Povreda prava na nadležan sud i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud je, postupajući van svoje nadležnosti, meritorno odlučio u predmetu umesto da reši sukob nadležnosti, u postupku koji traje 15 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Savića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Savića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine i određuje da taj sud postupi po nalogu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 124/11 od 31. marta 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Predraga Savića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu - Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P 9332/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 479/07) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Savić iz Beograda podneo je 7. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Ratomira Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Lebanu P. 79/03 od 6. juna 2006. godine, rešenja Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 9332/10 od 3. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu - Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P 9332/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 479/07).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca početkom 1997. godine podneo Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv tuženog R. S. iz Male Crkvice, kojom je tražio od suda da utvrdi da je tuženi neosnovano zauzeo deo katastarske parcele broj 1073 i broj 1074 u KO Mala Crkvica, kao i da obaveže tuženog da zauzeti deo nepokretnosti vrati u državinu tužiocu; da je prvostepena presuda dva puta ukidana rešenjima Okružnog suda; da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 9332/10 od 4. marta 2011. godine određen zastoj u postupku i izazvan sukob nadležnosti; da je Vrhovni kasacioni sud dostavio predmet Apelacionom sudu u Nišu radi rešavanja sukoba nadležnosti između Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu i Višeg suda u Leskovcu; da je Apelacioni sud u Nišu „preuzeo nadležnost prvostepenog suda“ i doneo osporenu presudu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine, umesto da predmet vrati Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu kao stvarno nadležnom, s obzirom da je prvostepena presuda samo jednom ukinuta nakon stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ). Istakao je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 9332/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 21. aprila 1997. godine, Opštinskom sudu u Lebanu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog R. S. iz Male Crkvice, kojom je tražio od suda da utvrdi da je tužilac vlasnik dela katastarske parcele broj 1073 i broj 1074 u KO Mala Crkvica, da je tuženi neosnovano zauzeo deo predmetnih nepokretnosti, kao i da se obaveže tuženi da zauzeti deo nepokretnosti preda u državinu tužiocu. Po tužbi je formiran predmet P. 489/97 .

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 17. jula 1997. godine. U toku 1997. godine održana su još tri ročišta i izveden dokaz veštačenjem preko veštaka geometra, a u 1998. godini samo jedno. U toku 1999. godine pet ročišta nije održano (dva zbog nedolaska tuženog, dva zbog nedolaska veštaka i jedno jer tužilac nije uplatio troškove veštačenja), a održano je samo jedno ročište, kada su izvedeni dokazi saslušanjem dva svedoka.

Tuženi je 19. decembra 2000. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio od suda da se utvrdi da je on nosilac prava svojine na delu katastarske parcele broj 1073 u KO Mala Crkvica i da se obaveže tužilac–protivtuženi da mu preda u svojinu i državinu označeni deo katastarske parcele.

Dva ročišta zakazana u 2000. godini nisu održana (jedno zbog nedolaska tužioca i jedno na predlog obe parnične stranke). Od pet zakazanih ročišta u 2001. godini, jedno nije održano zbog nedolaska paričnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda P. 489/97 od 3. jula 2001. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, dok je protivtužbeni zahtev usvojen u celini.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1577/02 od 16. januara 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 489/97 od 3. jula 2001. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 79/03. U toku 2004. godine održana su tri ročišta, dok četiri ročišta nisu održana (dva na predlog parničnih stranaka, jedno jer svedoci nisu uredno pozvani i jedno jer parnične stranke nisu u roku uredile tužbene zahteve po nalogu suda). Izvedeni su dokazi saslušanjem šest svedoka, kao i ponovnim veštačenjem preko veštaka geometra.

Parnične stranke su 17. februara 2005. godine precizirale tužbene zahteve. U toku 2005. i 2006. godine , od deset zakazanih ročišta četiri nisu održana (dva zbog nedolaska tužioca, jedno zbog nedolaska veštaka i jedno zbog nedolaska obe parnične strane).

Opštinski sud je osporenom presudom P. 79/03 od 6. juna 2006. godine odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev. I ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2609/06 od 24. maja 2007. godine.

Opštinski sud u Lebanu je rešenjem P. 479/07 od 4. februara 2008. godine konstatovao da se tužba tužioca–protivtuženog smatra povučenom, imajući u vidu da parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu. Protiv navedenog rešenja tužilac–protivtuženi je 15. februara 2008. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1467/10 od 19. oktobra 2010. godine ukinuo ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Lebanu P. 479/07 od 4. februara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Tužilac–protivtuženi je podnescima od 13. decembra 2010. godine i 11. januara 2011. godine urgirao zakazivanje ročišta.

Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je osporenim rešenjem P. 9332/10 od 3. marta 2011. godine izazvao sukob nadležnosti smatrajući da je za vođenje postupka nadležan Apelacioni sud u Nišu, te je određen zastoj u postupku do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 124/11 od 31. marta 2011. godine odredio da se predmet dostavi Apelacionom sudu u Nišu, radi odlučivanja o sukobu nadležnosti između Osnovnog suda i Višeg suda u Leskovcu, imajući u vidu da je Apelacioni sud u Nišu zajednički neposredno viši sud za ta dva suda.

Apelacioni sud u Nišu je 10. aprila 2012. godine održao usmenu glavnu raspravu, na kojoj je saslušao parnične stranke. Presudom Apelacionog suda Gž. 153/12 od istog dana, usvojene su žalbe parničnih stranaka i ukinuta presuda Opštinskog suda P. 79/03 od 6. juna 2006. godine, dok su tužbeni i protivtužbeni zahtev odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno: da su u ovom postupku dva puta ukidane prvostepene presude; da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem R. 124/11 od 31. marta 2011. godine dostavio predmet Apelacionom sudu u Nišu radi odlučivanja o sukobu nadležnosti; da je Apelacioni sud u Nišu odlučio da otvori raspravu, s obzirom na to da se "prvostepena presuda" zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Presuda je 16. jula 2012. godine dostavljena punomoćniku tužioca – protivtuženog.

4. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je drugostepeni sud „preuzeo nadležnost prvostepenog suda“, Ustavni sud ukazuje da se pravom iz člana 32. stav 1. Ustava jemče osnovna procesna prava u postupku pred sudom, kao što su pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu, pravo na "jednakost oružja", itd, ali i pravo da o pravima i obavezama stranaka u postupku odluči zakonom ustanovljen i za to nadležan sud. Ovlašćenje Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi jeste da, sagledavajući postupak kao celinu, oceni da li je konkretan sudski postupak vođen na način koji je podnosiocu omogućio pravično suđenje.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud ukazuje da je nakon što je prvostepena presuda (P. 79/03 od 6. juna 2006. godine) po drugi put ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2609/06 od 24. maja 2007. godine, Opštinski sud u ponovnom prvostepenom postupku doneo rešenje P. 479/07 od 4. februara 2008. godine, kojim je utvrdio da se tužba tužioca–protivtuženog smatra povučenom. Viši sud je rešenjem Gž. 1467/10 od 19. oktobra 2010. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. Nakon toga, Osnovni sud je rešenjem P. 9332/10 od 3. marta 2011. godine, iako bez ikakvog osnova, izazvao sukob stvarne nadležnosti i odredio zastoj u postupku. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 124/11 od 31. marta 2011. godine dostavio predmet Apelacionom sudu u Nišu i naložio da taj sud odluči o sukobu nadležnosti između Osnovnog suda i Višeg suda u Leskovcu. Međutim, Apelacioni sud nije postupio po nalogu najvišeg suda, već je nakon održane glavne rasprave, preuzimanjem i uzurpacijom nadležnosti prvostepenog suda, svojom presudom "ukinuo" presudu Opštinskog suda P. 79/03 od 6. juna 2006. godine i meritorno odlučio o zahtevima stranaka, iako za to nije imao bilo kakav procesni osnov jer nije ni postojala žalba o kojoj bi drugostepeni sud rešavao, niti je u pravnom poretku postajala prvostepena presuda koja je ukinuta još 27. maja 2007. godine.

Imajući u vidu navedeno, kao i odredbu člana 17. stav 1. Zakona o parničnom postupku kojom je bilo propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud, s obzirom na konkretnu - prvostepenu fazu postupka, ukidajući po drugi put već pravno nepostojeću presudu Opštinskog suda P. 79/03 od 6. juna 2006. godine, koja je prethodno bila ukinuta od strane tada nadležnog Okružnog suda u Leskovcu, te samostalno presuđujući u sporu stranaka, postupao potpuno van okvira svoje normativno utvrđene nadležnosti i time grubo povredio odredbe procesnog zakona. Apelacioni sud je u datoj situaciji trebalo samo da odluči o zahtevu prvostepenog suda za rešavanje sukoba nadležnosti između nižestepenih sudova, u skladu sa dostavljenim rešenjem i nalogom Vrhovnog kasacionog suda - i ništa više od toga. S obzirom na to da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo da o pravima i obavezama učesnika u postupku odluči za to nadležan sud, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1. izreke. Pri tome, Sud je ocenio da štetne posledice prava mogu ukloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da taj sud postupi po nalogu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda R. 124/11 od 31. marta 2011. godine, pa je , saglasno članu 89. stav 2. navedenog Zakona , odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak započeo 21. aprila 1997. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je (privremeno) pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 153/12 od 10. aprila 2012. godine. Navedeno trajanje postupka od 15 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od 15 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da su p resude Opštinskog suda (P. 489/97 od 3. jula 2001. godine i P. 79/03 od 6. juna 2006. godine) dva puta ukidane rešenjima Okružnog suda u Leskovcu (Gž. 1577/02 od 16. januara 2003. godine i Gž. 2609/06 od 24. maja 2007. godine) iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom sudskom instancom može, sam a po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na neefikasno postupanje Višeg suda u Leskovcu, imajući u vidu da je taj sud odlučio po žalbi tužioca–protivtuženog (ovde podnosioca ustavne žalbe) izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda P. 479/07 od 4. februara 2008. godine, kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, tek nakon više od dve godine i osam meseci.

S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da je i podnosilac svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da se neodržavanje čak deset ročišta može staviti i njemu na teret (tri zbog njegovog nedolaska, dva zbog nedolaska parničnih stranaka, jedno jer tužilac–protivtuženi nije uplatio troškove veštačenja, tri na predlog obe parnične stranke, jedno jer stranke nisu precizirale tužbene zahteve po nalogu suda), te da je zbog nedolaska podnosioca rešenjem Opštinskog suda P. 479/07 od 4. februara 2008. godine konstatovano da se tužba smatra povučenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 9332/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu P. 479/07) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je stoga ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i opisani doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu .

8. S obzirom na to da će se predmetni parnični postupak po tužbi podnosioca nastaviti pred nadležnim prvostepenim sudom, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba preuranjena u delu u kom se ističe povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kom se osporava rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 9332/10 od 4. marta 2011. godine, kojim je određen zastoj u postupku, do rešavanja od strane Vrhovnog kasacionog suda o izazvanom negativnom sukobu nadležnosti, Ustavni sud je utvrdio da osporeno rešenje nije akt iz člana 170. Ustava, kojim je odlučivano o pravima i obavavezama podnosioca, već akt procesnog karaktera, pa je i u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), Ustavni sud je doneo O dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić