine i pet meseci od podnošenja tužbe, čime su prekoračene granice razumnog roka u upravnom sporu.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Sud je našao da su oni uglavnom pravovremeno koristili pravna sredstva radi ubrzavanja postupka, kao i da njihovo kašnjenje sa podnošenjem tužbe zbog „dvostrukog“ ćutanja uprave od 1. decembra 2021. godine nije moglo biti od uticaja na drugačiju ocenu, jer presuda kojom je ta tužba uvažena nije dovela do donošenja rešenja prvostepenog organa o delu zahteva koji se odnosi na period do 26. juna 2006. godine.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka i upravnog spora, životni standard države i činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca M. S. izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K, podnetu preko istog punomoćnika, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nije povređeno pravo navedenog podnosioca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Pri tome se pozvao na svoj stav zauzet u Odluci Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u upravnom postupku i u upravnom sporu koji su prethodili ustavnosudskom postupku bio u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013. Stoga je Ustavni sud, polazeći od razloga detaljno iznetih u obrazloženju Odluke Už-5522/2013, utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca da su mu osporenom presudom povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava (u vezi sa različitom praksom parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud je u prethodnim odlukama ocenio da se sledeće presude koje su dostavljene uz ovu ustavnu žalbu ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava: presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine je bila predmet ocene u Odluci Už- 9077/2014 od 1. decembra 2016. godine; presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine i Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine; presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine u Odluci Už-7196/2019 od 16. juna 2022. godine; presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine u Odluci Už-7196/2019 od 16. juna 2022. godine; presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 4369/10 od 26. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2073/12 od 26. juna 2013. godine u Odluci Už-82/2023 od 24. septembra 2025. godine; presuda Apelacionog suda u Beograda Gž1. 3824/13 od 25. septembra 2013. godine u Odluci Už-5502/2022 od 11. decembra 2025. godine.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da nema osnova ni za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 12448/20 od 18. decembra 2023. godine nisu povređena prava podnosioca Miodraga Stojanovića na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu navedenog podnosioca, odlučujući kao u tački 4. izreke. Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Slični dokumenti

• Už 2070/2022: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku za isplatu policijskih dodataka
• Už 5739/2018: Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom upravnom postupku i naknadi štete
• Už 11682/2018: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5502/2020: Višegodišnji upravni postupak i naknada za neredovnost u radu
• Už 3022/2020: Povreda razumnog roka u sporovima za isplatu policijskih dodataka
• Už 1613/2021: Odluka o povredu prava na suđenje u razumnom roku za 76 policajaca
• Už 895/2022: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku za 41 podnosioca