Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud je, ceneći dužinu trajanja i neefikasno postupanje prvostepenog suda, dodelio podnositeljki naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6556/2012
02.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Z. iz V. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Z. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 4211/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Z. iz V. B. podnela je 7. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 4211/11.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je u svojstvu tužilje u martu 2000. godine podnela Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženih D. C. i M. C, kojom je tražila da se obavežu tuženi da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja isplate određeni novčani iznos; da su tuženi u septembru 2000. godine protiv tužilje podneli protivtužbu, radi isplate duga; da je tokom trajanja postupka zakazano 65 ročišta, od kojih je održano 47; da je prvostepena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 94/10 od 16. marta 2011. godine ukinuta presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1492/11 od 10. novembra 2011. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje. Istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 4211/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, 21. marta 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv protiv tuženih D. C. i M. C, oboje iz Vranja, kojom je tražila da se obavežu tuženi da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja isplate određeni novčani iznos. Po tužbi je formiran predmet P. 358/00.

Tuženi su 20. septembra 2000. godine podneli protivtužbu, kojom su tražili od suda da obaveže tužilju-protivtuženu da im „po osnovu neisplaćene stanarine i uzetih penzija za period od 10. 2. 1996. g. do 27. 5. 1998 g.“ isplati određeni novčani iznos. Postupak po protivtužbi spojen je sa postupkom po tužbi u predmetu P. 358/00.

Rešenjem Opštinskog suda P. 358/00 od 7. juna 2001. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja, kao i građevinskog veštačenja. Veštaci B. A. iz Vranja i A. S. iz Vranja dostavili su nalaze i mišljenja 23. i 27. avgusta 2001. godine.

Na predlog tuženih-protivtužilaca rešenjem Opštinskog suda P. 358/00 od 3. jula 2002. godine određeno je novo građevinsko veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka D. I. dostavljeni su sudu 9. septembra 2002. godine, a dopunski nalaz i mišljenje 18. novembra iste godine.

Od podnošenja tužbe zaključno sa 2002. godinom, sud je zakazao 16 ročišta, od kojih nije održano osam (četiri na predlog tuženih- protivtužilaca, dva radi dopune veštačenja, jedno zbog nedolaska veštaka i jedno radi naknadnog izjašnjenja parničnih stranaka na nalaz i mišljenje veštaka). Pored navedenih veštačenja, izvedeni su dokazi saslušanjem osam svedoka.

Opštinski sud je rešenjem P. 358/00 od 13. maja 2003. godine odredio sprovođenje građevinskog veštačenja preko veštaka S. K, a 14. oktobra iste godine veštak je dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Tuženi-protivtužioci su podneskom od 22. oktobra 2003. godine povukli protivtužbu.

U periodu od 2003. do 21. maja 2008. godine zakazano je 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano 14 (četiri radi naknadnog izjašnjenja parničnih stranaka na nalaz i mišljenje veštaka, jedno na predlog tuženih, četiri jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, jedno zbog nedolaska veštaka i četiri jer sudu nije dostavljen izveštaj AD „S.“ iz V). Sud je izveo dokaze saslušanjem dva svedoka, a dva puta su sprovedena ekonomsko-finansijska veštačenja, kao i veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke.

Rešenjem Opštinskog suda P. 358/00 od 21. maja 2008. godine prekinut je parnični postupak zbog smrti prvotužene D. C. Tužilja je podneskom od 22. avgusta 2008. godine predložila nastavak postupka i kao tuženog, umesto pok. D. C, označila S. R. Ročište zakazano za 4. novembar 2008. godine nije održano jer S. R. nije uredno pozvan.

Tužilja je 11. maja 2009. godine precizirala tužbeni zahtev i tražila od suda da obaveže tužene da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja isplate iznos od 728.716,75 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom.

Posle 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 94/10.

Tužilja je podneskom od 9. marta 2011. godine ponovo precizirala tužbeni zahtev.

Nakon pet održanih ročišta, Osnovni sud u Vranju je presudom P. 94/10 od 16. marta 2011. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja solidarno isplate iznos od 728.716,75 dinara, kao i da tužilji solidarno nadoknade troškove parničnog postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 94/10 od 14. juna 2011. godine ispravljena je presuda tog suda P. 94/10 od 16. marta 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1492/11 od 10. novembra 2011. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 94/10 od 16. marta 2011. godine, ispravljena rešenjem tog suda P. 94/10 od 14. juna 2011. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 4211/11.

Tužilja je 22. februara 2012. godine povukla tužbu u odnosu na tuženog S. R.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 4211/11 od 10. aprila 2012. godine određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja. Veštak S. B. je nalaz i mišljenje dostavio 10. avgusta iste godine. U skladu sa nalazom veštaka tužilja je 20. decembra 2012. godine precizirala tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 4211/11 od 20. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 164.486.48 dinara, dok je u stavu drugom izreke, obavezao tuženog da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Na predlog Višeg suda u Vranju, Apelacioni sud u Nišu je odredio Viši sud u Prokuplju kao stvarno nadležan za odlučivanje po žalbi.

Presudom Višeg suda u Prokuplju Gž. 727/13 od 26. marta 2014. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 4211/11 od 20. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, dok je navedena prvostepena presuda ukinuta u pogledu odluke o troškovima postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 4211/11 od 18. jula 2014. godine obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 312.856,00 dinara. Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 21. marta 2000. godine a okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Vranju P. 4211/11 od 18. jula 2014. godine, trajao preko 15 godina, s tim što je postupak bio u prekidu od maja do novembra 2008. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja u ovom postupku su bila složenija, imajući u vidu da su u postupku izvedena tri puta ekonomsko-finansijska veštačenja, građevinsko i poljoprivredno veštačenje, da je podnositeljka dva puta precizirala tužbeni zahtev, kao i da je sud od podnošenja protivtužbe do 22. oktobra 2003. godine vodio postupak i povodom protivtužbenog zahteva tuženih.

Ispitujući postupanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud nalazi da je neefikasno postupanje Opštinskog suda pre svega doprinelo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, imajući da tokom više od devetogodišnjeg trajanja postupka pred tim sudom nije doneta nijedna meritorna odluka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 4211/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su joj u osporenom postupku povređena ova Ustavom zajemčena prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, složenost postupka, kao i činjenicu da je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti