Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je, uzimajući u obzir celokupno trajanje postupka, konstatovao neažurnost sudova, što je opravdalo dosuđivanje naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. N, V . V, M . B, M . R, S . K . G, S . T, B . D, M . M, D . R, O . M, S . R . i P . J, svih iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N, V . V, M . B, M . R, S . K . G, S . T, B . D, M . M, D . R, O . M, S . R . i P . J . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 16748/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . iz Valjeva i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i tački 1. izreke, izjavili su, 12. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Z . J, advokata iz Beograda, ustavnu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 16748/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični postupak trajao od 2001. godine, što je van svih razumnih vremenskih okvira, posebno imajući u vidu da se radi o parnici iz radnog odnosa. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Sud utvrdi povredu označenog Ustavnog prava, kao i da im utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 16748/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde prvi podnosilac ustavne žalbe V. N , podneo je 17. maja 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Valjevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene K . R . k . „B .“ a. d. radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Tužena je 12. juna 2001. godine odgovorila na tužbu, osporavajući tužbeni zahtev, a 5. jula je podnela protivtužbu protiv tužioca, kojim je pored utvrđenja ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa, zahtevala i da sud utvrdi da tužilac nije bio u radnom odnosu kod tužene.

Prvo ročište je održano 16. jula 2001. godine, na kome su postojećoj parnici spojene parnice preostalih tužilaca-protivtuženih (u daljem tekstu: tužilaca), ovde ostalih podnosilaca ustavne žalbe. Opštinski sud je istoga dana zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 524/2001, kojom je odbio tužbene zahteve tužilaca kojima su tražili da se ponište rešenja tužene-protivtužilje (u danjem tekstu: tužena) o prestanku radnih odnosa, a usvojio protivtužbene zahteve tužene.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Valjevu je doneo rešenje Gž1. 11/02 od 30. januara 2002. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 524/2001 od 16. jula 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 541/02 od 30. maja 2002. godine prekinut je parnični postupak, jer je nad tuženom otvoren postupak stečaja. Postupajući po zahtevu tužilaca, Opštinski sud je rešenjem od 6. septembra 2002. godine nastavio postupak, oglasio se stvarno nenadležnim za dalje postupanje i nakon pravnosnažnosti spise predmeta dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4586/02 od 17. decembra 2002. godine prekinuo postupak u toj pravnoj stvari. Postupajući po žalbi tužilaca, Viši trgovinski sud je potvrdio prvostepeno rešenje.

Tužioci su 26. marta 2009. godine predložili nastavak postupka. Nakon izjašnjenja stečajnog sudije, te tužene – stečajne mase K. R . k . „B .“, na ročištu održanom 28. septembra 2009. godine određeno je izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja koliko je tužiocima isplaćeno i po kom osnovu u toku stečajnog postupka koji je vođen nad tuženom.

Sudski veštak je 20. septembra 2010. godine dostavio nalaz i mišljenje Privrednom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud), a tužioci su u skladu sa istim „precizirali tužbene zahteve“, tražeći da sud poništi rešenja o prestanku radnih odnosa, da obaveže tuženu da im isplati neisplaćene zarade u iznosima utvrđenim veštačenjem, kao i da se utvrde njihova potraživanja po osnovu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Ročište zakazano za 27. januar 2011. godine nije održano, radi potrebe tužilaca da upoznaju sa podneskom tužene koji je prispeo u sud dan ranije, dok se veštak 8. februara 2011. godine izjasnio na podnesak tužene. Ni ročište zakazano za 23. mart nije održano iz istog razloga, dok je ročište zakazano za 25. maj 2011. godine održano. Na tom ročištu je naloženo stečajnom povereniku da se izjasni koja su potraživanja priznata a koja osporena tužiocima u toku stečajnog postupka, kao i na okolnost da li je donet uput za parnicu za osporena potraživanja i po kom osnovu je vršena isplata tužiocima tokom 2005. godine. Stečajni poverenik se 8. juna 2011. godine izjasnio povodom naloga suda od 25. maja 2011. godine, dok je naredno ročište održano 28. novembra 2011. godine.

Prvo ročište u toku 2012. godine je održano 23. februara, dok naredna tri ročišta nisu održana zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa pristiglim podnescima suprotne strane, kao i radi „izvršenja uvida u spise stečajnog predmeta.“

Nakon ročišta održanog 30. oktobra 2012. godine Privredni sud je godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 16748/10, kojom je u celini usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Postupajući po žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Privrednog suda P. 16748/10 od 30. oktobra 2012. godine u celini i žalbe tužilaca izjavljene protiv odluke o troškovima, Privredni apelacioni sud je doneo presudu Gž. 2471/13 od 21. juna 2013. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. maja 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 21. juna 2013. godine, donošenjem pravnosnažne – drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 12 godina i jedan mesec, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, iako je bilo više tužilaca, nije bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu štete zbog donošenja nezakonitih rešenja o prestanku radnog odnosa u visini neisplaćenih zarada, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe i njihov zajednički punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Što se tiče postupanja sudova, Ustavni sud najpre ukazuje da se period od 30. maja 2002. godine, pa 26. marta 2009. godine ne može staviti na teret parničnom sudu, jer je u tom periodu postupak bio u prekidu zbog otvaranja postupka stečaja nad tuženom. Ipak i pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se preostali period od pet godina i tri meseca ipak pokazuje kao period koji prevazilazi okvire suđenja u razumnom roku, posebno imajući u vidu činjenicu da nekoliko ročišta nije održano „zbog potrebe tužilaca da se upoznaju sa pristiglim podnescima tužene“, kao i to da je od dana kada je doneto rešenje o izvođenju dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, pa do dostavljanja sudu nalaza i mišljenja veštaka proteklo godinu dana. Iako za ponašanje veštaka i parničnih stranaka nije direktno odgovoran sud, Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Dakle, sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti