Odbijanje ustavne žalbe zbog navodne povrede prava u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu. Trajanje upravnog postupka i upravnog spora od pet godina i četiri meseca ne izlazi iz okvira razumnog roka. Takođe, osporena presuda Upravnog suda je doneta u skladu sa zakonom i obrazložena na prihvatljiv način.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-656/2013
14.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Saše Petkovića iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Petkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3323 Niš u predmetu int. broj 1683-1 .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Petkovića izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 29393/10 od 6. decembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Petković iz Niša podneo je, 25. januara 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 29393/10 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo , iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao " od 31. avgusta 2006. godine do 16. decembra 2010. godine", odnosno "punih četiri godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da je "interesantan" stav Upravnog sud a da naknadno pribavljeni dokazi o odlučnim činjenicama ne utiču na zakonitost upravnog akta, iako je svim dokazima trebalo raspolagati u vreme donošenja rešenja o prestanku službe.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 950.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1102 Beograd int. broj 5321-2, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3323 Niš int . broj 1683-1 od 23. jula 2007. godine utvrđeno je da Saši Petković u, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije, bez njegove saglasnosti , 31. avgusta 2007. godine, po osnovu ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen .

Rešavajući o žalbi podnosioca od 2. avgusta 2007. godine, VP 9808 Beograd je rešenjem UP-II broj 108-2 od 27. avgusta 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7848/07 od 11. aprila 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje, zbog toga što u spisima predmeta nema ni jednog dokaza o odlučnim činjenicama, niti su ocenjeni navodi žalbe.

VP 1102 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje int. broj 8950-10/08 od 24. februara 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi oca kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-1127/2008 od 16. januara 2009. godine iz koga je utvrđeno da, u periodu od 31. avgusta do 31. oktobra 2007. godine , nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje bi odgovaralo kvalifikacionoj i starosnoj strukturi podnosioca; potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 516-5 od 27. januara 2009. godine iz koje je utvrđeno da, u vreme prestanka službe podnosioca, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 28. januara 2009. godine iz koje je utvrđeno da je radno mesto podnosioca ukinuto; Odluka ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, koja se odnosi na organizacijske promene vezane za ukidanje radnih mesta.

Upravni sud je presudom U. 7640/10 (2009) od 27. maja 2010. godine ponovo uvažio tužbu podnosi oca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što se potvrde na koje se poziva tuženi organ moraju prihvatiti sa rezervom, budući da su pribavljene naknadno (2009. godine) i da ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ raspolagao podacima sadržanim u njima u vreme donošenja ožalbenog rešenja (2008. godine), kada je odlučivao o podnosiočevom radnopravnom statusu.

Drugostepeni organ je rešenjem int. broj 5321-2 od 29. jula 2010. godine po treći put odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca. Taj organ je naveo da je u svemu saglasan sa pravnim stavom suda, ali da su naknadno pribavljeni dokazi, i pored navedenog "tehničkog propusta" prvostepenog organa, "postojali i u vreme prestanka službe podnosioca, kako pravno, tako i faktički".

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 29393/10 od 6. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta konkretne upravne stvari, taj sud je našao da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca, jer su bili ispunjeni svi zakonski uslovi za prestanak službe podnosiocu u Vojsci. Taj sud je posebno ocenio navod tužbe vezan za prihvatljivost naknadno pribavljenih akata, ukazujući da se oni ne mogu smatrati novim dokazima, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnosiocu utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog rešenja prvostepenog organa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar. Odredbom stava 2. istog člana Zakona propisano je da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 2. avgusta 2007. godine, kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku , do 6. decembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 29393/10, dakle, pet godina i četiri meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosi oca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakon itosti rešenja na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je u toku osporenog postupka doneto jedno prvostepeno i tri drugostepena rešenja, kao i tri odluke suda u upravnom sporu. Iako je početak postupka u 2007. godini obeležilo odlučivanje upravnih organa bez ikakvih dokaza u spisima predmeta o ukidanju radnog mesta podnosioca i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud je našao da je drugostepeni organ već 2009. godine pribavio potrebne dokaze na osnovu kojih su utvrđene sve činjenice, za koje će se u krajnjem ishodu postupka ispostaviti da su bile odlučne za rešavanje. Stoga se upravnim organima, koji uglavnom nisu odstupali od zakonom propisanih rokova za donošenje rešenja , ne može prigovoriti da su značajno doprineli odugovlačenju postupka. Ustavni sud je, sa druge strane, imao u vidu da su nadležni sudovi dva puta vraćali predmet na ponovni postupak zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali da su, pri tom, o tužbama u upravnom sporu odlučivali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim. Produženju osporenog postupka pretežno je doprinelo trajanje upravnog spora u kome je doneta osporena presuda, jer je okončan za nešto duže od dve godine.

Ipak, posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, a imajući u vidu da je okončan za nešto više od pet godina, Ustavni sud je ocenio da njegovo ukupno trajanje ne izlazi iz okvira razumnog roka (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-7751/2012 od 9. jula 2015. godine, kojom je odbijena kao neosnovan a ustavna žalba u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku prestanka službe civilnog lica u Vojsci, koji je, takođe, trajao pet godina i četiri meseca).

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3323 Niš u predmetu int. broj 1683-1, odlučujući kao u tački 1 . izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje time što je Upravni sud samo konstatovao da tužbeni navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku suda i što je zauzeo stav da se o zakonitosti rešenja o prestanku njegove službe u Vojsci iz 2007. godine moglo odlučivati na osnovu dokaza koji su naknadno pribavljeni , 2009. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u osporenoj presudi nakon izvršenog uvida u spise predmeta došao do zaključka da ne postoji protivrečnost između činjeničnog stanja koje je u ponovnom postupku utvrdio drugostepeni organ i izneo u obrazloženju svog rešenja i stanja u spisima predmeta. Nakon izvođenja pribavljenih dokaza, drugostepeni organ je utvrdio da je ukinuto radno mesto podnosioca ustavne žalbe i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i adekvatno cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. Pored toga, Upravni sud se u osporenoj presudi izjasnio o ključnim navodima tužbe, iznoseći dovoljne i jasne razloge zbog kojih je našao da su neosnovani. Stoga ne stoji paušalna tvrdnja podnosioca da Upravni sud nije cenio nijedan navod tužbe.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano poziva na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 29393/10 od 6. decembra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obr aćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosi ocu ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog navodne povrede prava u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti