Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao sedam godina, Sud je našao da je dužina opravdana četvorogodišnjim prekidom zbog krivičnog postupka, složenošću predmeta i doprinosom podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . S . iz Kovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu u predmetu P. 892/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kovinu P. 99/07).

2. Odbacuje se ustavna žalba B. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 201 4. i presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Kovina je, 7. avgusta 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu u predmetu P. 892/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine i presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u predmetnom parničnom postupku koji je pokrenut 1. marta 2007. godine tužbom radi naknade štete, podnosilac imao parnično svojstvo tuženog i postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine, te da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka od preko sedam godina, koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer su se prvostepeni i drugostepeni sud pozivali na iskaze svedoka koji nisu mogli svedočiti o spornim događaju jer nisu bili prisutni, a nisu uzeli u obzir svedočenje lica koje je prisustvovalo spornom događaju.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. S . i M . S, sestra i sestrić podnosioca, podneli su 6. marta 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Kovinu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi naknade nematerijalne štete, i to tužilja D . S . za pretrpljene fizičke bolove nastale kao posledica teške telesne povrede koju joj je naneo tuženi a tužilac M . S . za pretrpljene psihičke bolove.

U tužbi je navedeno: da je dana 22. novembra 2004. godine tuženi, rođeni brat tužilje, došao u roditeljsku kuću u Kovinu, gde su tužioci stanovali i čim je ušao u kuću udario je tada mal. tužioca M. S . u predelu glave, ali je on uspeo da pobegne i tuženi je tada tužilju D . S . počeo da udara, te je ona tom prilikom pretrpela teške telesne povrede, dok je tada mal. tužilac pretrpeo strah zbog koga i danas ima psihičke smetnje; da je tužilja zahtevala naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i umanjenje opšte životne aktivnosti, a tužilac je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah.

Predmet je dobio broj P. 99/07.

Tuženi je 16. maja 2007. godine dostavio odgovor na tužbu.

Na ročištu od 29. juna 2007. godine, tužioci su predložili da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu K. 228/05 i rešenjem Opštinskog suda u Kovinu P. 99/07 od 29. juna 2007. godine prekinut je postupak do okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 228/05 koji se vodio protiv tuženog kao okrivljenog.

Protiv navedenog rešenja o prekidu parničnog postupka podnosilac kao tuženi nije izjavio žalbu.

Tužioci su 24. marta 2011. godine tražili nastavak prekinutog postupka i rešenjem Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 99/07 od 29. marta 2011. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari. Tuženi je izjavio žalbu protiv rešenja o nastavku postupka i rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 958/11 od 5. oktobra 2011. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 99/07 od 29. marta 2011. godine.

Pred prvostepeni sudom je bilo ukupno održano osam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane dva različita sudska veštaka medicinske struke od kojih je jedan bio neuropsihijatar, izvršen je uvid u raznu medicinsku dokumentaciju, kao i spise krivičnog predmeta, dok šest ročišta nije bilo održano i to: jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, dva zbog nedolaska veštaka, tri zbog odsustva punomoćnika podnosioca.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji D. S . na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zateznom kamatom, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara, sa zateznom kamatom, na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjene opšte životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara, sa zateznom kamatom, a tužiocu M . S . isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, sa zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 101.200,00 dinara, a u odnosu na tužbeni zahtev tužioca M . S . je određeno da svaka strana snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, a svoju odluku je obrazložio potpunim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata Apelacioni sud; da je pravilnom pravnom ocenom utvrđenih činjenica, prvostepeni sud zaključio da je tuženi dužan da tužiocima naknadi štetu i obaveza tuženog se zasniva na odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice; da je tužiocima šteta prouzrokovana krivicom tuženog i on je u vezi događaja od 22. novembra 2004. godine krivično odgovarao (presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 1519/10 od 22. septembra 2010. godine), a shodno članu 13. Zakona o parničnom postupku, u parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda, kojom se optuženi oglašava krivim; da drugostepeni sud nalazi da je pravična novčana naknada nematerijalne štete za sve vidove štete koje su tužioci pretrpeli jer dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu novčanu naknadu koja je srazmerna jačini bolova i straha i njihovom trajanju, kao i stepenu umanjenja životne aktivnosti tužilje i jačini i trajanju straha tužioca i u skladu je sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi delotvorno postupali pri zakazivanju ročišta i preduzimanju drugih procesnih radnji, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku, i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak ukupno, u dve faze, trajao sedam godina, što može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, analizirajući tok predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je na prvom ročištu nakon podnete tužbe postupak prekinut iz razloga što je pred istim sudom trajao krivični postupak koji se vodio protiv tuženog, ovde podnosioca, kao okrivljenog, a protiv rešenja o prekidu parničnog postupka podnosilac nije izjavio žalbu. Predmetni parnični postupak je bio u prekidu četiri godine i nakon njegovog nastavka, postupajući sudovi su postupali efikasno, te je tako prvostepeni sud odlučio za dve i po godine, a drugostepeni sud za devet meseci, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Po oceni Suda, predmet spora je nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da je podnosilac doprineo dužini trajanja postupka jer tri ročišta nisu bila održana zbog odsustva njegovog punomoćnika.

Ustavni sud nalazi da je u predmetnom postupku postupajući sud morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka medicinske struke različitih specijalnosti, što ukazuje i na određenu procesnu složenost ove parnice, a što je takođe nužno uticalo na njeno duže trajanje.

Polazeći od svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu u predmetu P. 892/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kovinu P. 99/07), te je saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine i presudu Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da oceni zakonitost osporenih presuda.

Naime, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenog Ustavom garantovanog prava, jer se suština navoda podnosioca odnosi na pogrešnu ocenu dokaza, odnosno na neprihvatanje određenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi u kojoj ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude o kojima se drugostepeni sud detaljno već izjasnio, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i vrlo detaljno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već u svemu ustavnopravno zasnovanim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni i drugostepeni sud su u svojim odlukama dali dovoljne i jasne razloge na osnovu kojih je podnosilac kao tuženi obavezan da tužiocima isplati naknadu raznih vidova nematerijalne štete. Naime, u osporenim odlukama je dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da je tuženi dužan da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu, i da se ta obaveza zasniva na odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Takođe, u osporenim odlukama su na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženi dosuđeni iznosi koji predstavljaju pravičnu novčanu naknadu koja je srazmerna jačini bolova i straha i njihovom trajanju, stepenu umanjenja životne aktivnosti tužilje, kao i jačini i trajanju straha tužioca.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1719/14 od 5. juna 2014. godine i presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovinu P. 892/11 od 12. septembra 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.