Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku protiv dužnika sa državnim kapitalom. Takođe, utvrđeno je da je ranije dosuđena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku bila neadekvatna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić , dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. N . iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V . N . i utvrđuje da je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjen og za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalb a V. N . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3218/15 od 25. avgusta 2016. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1289/16 od 14. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 eventualno već isplaćeni . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . iz Lebana podneo je Ustavnom sudu, 3. maja 2017. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac na osnovu pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, pokrenuo više izvršnih postupaka pred Opštinskim sudom u Lebanu, u kojem nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa zbog nedostatka imovine izvršnog dužnika, da su ti postupci spojeni u jedan koji je prekinut usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, kao i da je svoje potraživanje prijavio u predmetnom stečajnom postupku. Podnosilac navodi da mu je onemogućavanjem da naplati potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom povređeno pravo na imovinu. Takođe je navedeno da podnosilac zbog neefikasnog postupanja suda trpi štetu, pa je, imajući u vidu dužinu trajanja postupka izvršenja, neefikasnost suda i značaj predmeta spora za podnosioca, potrebno da mu se obezbedi pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, što se može ostvariti ne samo okončanjem predmetnog postupka u što kraćem roku, nego i isplatom adekvatne naknade nematerijalne štete, kao načina neutralizovanja frustracija koje je podnosilac imao zbog nerešavanja spornog odnosa. Od Ustavnog suda, između ostalog, traženo je da ukine osporena rešenja i podnosiocu utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da obaveže Republiku Srbiju da mu, na ime potraživanja priznatog u stečajnom postupku, isplati opredeljene novčane iznose, kao i na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ustavnog prava iznos od 3.000 evra. Takođe, podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoje potraživanje u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine nad stečajnim dužnikom AD „A.“ iz Bošnjaca. Podnosilac nije namirio u celini svoje potraživanje u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3218/15 od 25. avgusta 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak okončao što pre; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke delimično je odbijen zahtev predlagača da mu se utvrdi pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 130.000, 00 dinara; u stavu petom izreke odbačen je zahtev predlagača u kome je tražio da se utvrdi da je postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 njemu povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, i da se naloži isplata 492.240,02 dinara ili 4.032,00 evra na ime prijavljenih i priznatih potraživanja.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1289/16 od 14. oktobra 2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 3218/15 od 25. avgusta 2016. godine, as tavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da je, ceneći činjenicu da predlagač u postupku stečaja ostvaruje potraživanje iz radnog odnosa, da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja stečajnog postupka, ali i činjenice da je stečajni postupak složen i dug sudski postupak koji u konkretnom slučaju nije okončan imajući u vidu niz objektivnih okolnosti, predlagaču dosuđena primerena naknada, te su neosnovani žalbeni navodi da se dosuđeni iznos ne može smatrati adekvatnim. Dalje je navedeno da kada je predlagaču u sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, primarni cilj je da se sudski postupak završi, dok je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a visina se određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja. Prema oceni drugostepenog suda, dosuđeni iznos predlagaču predstavlja primerenu satisfakciju uz izrečenu meru, što je Privredni apelacioni sud imao u vidu i obrazložio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

5. U vezi pritužbe podnosioca o neopostupanju suda u izvršnom i stečajnom postupku i nemogućnosti da u celini namiri potraživanje koje ima protiv dužnika koji je preduzeće sa pretežnim državnim kapitalom, Ustavni sud ocenjuje da propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku podnosiocu ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika AD „A .“ iz Bošnjaca, koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, a koji mu nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknade se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv označenih rešenja Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je visina primerene naknade koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnom presudom obavezan da podnosiocu, na ime neisplaćenih zarada, isplati određeni novčani iznos, koje on nije uspeo da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 27. maja 2011. godine, podnosilac ovo potraživanje prijavio u predmetnom stečajnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, u kojima je podnosilac pokušao da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja predmetni stečajni postupak trajao pet godina, a izvršni postupak je do otvaranja predmetnog stečajnog postupka, takođe, trajao pet godina.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka, nego i o značaju dobra koje je povređeno i o ekonomskim i socijalnim prilikama Republike Srbije. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od uticaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće, prvobitno, sa društvenim, a potom sa državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupak ukupno trajali deset godina, te da se iznos dosuđene naknade od 20.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina ovog iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 3218/15 od 25. avgusta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1289/16 od 14. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjeno m za iznos e koji su po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 eventualno već isplaćeni. Naknade nematerijalne štete isplaćuju se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznosi iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud dodatno ukazuje da podnosilac pogrešno insistira na tome da je o njegovom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku trebalo da odluči Viši sud u Leskovcu, previđajući da je onemogućen da naplati svoja potraživanja u izvršnom postupku zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom i da ta dva građanskosudska postupka, za odlučivanje o navedenom zahtevu, treba posmatrati kao jedinstvenu celinu, zbog čega je u vanparničnom postupku i postupao Privredni apelacioni sud kao nadležni prvostepeni sud, u smislu Zakona o uređenju sudova.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti