Odbačena ustavna žalba zbog nenadležnosti Ustavnog suda za preispitivanje zakonitosti presuda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv pravnosnažnih presuda u imovinskom sporu. Sud je konstatovao da nije nadležan da, kao instancioni sud, ispituje zakonitost odluka i pravilnost ocene dokaza redovnih sudova, već samo povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milisava Veljkovića i Vide Veljković, oboje iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. novembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milisava Veljkovića i Vide Veljković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 3215/03 od 20. februara 2007. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1912/07 od 16. avgusta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisav Veljković i Vida Veljković, oboje iz Niša su, preko advokata Vlastimira Midića iz Niša, Ustavnom sudu 16. juna 2008. godine podneli ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, navodeći da je osporenim presudama "žaliocima (je) povređeno pravo na sudsku zaštitu i pravo jednakosti svih građana pred zakonom", kao "i imovinsko pravo žalioca, tj. privatna svojina koja je i po Ustavu Republike Srbije zagarantovana".
2. U ustavnoj žalbi je označeno da podnosioci kao "tužioci" podnose ustavnu žalbu protiv "tuženika Veljković Vitomira i Veljković Milice iz Ljuberađe, SO Babušnica" i da se ustavna žalba izjavljuje, "zbog svih razloga iz čl. 170. Ustava Republike Srbije". Dalje je u ustavnoj žalbi navedeno činjenično stanje vezano za parnicu koju su podnosioci vodili protiv "tuženika", a koja je okončana osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Nišu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom Okružnog suda u Nišu.
Pozivajući se na odredbe Zakona o nasleđivanju, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su "na iznet način nižestepeni sudovi (su) grubo povredili zakon na štetu žalioca", a "pored navedenog žalioci ističu da je tokom vođenja spora oko svojine na predmetnoj kući na nesumnjiv način dokazano i to kako materijalnim dokazima... tako i na osnovu ispitanih 18 svedoka, da su žalioci od samog početka učestvovali u izgradnji predmetne kuće te da su na taj način i suvlasnici iste po osnovu zajedničke izgradnje". Od Ustavnog suda zahtevaju da "preinači pravosnažnu i izvršnu presudu Opštinskog suda u Nišu P. 3215/03 od 20.02.2007. godine" i "utvrdi pravo svojine žalioca na predmetnoj kući sa udelom od 1/2, koliki je i doprinos žalioca u sticanju iste".
U ustavnoj žalbi je navedeno da su "protiv ožalbene presude tužioci izjavljivali i redovne i vanredne pravne lekove, ali nijedan od ovih pravnih lekova nije prihvaćen", pri čemu nisu dostavljeni dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, odnosno nisu izneti podaci o tome kada i koja vanredna pravna sredstva su korišćena, te kada i kakva odluka je po njima doneta. Takođe u ustavnoj žalbi nisu precizno označena ustavna prava na čiju povredu se podnosioci pozivaju, niti odredbe Ustava kojima se ta prava jemče. Konačno, mada je ustavnu žalbu u ime podnosilaca izjavio advokat, nije priloženo punomoćje za njeno izjavljivanje, niti su podneti prepisi osporenih pojedinačnih akata.
3. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži sve podatke i priloge propisane odredbama člana 85. i člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07). Međutim, polazeći od sadržine ustavne žalbe i navoda i zahteva iznetih u njoj, Sud je ocenio da nema osnova za njeno dostavljanje podnosiocima na uređenje, saglasno odredbama člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08). Ovo iz razloga što je odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Iz navedene odredbe Ustava, kao i odredaba Zakona o Ustavnom sudu kojima se, saglasno članu 175. stav 3. Ustava, uređuje postupak po ustavnoj žalbi, i to posebno odredbe člana 82. stav 1. Zakona koja je po sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava i odredbe člana 85. stav 1. Zakona kojom je propisano da ustavna žalba, između ostalog, mora da sadrži razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje označenog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, sledi da Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao sud višeg stepena u odnosu na sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, ispituje zakonitost prethodno donetih odluka i pravilnost ocene izvedenih dokaza na kojima se te odluke zasnivaju, već samo da sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava, utvrđuje da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom došlo do njihovog povređivanja ili uskraćivanja podnosiocu ustavne žalbe.
4. Kako je Ustavni sud iz sadržine podnete ustavne žalbe i iznetih zahteva podnosilaca nesporno utvrdio da ustavna žalba nije usmerena na utvrđivanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava podnosilaca ustavne žalbe, već na preispitivanje zakonitosti osporenih presuda, a što ne spada u Ustavom utvrđenu nadležnost ovog Suda, to je Ustavni sud ocenio da se dostavljanjem podnete ustavne žalbe na uređenje ne mogu otkloniti nedostaci koji se odnose na nenadležnost Ustavnog suda za postupanje. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.
5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić