Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava drugostepenu presudu, nalazeći da je povređeno pravo na pravično suđenje. Odbijanje zahteva za naknadu zbog nedokazivanja visine, iako je osnov nesporan, predstavlja preterani formalizam redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6568/2011
12.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. U. i M. U, oboje iz P. M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. U. i M. U. i utvrđuje da je presudom Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 23. septembra 2009. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12454/10 od 19. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12454/10 od 19. oktobra 2011. godine i određuje da nadležni sud u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 23. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. U. i M. U, oboje iz P. M, podneli su 19. decembra 201 1. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava .

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode: da su sa sada pok. V.S. zaključili 2. februara 2006. godine ugovor o doživotnom izdržavanju i pružali mu izdržavanje sve do 9. maja 2007. godine; da je delimičnom presudom Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 15. maja 2007 . godine raskinut pomenuti ugovor o doživotnom izdržavanju i utvrđeno pravo podnosi laca na naknadu za pruženo izdržavanje; da su podnosioci podneli tužbu za naknad u za pruženo izdržavanje; da iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je njihov tužbeni zahtev odbijen iz razloga što punomoćnici nisu tražili veštačenje u pogledu visine naknade, a da se naknada nije mogla dosuditi po parametrima datim u završnoj reči punomoćnika; da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena navedena prvostepena presuda; da podnosioci nalaze da ovakvo odlučivanje sudova nije pravično, jer je isti sud u ranijim, sličnim slučajevima, dosuđivao naknadu i bez veštačenja, te da nije jasno zašto tužbeni zahtev nije delimično usvojen.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i vrati predmet na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

V.S. je 17. maja 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Petrovcu na Mlavi tužbu protiv A. U. i M. U, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između V.S, kao primaoca izdržavanja i A. U. i M. U, kao davalaca izdržavanja. Tuženi su 25. juna 2007. godine podneli protivtužbu za naknadu za pruženo izdržavanje.

Opštinski sud u Petrovcu na Mlavi je 15. maja 2009. godine doneo presudu P. 284/07 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca V.S. i raskinuo navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju, zbog poremećenih odnosa.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 23. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužilaca-tuženih kojim su tražili da im tužilac-protivtuženi V.S, na ime naknade za pruženo izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju plati iznos od 1.600.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, dok su stavom drugim izreke tuženi-protivtužioci obavezani da tužiocu-protivtuženom V.S. plate parnične troškove u iznosu od 186.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz svih izvedenih dokaza sud zaključuje da su protivtužioci-tuženi, kao davaoci izdržavanja, u pretežnom delu ispunjavali obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju dok je ugovorni odnos postojao između stranaka; da je, saglasno članu 201. stav 2. Zakona o nasleđivanju, protivtuženi-tužilac dužan da protivtužiocima-tuženima plati naknadu za sve što su oni njemu pružali u vreme važenja ugovora o doživotnom izdržavanju; da je među strankama sporno koji iznos je protivtuženi-tužilac dužan da plati protivtužiocima-tuženim; da na osnovu predloženih i izvedenih dokaza sud nije mogao da utvrdi kolika je ta obaveza; da je u članu 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da je u članu 220. istog zakona propisano da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, te da je u članu 223. Zakona o parničnom postupku propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, te da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava ; da protivtužioci u svom zahtevu traže da im protivtuženi plati naknadu za dato izdržavanje, a nisu pružili dokaze sudu o visini te naknade koju traže; da su oni svoj zahtev opredelili, i to u završnoj reči njihovog punomoćnika, tako što su visinu naknade koju traže opredelili prema broju dana i dnevnica za vreme važenja ugovora o izdržavanju, pa su tako našli da su za 15 meseci ili 450 dana imali 1.350 dnevnica, a to dalje računajući po 15 evra za jednu dnevnicu iznosi više od 20.000 evra; da je ovaj iznos u vreme podnošenja protivtužbe imao dinarsku protivvrednost 1.600.000,00 dinara, te je zbog toga taj iznos tražen od protivtuženog-tužioca; da ovako opredeljena visina tužbenog zahteva nije pravilna i nisu pruženi dokazi u vezi toga, jer se ne vidi na osnovu čega protivtužioci traže isplatu vrednosti dnevnica, jer oni nisu bili zaposleni na poslovima kod protivtuženog za koje je on dužan da im isplati dnevnice; da je n ejasno na osnovu čega protivtužioci računaju tri dnevnice za jedan dan važenja ugovora; da p ored toga nisu dali dokaze ni o tome kolika je vrednost jedne dnevnice, osim što su naveli da je to uobičajenih 15 evra; da su protivtužioci bili u obavezi da predlože dokaze na kojima zasnivaju svoj zahtev, jer oni snose teret dokazivanja ove činjenice, a u pogledu visine potraživanja; da su u tom smislu bili dužni da predlože veštačenje kako bi se na taj način utvrdila tačna visina onoga što su oni dali protivtuženom u izvršavanju svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju; da kako to nisu predložili sudu, a u toku postupka su imali kao punomoćnika stručno lice, ovakav njihov t užbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je i odbijen u celini.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12454/10 od 19. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba protivtužilaca-tuženih i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 23. septembra 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio protivtužbeni zahtev, s pozivom na pravilo o teretu dokazivanja iz člana 220. u vezi člana 223. Z akona o parničnom postupku, dajući za svoju odluku jasne i pravilne razloge, koje prihvata i drugostepeni sud; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su protivtužioci bili obavezni da , pored osnova zahteva za naknadu izdržavanja, dokažu i visinu potraživanja, kako bi svoj zahtev učinili osnovanim; da se paušalni navodi davalaca izdržavanja o visini dnevnice od 15 evra dnevno i računanju tri dnevnice po danu izdržavanja, nisu mogli prihvatiti kao dokaz o visini potraživanja, pa kako protivtužioci nisu predložili dokaze na okolnost utvrđivanja visine potraživanja, to je prvostepeni sud pravilo odbio zahtev za naknadu, čija visina do zaključenja glavne rasprave nije dokazana; da o dredba člana 224. Zakona o parničnom postupku daje mogućnost sudu da visinu iznosa naknade odredi po slobodnoj oceni u situaciji kada se visina ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo ca nesrazmernim teškoćama, što nije slučaj u spornom zahtevu za davanje naknade za pruženo izdržavanje, te da je neosnovano ukazivanje na bitnu povredu odredaba postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 224. Zakona o parničnom postupku; da je ukazivanje u žalbi da je usvojen tužbeni zahtev za naknadu izdržavanja bez izvođenja dokaza veštačenjem radi utvrđivanja visine potraživanja, bez uticaja u konkretnom slučaju s obzirom na to da se izvođenje dokaza veštačenjem eventualno može isključiti u situaciji kada je u pitanju novčano potraživanje čija se visina može utvrditi sabiranjem datih novčanih iznosa, što ovde nije bio slučaj; da navod primaoca izdržavanja da pristaje da plati naknadu za stvarno dato izdržavanje ne predstavlja delimično priznanje tužbenog zahteva, jer priznanje zahteva podrazumeva jasnu i nedvosmislenu izjavu kojom se priznaju osnov i visina zahteva; da su parnične stranke dužne da predlože dokaze kojima se utvrđuju činjenice na koj ima zasnivaju zahteve; da sud ne određuje izvođenje dokaza po službenoj dužnosti izuzev u slučaju iz člana 7. st av 3. Zakona o parničnom postupku i u porodičnim sporovima, u kojima se primenjuje istražno načelo, pa činjenica da protivtužioci nisu sudu predložili dokaze na okolnost visine potraživanja čini zahtev za naknadu neosnovanim.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koje su propisivale sledeće: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava i da s ud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan (član 2.); da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. st. 1. i 2.); da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je s vaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 223. stav 1.); da a ko se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kada je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 250.); da će sud postavljanjem pitanja i na drugi celishodan način starati da se u toku rasprave iznesu sve bitne činjenice, da se dopune nepotpuni navodi stranaka o važnim činjenicama, da se označe ili dopune dokazna sredstva koja se odnose na navode stranaka, i uopšte, da se pruže sva razjašnjenja potrebna da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku (član 298.).

Odredbama člana 201. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik“, br. 46/95 i 101/03) je propisano: da a ko se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor (stav 1 .); da je, kad sud izrekne raskid, primalac izdržavanja dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge (stav 2.); da a ko je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana ima pravo na pravičnu naknadu (stav 3.) .

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci navode o povredi ovog prava zasnivaju na tvrdnji da je sud mogao da dosudi traženu naknadu za nesporno pruženo izdržavanje i bez veštačenja i da delimično usvoji njihov tužbeni zahtev.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre konstatuje da je ZPP iz 2004. godine, u skladu sa raspravnim načelom, glavnu inicijativu i ulogu za prikupljanje činjenične građe svakako davao parničnim strankama, budući da je na strani svake od stranaka u postupku postojao procesni teret (dužnost) da iznese sve činjenice na kojima zasniva svoj zahtev i da predloži dokaze na osnovu kojih se te činjenice mogu utvrditi, odnosno da uz tvrdnju o nekoj činjenici predloži i dokaz kojim potvrđuje istinitost takve tvrdnje. To dalje znači da sud, u načelu, nije bio ovlašćen da sam prikuplja činjeničnu građu, niti da sam istražuje činjenice, te da je bio vezan za predložene i izvedene dokaze. Ustavni sud dalje ukazuje da je iz odredaba ZPP iz 2004. godine proizlazilo da su u parničnom postupku predmet dokazivanja sporne činjenice koje stranke iznose svojim tvrdnjama, pa su smisao i suština dokaznog postupka i radnji koje stranke i sud preduzimaju, bili upravo u tome da sud utvrdi da li postoji činjenica o kojoj je stranka iznela tvrdnju.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje da je prema odredbi člana 298. ZPP, postojala obaveza suda da u okviru rukovođenja raspravom, a u cilju utvrđenja spornog činjeničnog stanja, aktivno učestvuje. Ovo učestvovanje suda se ogledalo u tome da je, postavljanjem pitanja i na drugi celishodan način, mogao da preduzme inicijativu tokom rasprave, kako bi se iznele sve bitne činjenice, dopunili nepotpuni navodi stranaka o važnim činjenicama, označila ili dopunila dokazna sredstva koja se odnose na navode stranaka, i uopšte, kako bi se pružila sva razjašnjenja potrebna da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, odnosno kako činjenično stanje u predmetu ne bi ostalo nerazjašnjeno. Ustavni sud nalazi da je smisao ove zakonske odredbe bio u tome da delovanje suda ne bude pasivno, već da bude usmereno ka tome da stranka svojom radnjom dopuni ili pojasni tvrdnje i dokazne predloge koji su, iz nekog razloga, ostali nepotpuni ili nejasni. Dakle, ovom zakonskom odredbom je bila naglašena dužnost suda da se, postavljanjem pitanja ili na drugi celishodan, a pre svega pravičan način, stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja, kako bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ustavni sud posebno ukazuje i na odredbu člana 224. ZPP iz 2004. kojom je bila data mogućnost sudovima da pruže pravnu zaštitu stranci čiji je osnov potraživanja pravno utemeljen, i odmere visinu potraživanja po slobodnoj oceni. Naime, citiranom odredbom člana 224. ZPP, pored ostalog, bilo je propisano da će, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na novčani iznos, ali se visina iznosa ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud visinu novčanog iznosa, odrediti po slobodnoj oceni. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravilo koje je bilo sadržano u odredbi člana 224. ZPP se može objasniti time da je pravičnost nalagala da stranka kojoj pripada neko pravo ne bude odbijena samo zbog teškoće u određivanju obima predmeta obaveze suprotne strane, u ovom slučaju visine novčanog iznosa. Ustavni sud dalje ukazuje da je postojanje tog prava moralo biti nesporno, ili u postupku utvrđeno, kako bi se sud uopšte mogao upustiti u ocen u njegovog obima, odnosno visine, pri čemu to, s jedne strane, svakako nije oslobađalo stranku dužnosti da opredeli visinu svog zahteva, dok, s druge strane, određivanje visine iznosa po slobodnoj oceni, nije otklanja lo dužnost suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su bile od uticaja na određivanje tog iznosa.

Ustavni sud nalazi da je od značaja i to da sud ne može po automatizmu izvući štetne posledice iz pasivnog držanja stranke i njene neinicijative u pogledu predlaganja izvođenja određenog dokaza tačno određenim dokaznim sredstvom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iz odredaba ZPP iz 2004. godine ne proizlazi da se istinitost tvrdnje o određenoj činjenici mogla i morala proveravati i dokazivati samo određenom vrstom dokaznog sredstva. Ustavni sud posebno naglašava i to da je iz odredbe člana 250. ZPP proizlazilo da sud određuje izvođenje dokaz veštačenjem u slučaju kada je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je sud po slobodnom uverenju ocenjivao koje će činjenice uzeti kao dokazane, pri čemu ocena suda nije smela da bude arbitrarna, već zasnovana na savesnoj i brižljivoj oceni svih dokaza pojedinačno i zajedno, kao i celokupnog postupka. Ovo ovlašćenje suda istovremeno je predstavljalo i dužnost suda da je, pored ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, morao da uzme u obzir i rezultate celokupnog postupka .

Dakle, sud je o pitanjima istinitosti određene tvrdnje stranke dolazio sopstvenim vrednovanjem rezultata izvedenih dokaza i sadržine celokupnog postupka, kao i primenom pravila o teretu dokazivanja, pri čemu je od posebnog značaja da se, u načelu, svaka činjenica mogla dokazivati svakim dokaznim sredstvom, te da primena osnovnih pravila o teretu dokazivanja nisu smela dovesti do nepravičnog rezultata.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da iz obrazloženja osporene prvostepene presude, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, proizlazi da su podnosioci protivtužbeni zahtev za naknadu za pruženo izdržavanje po ugovoru o doživotno m izdržavanju opredelili na 1.600.000,00 dinara, te da su kao dokaze za osnovanost svojih tvrdnji predložili pismene dokaze i saslušanje svedoka, koje predloge je sud usvojio i izveo tokom dokaznog postupka. Ustavni sud dalje konstatuje da je protivtuženi osporio ovakav zahtev podnosilaca, pri čemu je u toku postupka naveo „da je spreman da plati naknadu“ ali za stvarno pruženo izdržavanje koje se može utvrditi veštačenjem, dok je u konačnoj reči osporio protivtužbeni zahtev i istakao da je protivtužba neuredna. Nadalje, iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je sud ocenio da su podnosioci, kao davaoci izdržavanja, ispunjavali obaveze prema primaocu izdržavanja, te da je on dužan da im plati naknadu za sve što su oni njemu pružali u vreme važenja ugovora o doživotnom izdržavanju, priznajući tako podnosiocima pravo na naknadu za dato izdržavanje, u smislu člana 201. stav 2. Zakona o nasleđivanju. Međutim, prvostepeni sud je ocenio da su podnosioci nepravilno opredelili visinu tužbenog zahteva i da nisu pružili sudu dokaze o visini te naknade, pri čemu je sud dalje zaključio da su podnosioci bili dužni da predlože veštačenje kako bi se na taj način utvrdila tačna visina onoga što su oni dali protivtuženom u izvršavanju svoje obaveze iz pomenutog ugovora, te da, kako nisu predložili veštačenje, njihov tužbeni zahtev neosnovan. Ustavni sud dalje konstatuje da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da drugostepeni sud nalazi da su podnosioci, pored osnova zahteva za naknadu izdržavanja, bili dužni da dokažu i visinu potraživanja, te da se paušalni navodi davalaca izdržavanja u računanju broja dnevnica i njenoj visini ne mogu prihvatiti kao dokaz o visini potraživanja. Iz obrazloženja iste presude proizlazi i da je drugostepeni sud ocenio da nema mesta primeni odredbe člana 224. ZPP, s obzirom na to da se izvođenje dokaza veštačenjem eventualno može isključiti u situaciji kada je u pitanju novčano izdržavanje čija se visina može utvrditi sabiranjem datih novčanih iznosa, što nije reč u konkretnom slučaju, kao i da navod primaoca izdržavanja da pristaje da plati naknadu za stvarno dato izdržavanje ne predstavlja delimično priznanje tužbenog zahteva, budući da priznanje zahteva podrazumeva jasnu i nedvosmislenu izjavu kojom se priznaju i osnov i visina zahteva.

Iz navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su, u konkretnom slučaju, sudovi neinicijativu podnosilaca u predlaganju izvođenja tačno određenog dokaza cenili strogo formalno, te da su po automatizmu primenili navedene odredbe ZPP o pravilima o teretu dokazivanja, koja su, po oceni Ustavnog suda, dovela do nepravičnog rezultata, pri čemu nema dokaza da je prvostepeni sud, u okviru rukovođenja raspravom, aktivno učestvovao, u smislu ovlašćenja iz člana 298. ZPP. Ovakva ocena Ustavnog suda proizlazi i iz toga da je prvostepeni sud, s jedne strane, zaključio da podnosiocima nesporno pripada pravo na traženu naknadu, dok je, s druge strane, visinu tražene naknade uslovio dokazivanjem samo jednim dokaznim sredstvom, veštačenjem, pri čemu iz obrazloženja osporene prvostepene presude ne proizlazi da je sud pokušao da opredeljenu visinu tražene naknade dovede u vezu sa ocenom ostalih izvedenih dokaza, niti sa rezultatima celokupnog postupka. Dodatno, ovakvo zaključivanje prvostepenog suda potvrđeno je osporenom drugostepenom presudom. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje na odredbe člana 250. ZPP, te konstatuje da se, čak i u slučaju da su podnosioci predložili izvođenje dokaza veštačenjem, u konkretnom slučaju može postaviti pitanje da li je bilo mesta određivanju veštačenja, tj. da li je u predmetnom postupku radi utvrđivanja navedenih činjenica, zaista bilo neophodno stručno znanje (veštaka) kojim sud ne raspolaže, ili koje sud nije mogao utvrditi izvođenjem, odnosno ocenom drugih dokaza.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi P. 284/07 od 23. septembra 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12454/10 od 19. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da nadležni sud ponovi postupak po žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporene prvostepene presude, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci uz ustavnu žalbu nisu priložili dokaze o različitom postupanju sudova u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Takođe, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži niti jedan ustavnopravni razlog o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu ovog prava . Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba čl ana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti