Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog neizvršenja pravnosnažne presude u postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim kapitalom. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, dosuđujući podnosiocu naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Žabljana kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine i rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine i Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 23/20 od 12. marta 2020. godine, kao i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Nenadom Gvozdenovićem iz Leskovca u predmetu I. 188/20, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Nenadom Gvozdenovićem iz Leskovca u predmetu I. 188/20. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo D. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu I.1915/10 od 2. jula 2010. godine, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. S. iz Žabljana kod Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 2. jula 2020. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine, a zatim istu dopunio 30. decembra 2020. godine, preko istog punomoćnika, osporivši i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine, a sve zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu).

U ustavnoj žalbi, te dopuni ustavne žalbe, podnosilac navodi da je osporenim rešenjima, najpre, pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a zatim, osporenim rešenjem u dopuni ustavne žalbe, odbačen njegov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka podnet u istom izvršnom postupku, sa istim obrazloženjem da se izvršni postupak sada vodi pred javnim izvršiteljem. Istovremeno ističe da su drugim licima u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajani prigovori i utvrđivana povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac smatra da je sud propustio da svoju odluku obrazloži i da je pogrešno primenio merodavno pravo, kao i da trinaestogodišnje trajanje izvršnog postupaka, pokrenutog radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa po pravnosnažnoj presudi iz 1998. godine (koju prilaže), nedvosmisleno ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, koju su sudovi propustili da utvrde. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na jednaku zaštitu prava, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, da naloži sudovima da donesu nove odluke po žalbi, odnosno prigovoru, te da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu, kao i da mu se nadoknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac, nezadovoljan donetim rešenjima Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine i Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 23/20 od 12. marta 2020. godine, kao i rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine, u situaciji dugotrajnog sprovođenja izvršenja na osnovu pravosnažne i izvršne isprave, u suštini istakao, pored povrede označenih ustavnih prava: na jednaku zaštitu prava, na suđenje u razumnom roku i na imovinu, i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, izveštaj Agencije za privredne registre RS, te odgovor Osnovnog suda u Leskovcu VII Su 48-20/2024 od 18. septembra 2024. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Što se tiče statusa privrednog društva „F.“ a.d, Vučje, koje je izvršni dužnik u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je iz izveštaja Agencije za privredne registre RS BD 90143/16 od 16. novembra 2016. godine utvrdio da je DP „F.“, sa potpunom odgovornošću, Vučje, privatizovano u drugoj polovini 2003. godine, na šta ukazuje podatak da je rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu Fi. 920/03 od 26. novembra 2003. godine promenjen njegov status u AD „F.“ Vučje, pod kojim imenom je ovo privredno društvo prevedeno u Registar privrednih subjekata tokom 2005. godine. Reč je, dakle, o pravnom licu koje se od 2003. godine više ne nalazi u isključivom ili pretežnom državnom vlasništvu.

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je 31. maja 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „F.“ a.d, Vučje, kao pravnog sledbenika DP „F.“ Vučje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 479/98 od 7. aprila 1998. godine, kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev podnet radi isplate garantovane neto zarade za period od 10. jula 1995. godine do 31. januara 1998. godine, sa obavezom uplate doprinosa za taj period, a odbijen u delu koji se odnosio na period korišćenja neplaćenog odsustva.

Opštinski sud u Leskovcu je 31. maja 2006. godine doneo rešenje I. 1653/06, kojim je odredio predloženo izvršenje, ali je, odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Osnovni sud u Leskovcu, doneo rešenje I. 1915/10 od 2. jula 2010. godine, kojim je delimično obustavio određeno izvršenje, a nastavio postupak izvršenja za iznos od 244.643, 97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30. juna 2010. godine, kao i za troškove postupka. Spisi predmeta su dostavljeni 30. aprila 2020. godine javnom izvršitelju Nenadu Gvozdenoviću iz Leskovca.

Podnosilac je više puta podnosio prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1653/06, i nijedan mu nije usvojen, a prema odgovoru Osnovnog suda u Leskovcu.

Osnovni sud u Leskovcu je osporenim rešenjem R4I. 23/20 od 12. marta 2020. godine odbio prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je, po donošenju rešenja o izvršenju, sud dostavio predmet javnom izvršitelju na dalje sprovođenje izvršenja, pa se postupak više ne vodi pred sudom kome je prigovor podnet, te da je svoju odluku doneo na osnovu odredaba člana 8. stav 1. i člana 10. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine, koje je osporeno ustavnom žalbom.

Po naknadno izjavljenom prigovoru, novim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine, koje je osporeno u dopuni ustavne žalbe, odbačen je prigovor predlagača, ovde podnosioca, sa skoro identičnim obrazloženjem iz prethodnog prvostepenog rešenja - da sud nije u poziciji i mogućnosti da nadgleda postupanje javnog izvršitelja kome je predmet dostavljen, niti da mu nalaže bilo kakvo postupanje, već da je to nadležnost Komore izvršitelja, te da je odluka doneta shodno odredbi člana 10. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ispitujući da li je, u konkretnom slučaju, merodavno pravo proizvoljno primenjeno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se ustavnom žalbom, koja je dopunjena, osporavaju rešenja kojim je, najpre, pravnosnažno odbijen, pa zatim odbačen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu koji je vođen pred Osnovnom sudom u Leskovcu, sa identičnim obrazloženjima da se prigovor odnosi na izvršni postupak koji se sada vodi pred javnim izvršiteljem.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da zaštita zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u kome sprovođenje izvršenja još uvek traje, ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga, umesto suda, a u ime države, sprovodi javni izvršitelj. Ustavni sud ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Višeg suda u Leskovcu i Osnovnog suda u Leskovcu, kojima su prigovori podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka odbijeni, odnosno odbačeni.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine i Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 114/20 od 19. novembra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenih rešenja ustavnom žalbom i dopunom, kao i prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 23/20 od 12. marta 2020. godine koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 98/20 od 10. juna 2020. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Naime, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmete „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Budući da je poništio navedena rešenja, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim se to rešenje osporava zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Nenadom Gvozdenovićem iz Leskovca u predmetu I. 188/20, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao preko 13 godina, pri čemu u navedenom periodu priznata potraživanja podnosioca iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je utvrdio da joj je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Nenadom Gvozdenovićem iz Leskovca u predmetu I. 188/20 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu.

7. Razmatrajući tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja iz radnog odnosa podnosioca, pravnosnažno dosuđenog još 1998. godine prema tuženom privrednom društvu, sa većinskom državnim, odnosno društvenim kapitalom, istovremeno predstavlja i povredu prava podnosioca na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), povređeno i pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine). Imajući u vidu navedene stavove, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud za ljuska prava smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku – 800 evra, najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakon o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1915/10 (ranije I. 1653/06 Opštinskog suda u Leskovcu), a potom nastavljen pred javnim izvršiteljem Nenadom Gvozdenovićem iz Leskovca u predmetu I. 188/20. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Leskovcu I.1915/10 od 2. jula 2010. godine, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.