Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečaju nad preduzećem sa državnim kapitalom. Takođe, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući dosuđenu naknadu nematerijalne štete od redovnih sudova neadekvatnom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz sela P . kod Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . S . i utvrđuje da je u stečajnom postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjen og za eventualno već naplaćene iznose po istom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalb a M. S . i utvrđuje da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 3205/15 od 10. februara 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 390/16 od 19. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1379/16 od 15. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz sela P . kod Lebana podneo je Ustavnom sudu, 3. maja 2017. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja navedenih u tač. 3. i 5. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske odluke pokrenuo izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Lebanu, u kojem nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa, da je taj postupak prekinut usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, kao i da je svoje potraživanje prijavio u predmetnom stečajnom postupku. Podnosilac navodi da mu je onemogućavanjem da naplati potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom povređeno pravo na imovinu. Takođe se navodi da podnosilac zbog neefikasnog postupanja suda trpi štetu, pa je, imajući u vidu dužinu trajanja postupka izvršenja, neefikasnost suda i značaj predmeta spora za podnosioca, potrebno da mu se obezbedi pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, što se može ostvariti ne samo okončanjem predmetnog postupka u što kraćem roku, nego i isplatom adekvatne naknade nematerijalne štete, kao načina „neutralizovanja frustracija“ koje je podnosilac imao zbog nerešavanja spornog odnosa. Od Ustavnog sudase, pored ostalog, traži da ukine osporena rešenja i podnosiocu utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da obaveže Republiku Srbiju da mu, na ime potraživanja priznatog u stečajnom postupku, isplati opredeljene novčane iznose, kao i na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ustavnog prava isplati iznos od 3.000 evra. Podnosilac ističe i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine nad stečajnim dužnikom AD „A.“ iz Bošnjaca. Podnosilac nije namirio u celini svoje potraživanje u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3205/15 od 10. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 povređeno pravo predlagača na suđenje u razum nom roku; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno mu je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije , u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za i splatu; u stavu četvrtom izreke delimično je odbijen zahtev predlagača da mu se utvrdi pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu preko dosuđenog a do traženog iznosa od 130.000,00 dinara.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 390/16 od 19. aprila 2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Privrednog apelacionog suda suda R4 St. 3205/15 od 10. februara 2016. godine u stavu trećem izreke, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavu četvrtom izreke, a stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za naknadu troškova žalbenog postupka; stavom trećim izreke vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi donošenja dopunskog rešenja povodom zahteva predlagača za utvrđenje povrede prava iz člana 58. Ustava i isplate materijalne štete u visini potraživanja priznatih u stečajnom postupku. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da je stečajni postupak složen i dug sudski postupak koji u konkretnom slučaju nije okončan imajući u vidu niz objektivnih okolnosti, da je predlagaču dosuđena primerena naknada, te da su neosnovani žalbeni navodi da se dosuđeni iznos ne može smatrati adekvatnim. Dalje je navedeno da je, kada je predlagaču u sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, primarni cilj da se sudski postupak završi, dok je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a visina se određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja. Prema oceni drugostepenog suda, dosuđeni iznos predlagaču predstavlja primerenu satisfakciju uz izrečenu meru, što je Privredni apelacioni sud imao u vidu i obrazložio.

Dopunskim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3205/15 od 19. oktobra 2016. godine odbačen je zahtev predlagača kojim je tražio da se utvrdi da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 njemu povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije i delu kojim je tražio da mu se isplati iznos od 1.000.019,00 dinara ili 8.190 evra.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1379/16 od 15. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Privrednog apelacionog suda suda R4 St. 3205/15 od 19. oktobra 2016. godine. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju naveo da iz pravne prirode zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku proizlazi da se navedenim pravnim sredstvom može tražiti utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i primerena naknada zbog predugog trajanja postupka, a ne i utvrđenje povrede ostalih prava (prava na imovinu i naknadu materijalne štete).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

5. U vezi sa pritužbom podnosioca o nepostupanju suda u izvršnom i stečajnom postupku i nemogućnosti da u celini namiri potraživanje koje ima protiv dužnika koji je privredno društvo sa pretežnim državnim kapitalom, Ustavni sud podseća na stav da propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku podnosiocu ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, a koji mu nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, umanjenog za iznose koji su mu po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 3205/15 od 10. februara 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 390/16 od 19. aprila 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je visina primerene naknade koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/ 13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnom presudom obavezan da podnosiocu, na ime neisplaćenih zarada, isplati određeni novčani iznos, koje on nije uspeo da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 27. maja 2011. godine, podnosilac ovo potraživanje prijavio u predmetnom stečajnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, u kojima je podnosilac pokušao da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja predmetni stečajni postupak trajao pet godina, a izvršni postupak je do pokretanja predmetnog stečajnog postupka trajao četiri godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka, nego i o značaju dobra koje je povređeno i o ekonomskim i socijalnim prilikama Republike Srbije. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od uticaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kome je dužnik preduzeće, prvobitno, sa društvenim, a potom sa državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali devet godina, te da se iznos dosuđene naknade od 20.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina ovog iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 3205/15 od 10. februara 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 390/16 od 19. aprila 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po tom osnovu eventualno već isplaćen. Naknade nematerijalne štete isplaćuju se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknada nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njegovo utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznosi iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

7. Ustavni sud konstatuje da podnosilac osporava i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1379/16 od 15. decembra 2016. godine kojim je pravnosnažno odbačen predlog u delu kojim je zahtevano da se utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i traženo namirenje prijavljenih i priznatih potraživanja u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1379/16 od 15. decembra 2016. godine zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.