Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao skoro 25 godina. Sud je utvrdio da je enormno dugo trajanje postupka, uzrokovano sistemskim propustima, povredilo ustavno pravo podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Đerkovića i Vladimira Đerkovića, obojice iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Đerkovića i Vladimira Đerkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1007/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Đerkovića i Vladimira Đerkovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kraljevu P. 1007/06 od 28. avgusta 2007. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2366/07 od 14. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1444/08 od 18. marta 2009. godine.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

 

1. Dragan Đerković i Vladimir Đerković, obojica iz Kraljeva, su 4. maja 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Predraga Matića iz Kraljeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kraljevu P. 1007/06 od 28. avgusta 2007. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2366/07 od 14. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1444/08 od 18. marta 2009. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 198. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da je predmetni parnični postupak trajao neuobičajeno dugo, “što je vodilo njihovom iscrpljivanju i fizičkom i psihičkom i materijalnom, pa smatraju da je u ovom predmetu povređeno i njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Oni navode da su postupajući sudovi donošenjem osporenih presuda “nepravično i u suprotnosti sa Zakonom o osnovama svojinsko – pravnih odnosa i Porodičnim zakonom i u roku koji nije razuman odlučili o njihovim pravima na spornim nepokretnostima“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, predsednik Opštinskog suda u Kraljevu je 24. juna 2009. godine dostavio na uvid spise predmeta P. 1007/06 i odgovor na ustavnu žalbu u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti, koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosilaca o povredi njihovog prava na suđenje u razumnom roku u ovoj parnici: da je 6. juna 1984. godine tužilja Jovana Kurtjak podnela Opštinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv Prvoslava Đerkovića, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja njenog udela u sticanju bračne tekovine i da je predmet dodeljen u rad sudiji O. B; da je 23. oktobra 1986. godine predmet dodeljen u rad sudiji R.I. i da je tada doneto prvostepeno rešenje o mirovanju postupka; da je 28. januara 1987. godine tužilja tražila nastavak postupka i da je 30. januara 1987. godine predmet dodeljen u rad sudiji N.V; da je nakon toga sudija P.E. preuzeo ovaj predmet radi postupanja i zakazao ročište za glavnu raspravu za 7. oktobar 1987. godine; da je zatim predmet dodeljen u rad sudiji V.I. (u međuvremenu je opet postupala sudija N.V.) i da je navedeni sudija doneo 5. jula 1989. godine prvu prvostepenu presudu u ovoj pravnoj stvari; da je podneskom od 7. novembra 1989. godine punomoćnik tuženog obavestio prvostepeni sud da je u ovoj pravnoj stvari otkazao punomoćje, te je vratio zaprimljenu prvostepenu presudu; da je postupajući sudija utvrdio da ne postoji dokaz da je punomoćnik tuženog otkazao punomoćje i da se rokovi za podnošenje žalbe imaju ceniti od trenutka kada je punomoćnik primio presudu, pa je, u tom smislu, prvostepena presuda postala pravnosnažna 9. novembra 1989. godine; da su spisi predmeta stavljeni u arhivu 13. marta 1990. godine; da je 21. marta 1991. godine advokat P.A. podneo prvostepenom sudu predlog za ponavljanje ovog postupka, ističući da je tuženi preminuo tokom parnice i da je presuda postala pravnosnažna a da nije dostavljena naslednicima tuženog, ovde podnosiocima ustavne žalbe; da je prvostepeni sud, odlučujući o navedenom vanrednom pravnom leku, doneo rešenje P. 1880/84 od 8. jula 1991. godine kojim je dozvolio ponavljanje ovog postupka i ukinuo pravnosnažnu presudu i da je Okružni sud u Kraljevu, odlučujući o žalbi tužilje, doneo rešenje Gž. 496/92 od 8. maja 1992. godine kojim je odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje; da su u ponovljenom postupku postupali još troje sudija (sudije M.A, D.Z. i S.J.) i da je 14. maja 1998. godine doneta nova prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari; da je Okružni sud u Kraljevu, odlučujući o žalbi tuženih – protivtužilaca, doneo presudu Gž. 1139/98 od 15. aprila 1999. godine kojom je u stavu I izreke odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu V izreke, a u stavu II izreke ukinuo prvostepenu presudu u st. IV i VI izreke (kojima je odlučeno o zahtevu protivtužilaca da se utvrdi njihovo pravo svojine na kući koja se nalazi na k.p. br. 5754/16, KO Kraljevo i troškovima parničnog postupka), te je u tom delu vratio predmet Opštinskom sudu u Kraljevu na ponovni postupak i odlučivanje; da su, nakon toga, u predmetu postupale sudije S.M.I, V.G. i I.Z. i da je 26. maja 2004. godine doneta nova prvostepena presuda u ovoj parnici; da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tuženih – protivtužilaca, doneo rešenje Gž. 485/05 od 7. septembra 2005. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Kraljevu na ponovni postupak i odlučivanje; da je u ponovnom postupku predmet dodeljen u rad sudiji V.M. i da je 28. avgusta 2007. godine doneta nova prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari; da je Okružni sud u Kraljevu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, našao da treba održati glavnu raspravu pred drugostepenim sudom i istu je održao 14. februara 2008. godine, nakon čega je doneo presudu; da je Vrhovni sud Srbije doneo presudu Rev. 1444/08 od 18. marta 2009. godine, kojim je odbio kao neosnovanu reviziju tuženih – protivtužilaca izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u presude koje se osporavaju ustavnom žalbom, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Opštinski sud u Kraljevu je 28. avgusta 2007. godine doneo osporenu presudu P. 1007/06, kojom je u stavu I izreke delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, te je utvrdio da su oni vlasnici ½ kuće bliže opisane u izreci, koja se nalazi na kp. br. 5754/16, KO Kraljevo, u stavu II izreke odbio protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca u preostalom delu, dok je u stavu III izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Kraljevu je doneo osporenu presudu Gž. 2366/07 od 14. februara 2008. godine, kojom je: u stavu I izreke ukinuo prvostepenu presudu; u stavu II izreke odbio protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca da se utvrdi da su oni vlasnici navedene kuće, dok je u stavu III izreke obavezao tužene – protivtužioce da naknade tužilji – protivtuženoj troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je istaknuto: da je drugostepeni sud našao da je u prvostepenom postupku i u ožalbenoj presudi učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, te da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, niti je materijalno pravo pravilno primenjeno; da je, imajući u vidu da je prvostepena presuda već jednom bila ukinuta od stupanja na snagu novog ZPP, drugostepeni sud zaključio da je nužno da pred njim održi rasprava shodno odredbama čl. 369. st. 2. i 3. ZPP; da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka Okružni sud utvrdio da je sada pok. Prvoslav Đerković živeo u braku sa suprugom Miladijom i da su u braku imali dva sina, ovde tužene - protivtužioce Dragana i Vladimira, te da je zbog poremećenih odnosa bračnih drugova došlo do prekida zajednice života, tako što je Prvoslav napustio ženu i decu tokom 1971. godine i krajem te iste godine je upoznao tužilju - protivtuženu Jovanku i počeo je sa njom da živi; da je uzimajući u obzir vreme kupovine placa i gradnje sporne kuće (do 1974. godine), drugostepeni sud nesumnjivo zaključio da u to vreme pok. Prvoslav i tužilja - protivtužena nisu bili u vanbračnoj ili bračnoj zajednici, jer iz predmeta ovog suda P. 149/75 proizlazi da je brak između pravnog prethodnika tuženih - protivtužilaca i Miladije Đerković pravnosnažno razveden tek 12. maja 1976. godine, kada je Vrhovni sud Srbije potvrdio prvostepenu presudu o razvodu braka; da je iz utvrđenog činjeničnog stanja sud došao do zaključka da je postojala namera između tužilje - protivtužene i Prvoslava da zajednički kupe plac, sagrade kuću, da to bude njihova zajednička imovina, da to koriste tokom braka i da su u sticanju te imovine uložili svoja sredstva i rad bez doprinosa posebne imovine i prihoda od nje, kao i da je njihovo učešće u sticanju te imovine bilo podjednako; da bi iz napred navedenog proizašao zaključak da bi tužilja - protivtužena i pravni prethodnik tuženih – protivtužilaca bili suvlasnici na predmetnoj imovini sa po ½ suvlasničkog udela i da bi tuženi – protivtužioci po osnovu nasleđa od oca postali suvlasnici na ½ predmetne imovine, dok bi druga polovina pripadala tužilji – protivtuženoj; da je, međutim, odredbom člana 18. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da u slučajevima i pod uslovima određenim zakonima može postojati pravo zajedničke svojine, te da Porodični zakon poznaje nekoliko vidova zajedničke imovine kao što su imovina bračnih i vanbračnih drugova; da se u konkretnom slučaju govori o zajedničkoj svojini stečenoj u vanbračnoj zajednici između tužilje - protivtužene i pravnog prethodnika tuženih – protivtužilaca, pa se mora poći od odredbe člana 4. stav 1. Porodičnog zakona koji vanbračnu zajednicu definiše kao trajnu zajednicu života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji; da član 14. istog zakona kao bračnu smetnju predviđa bračnost, što znači da ako je jedno lice u braku onda postoji smetnja ne samo za zaključenje braka, već i za postojanje vanbračne zajednice; da je polazeći od činjenice da je pok. Prvoslav bio u zakonitom braku sa prvom suprugom Miladijom u periodu od 1971. do 1976. godine (kada je taj brak razveden), drugostepeni sud našao da u navedenom periodu između tužilje – protivtužene i pravnog prethodnika tuženih – protivtužioca nije postojala ne samo bračna nego ni vanbračna zajednica; da imajući u vidu da je upravo u tom periodu nesumnjivo stečena sporna kuća, ona ne može biti zajednička imovina vanbračnih partnera; da svaka imovina mora imati svog titulara i da, s obzirom na to da su u sticanju te imovine učestvovali tužilja – protivtužena i pravni prethodnik tuženih – protivtužilaca, proizlazi da ona mora biti svojina jednog od njih dvoje, jer iz navedenih razloga oni ne mogu biti zajedničari; da odluka o tome kome će pripasti imovina kao stvarno pravo zavisi od niza elemenata koji se u suštini svode na tzv. jače pravo ili jači osnov za sticanje imovine; da u tom smislu, tužilja – protivtužena poseduje pravnosnažnu presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 1152/78 od 7. oktobra 1980. godine, kojom je u odnosu na prodavca Aleksandra Polumirca utvrđeno da je ona vlasnik stambene zgrade podignute na k.p. br. 5754/16, KO Kraljevo; da je u navedenom parničnom postupku učestvovao i sada pok. Prvoslav Đerković i da je on bio saglasan sa tim da se plac prevede na tužilju – protivtuženu, pa je Aleksandar Polumirac konačno priznao njen tužbeni zahtev da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnim nepokretnostima; da osim toga, iz predmeta Opštinskog suda u Kraljevu P. 549/91 proizlazi da je ovde protivtužilac Dragan Đerković obavezan da se sa licima i stvarima iseli iz sporne zgrade, što potvrđuje da je na taj način tužilji – protivtuženoj dato i pravo državine na predmetnoj nepokretnosti; da je, polazeći od toga da tužilja – protivtužena ima osnov za sticanje svojine u vidu navedene presude i da je ona u državini spornih nepokretnosti, drugostepeni sud utvrdio da na strani tužilje – protivtužene postoji jači pravni osnov za priznavanje prava svojine na spornim nepokretnostima i da tuženim – protivtužiocima ostaje jedino obligaciono potraživanje pod zakonskim uslovima.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 1444/08 od 18. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženih – protivtužioca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da zajednička svojina može postojati samo u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom i da to znači da sticanje suvlasništva po osnovu zajedničke gradnje, kao i utvrđivanje suvlasničkog udela na tako stvorenoj imovini, pretpostavlja postojanje zakonom predviđenog slučaja, prema članu 171. stav 1, članu 191. stav 1. i članu 195. Porodičnog zakona, koji se primenjuje shodno članu 375. stav 1. istog zakona (gradnja u bračnoj, vanbračnoj ili porodičnoj zajednici) ili nesumnjivog i određenog sporazuma da se ulaganjem sredstava zajednički gradi, radi sticanja odgovarajućih svojinskih udela; da tužilja – protivtužena i otac tuženih – protivtužioca, u vreme gradnje sporne kuće, nisu bili u braku, a njihov zajednički život ne proizvodi ni pravno dejstvo vanbračne zajednice, jer je u ovom periodu na strani pravnog prethodnika tuženih – protivtužioca postojala bračnost kao bračna smetnja; da pored toga, između učesnika gradnje nije postojao ni sporazum koji bi ukazivao na njihovu nameru i volju da ulaganjem sredstava i rada prilikom zajedničke gradnje stiču određene svojinske udele na izgrađenim nepokretnostima, koji bi odgovarali uloženim sredstvima i radu; da na odsustvo takvog sporazuma ukazuje i utvrđena činjenica da je pok. Prvoslav u drugom sudskom postupku dao izjavu da je saglasan da se tužilja – protivtužena vodi i kao isključivi vlasnik placa na kojoj je sporna kuća izgrađena; da je iz svih iznetih razloga, pravilan zaključak drugostepenog suda da je neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca za utvrđenje prava svojine (kao i susvojine) na spornoj kući, jer ne postoji osnov za sticanje ovog prava.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 198. stav 1. Ustava je propisano da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

6. Imajući u vidu da se odredbom člana 198. stav 1. Ustava ne garantuje neko ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, Ustavni sud je isključivo razmatrao navode podnosilaca o povredi njihovog prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. juna 1984. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu, a da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1444/08 od 18. marta 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da su 21. marta 1991. godine podnosioci ustavne žalbe kao naslednici pok. tuženog – protivtužioca podneli predlog za ponavljanje postupka, ističući da je njihov otac preminuo tokom postupka i da ih prvostepeni sud nije pozvao da stupe u parnicu, iako je na tome insistirala i tužilja. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe izjavljivanjem navedenog vanrednog pravnog leka stupili u parnicu u vreme kada je ona trajala skoro sedam godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u konkretnom slučaju, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu. Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti Odluku od 20. decembra 2001. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih 25 godina, što samo po sebi ukazuje da parnica nije okončana u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioce, enormno dugo trajanje ove parnice ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njenu dužinu. Imajući u vidu sadržinu odgovora predsednika Opštinskog suda u Kraljevu na ovu ustavnu žalbu, Ustavni sud je zaključio da se propusti prvostepenog suda koji su uticali na prekomernu dužinu trajanja ovog predmeta, pored ostalog, ogledaju u činjenici da su čak tri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je svaki put imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na na ponovni postupak i odlučivanje. U tom kontekstu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Budući da je u ovom predmetu postupalo čak 12 sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu navedenog međunarodnog organa za zaštitu ljudskih prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine).

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe, u suštini, smatraju da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i traže da se ispita zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da su se postupajući sudovi (posebno Okružni sud u Kraljevu i Vrhovni sud Srbije) pozvali na odredbe merodavnih propisa na kojima su zasnovali svoj pravni stav o osnovanosti protivtužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe i da su dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su zaključili da sporna kuća ne može biti zajednička imovina vanbračnih partnera i da podnosioci ne mogu biti titulari prava svojine po osnovu nasleđa iza njihovog pok. oca, odnosno da ne postoji neki drugi podoban pravni osnov po kome bi oni mogli steći svojinu ili susvojinu na predmetnoj nepokretnosti.

S obzirom na to da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem prava na pravično suđenje, te da se u suštini od Ustavnog suda traži da postupa kao viši sud tako što će ispitati pravilnost i zakonitost osporenih presuda, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu tražili naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

9. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević