Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva umesto utvrđivanja cene

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je proizvoljno odbio tužbeni zahtev za naplatu usluga, iako je, u nedostatku ugovorene cene, bio dužan da utvrdi razumnu cenu prema okolnostima slučaja, a ne da zahtev odbije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. „N .“ d.o.o. N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. „N .“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 20/10 od 10. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. „N .“ d.o.o. N. S . izjavilo je 19. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz N . S, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, našavši da se iz fotokopija prijemnih knjiga PTT, ne može utvrditi kada je tuženi primio utužene račune, što je uslovilo da se podnosiocu ustavne žalbe, koji je imao procesnu ulogu tužioca, dosudi kamata tek od dana podnošenja tužbe, a ne od trenutka kada su računi dostavljeni tuženom; da je u predmetnoj parnici izveden dokaz veštačenjem na okolnost pravilnosti formiranja cene za usluge koje je tužilac pružio tuženom i to za period od 2004. do 2006. godine, i da je u tom delu usvojen tužbeni zahtev, ali da zbog činjenice da veštačenje nije izvršeno za 2007. i 2008. godinu, sudovi su u tom delu odbili njegov tužbeni zahtev; da podnosilac smatra da je cena usluge koje je on pružio tuženom određena u ugovoru, te da se samo zbog toga što nije izvršeno veštačenje na okolnost pravilnosti formiranja cene, ne može odbiti u celini tužbeni zahtev; da takvo nešto ne dozvoljava načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je ustanovljeno njegovo pravo na pravičnu naknadu; da, pored toga što su odredbe materijalnog prava arbitrerno primenjene na njegovu štetu, podnosilac smatra da osporena drugostepena presuda ne zadovoljava kriterijume obrazložene sudske odluke, jer se o žalbenim navodima drugostepeni sud nije izjašnjavao, već je samo potvrdio navode prvostepene presude; da podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na imovinu, zbog toga što mu nisu dosuđeni novčani iznosi koje je tužbom tražio, a za koje smatra da mu pripadaju.

Podneskom od 6. decembra 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe je dostavio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 6839/11 od 7. novembra 2012. godine, ukazujući na različitu praksu istog suda u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a u prilog svojim tvrdnjama da je sud u osporenoj presudi arbitrerno primenio materijalno pravo.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 20/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 20/10 od 10. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke , obavezan je tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu: tuženi) da tužiocu-protivtuženom (u daljem tekstu: tužilac), ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 370.260,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2004. godine, pa do isplate, iznos od 515.268,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. marta 2006. godine, pa do isplate i iznos od 592.488,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. marta 2006. godine ; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 633.960,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. januara 2007. godine, za iznos od 697.356,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. januara 2008. godine i u delu zakonske zatezne kamate na iznos od 115.268,00 dinara, a za period od 3. januara 2005. godine, pa do 23. marta 2006. godine, kao i zakonske zatezne kamate na iznos od 592.488,00 dinara za period počev od 3. januara 2005. godine, pa do 23. marta 2006. godine ; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je ništav ugovor broj 001820 od 16. jula 1998. godine zaključen između tužioca i tuženog ; u stavu četvrtom izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 1519/06 od 28. marta 2006. godine, dok je u stavu petom izreke konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbama stranaka, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine, kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 20/10 od 10. marta 2011. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom, proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca na ime cene za isporučene registre u ukupnom iznosu od 2.809.332,00 dinara; da su parnične stranke zaključile ugovor broj 001820 od 16. jula 1998. godine, kojim se tužilac kao izdavač obavezao da će tuženom, kao naručiocu isporučiti publikacije na CD u registru žiro-računa, da mu objavi u registru žiro-računa memorandum i da mu u registru objavi oglas u kolor tehnici u deset godišnjih izdanja (koja izlaze jednom godišnje), a tuženi se obavezao da će platiti cenu za navedene publikacije; da je visina cene predviđena ugovorom, ali da se ista ne može utvrditi, kako je ugovorom predviđeno, na bazi cene bakra u zemlji, jer u Republici Srbiji nije postojala berza obojenih metala, pa je tužilac formirao cenu prema svom cenovniku; da je tužilac izdavačko-trgovinsko preduzeće koje se ne bavi poslovima štampanja, već za svoje potrebe naručuje štampanje kod pojedinih štamparija; da je za 2004, 2005. i 2006. godinu za štampanje registra žiro-računa, tužilac koristio usluge drugih štamparija i da je na osnovu stvarnih troškova dobavljača za usluge, kao i sopstvenih troškova sačinio kalkulacije i formirao cene; da je tužilac prilikom formiranja cena kataloga na troškove štampanja dodao i režijske troškove koji čine 12% uložene cene, bruto zarade radnika, koji čine 4% i akumulaciju koja čini 14% od ulazne cene; da za 2004. godinu ukupno potraživanje po osnovu usluge objavljivanja registra žiro računa, objavljenim memorandumom i objavljen oglas u koloru sa popustima od 10% iznosi 370.260,00 dinara; da za 2005. godinu ukupno potraživanje po osnovu objavljivanja registra žiro računa, objava memoranduma i objava oglasa u koloru sa popustom od 10% iznosi 515.268,00 dinara; da za 2006. godinu ukupno potraživanje za tri usluge objavljivanja u registar žiro-računa, objava memoranduma i oglasa u koloru sa popustom od 10% iznosi 592.488,00 dinara; da je tužilac svoje usluge fakturisao tuženom po cenama iz Cenovnika, a koje su formirane po odredbama zaključenog ugovora, tako da ukupno potraživanje za 2004. godinu iznosi 370.260,00 dinara, za 2005. godinu iznosi 515.268,00 dinara i potraživanje za 2006. godinu iznosi 592.488,00 dinara, a drugim kupcima je tužilac takođe svoje usluge fakturisao po istim cenama; da „J. P. C.“ obavlja delatnost sličnu tužiočevoj, izrada i štampanja publikacije, registra pravnih lica STR sa prikazom brojem tekućeg računa matičnog broja, PDV šifrom delatnosti, naziva, adrese i brojeva telefona kao i CD izdanja; da sadašnja cena publikacije iznosi 43.124,00 dinara, a pomenuto preduzeće nema cenovnik iz ranijeg perioda; da „J. P. C.“ za publikacije u CD izdanju naplaćuje cenu u iznosu od 9.900,00 dinara; da Preduzeće „J. P. C.“ objavljuje Registar pravnih lica sa svim relevantnim podacima i za to je naplaćivao i to - u 2000. godini u iznosu od 7.990,00 dinara, u 2001. godini u iznosu od 9.990,00 dinara, u 2002. godini u iznosu od 11.930,00 dinara, u 2003. godini u iznosu od 14.930,00 dinara, u 2004. godini u iznosu od 17.930,00 dinara, u 2005. godini u iznosu od 19.930,00 dinara i u 2006. godini u iznosu od 19.930,00 dinara; da je za štampanje oglasa u oglasnom prostoru dnevnog lista „D.“ na dan 31. marta 2010. godine cena iznosila 33.040,00 dinara (sa pdv) ili 28.000,00 dinara, a za štampanje oglasa u oglasnom prostoru dnevnog lista „G. O.“ na dan 31. marta 2010. godine cena je iznosila 10.000,00 dinara, bez pdv, dok je za štampanje oglasa na jednoj strani „T.“ cena iznosila 62.250,00 dinara; da tužilac prodaju registara i izvršenih usluga oglašavanja fakturisao i naplaćivao od svojih komitenata-kupaca, saglasno cenama iz važećih cenovnika koji su utvrđivani za svaku godinu; da je iz ugovora broj 001820 od 16. jula 1998. godine utvrđeno da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu, da se predviđene obaveze jedne i druge ugovorne strane i ugovoren je rok ispunjenja obaveze i plaćanje u roku od tri dana od dana prijema računa; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio kada je tužilac dostavio tuženom ugovorene publikacije i koji računi su dostavljeni tuženom; da tužilac nije pružio dokaz o prijemu računa (od strane tuženog) br. 7-001820, 8-001820, 9-001820 i 10-001820, a priložene fotokopije prijemne knjige PTT nisu dovoljni dokazi o prijemu računa od strane tuženog, jer ce iz prijemne knjige može videti samo da je tužilac nešto slao na adresu tuženog, ali ne i sadržina tih pošiljki; da je prvostepeni sud izveo dokaz veštačenjem, te je nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke od 17. oktobra 2010. godine, prihvatio u celosti kao jasan i dokumentovan; da je na osnovu tog nalaza, prvostepeni sud utvrdio na koji način je tužilac formirao cene za tri vrste usluga (registar žiro računa, objava memoranduma u crnoj-beloj boji i objava oglasa u koloru), koje je pružio tuženom u periodu od 2004. do 2006. godine, po računima br. 6-001820, 7-001820 i 8-001820; da je veštak istakao da se visina cene za pružene usluge ne može utvrđivati na bazi cene bakra u zemlji, jer u Republici Srbiji nije postojala berza obojenih metala, pa je nalaz urađen u odnosu na cenovnik tužioca, odnosno proverena je ispravnost formiranja cene, po kojima je tužilac fakturisao tuženom navedene iznose; da kako tužilac nije tražio dopunu nalaza i mišljenja na okolnost formiranja cena za 2007. i 2008. godinu po računima br. 9-001820 i 10-001820, ostala je neutvrđena visina potraživanja po ta dva računa; da kako je navedena činjenica bila sporna tokom postupka, to je teret dokazivanja te činjenice bio na tužiocu.

Dalje je navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da su u konkretnom slučaju parnične stranke bile u poslovnom odnosu, tako što se tužilac ugovorom obavezao da će se tuženom isporučiti publikaciju u deset narednih godina od dana zaključenja ugovora, a tuženi se obavezao na isplatu cene; da je ugovorom predviđena dospelost plaćanja cene u roku od tri dana od dana dostavljanja računa tuženom kao naručiocu publikacije; da je tužilac dokazao visinu potraživanja za 2004, 2005. i 2006. godinu, odnosno tužilac je za te tri godine utvrdio cenu u skladu sa cenovnikom; da je odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je u svemu kako ona glasi; da je tužilac dokazao da je ispunio svoje obaveze, odnosno da je isporučio publikacije tuženom za 2004, 2005. i 2006. godinu po utvrđenim cenama, pa je prvostepeni sud pravilno zaključio kada je obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa za te godine; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je na iznos glavnog duga tužiocu dosudio kamatu na pojedinačni iznos po priloženim računima i to - na dug po računu br. 6-001820 kamatu, počev od 31. decembra 2004. godine, s obzirom na to da je račun primio 27. decembra 2004. godine, za dug po računu br. 7-001820 i br. 8-001820 kamatu počev od dana utuženja, da imajući u vidu da tužilac nije dokazao kada je ispostavio pomenute račune tuženom, prvostepeni sud nije mogao da utvrdi i dospelost obaveze, te je uz pravilnu primenu odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu dosudio kamatu na ovaj iznos počev od dana kada je tužilac pozvao tuženog na ispunjenje obaveze; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio deo tužbenog zahteva u delu u kome je tužilac tražio isplatu zatezne kamate na dosuđene iznose i to - kamate na deo duga po računu br. 6-001820, počev od dana kada je tužilac tražio i to od 3. januara 2004. godine, pa do 30. decembra 2004. godine, kada je obaveza dospela, za dva druga računa odbijen je zahtev u delu kojim tužilac traži isplatu zatezne kamate, počev od dana kada je tužilac tražio, pa do dana utuženja kada mu je kamata dosuđena; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati iznos od 633.960,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. januara 2007. godine i iznos od 697.356,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. januara 2008. godine, imajući u vidu da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao visinu potraživanja po računima br. 9-001820 i 10-001820, odnosno nije dokazano opravdanost formiranja cene za dva računa, posebno imajući u vidu da je ta činjenica bila sporna tokom postupka, a teret dokazivanja iste je bio na tužiocu, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud prema pravilu iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku; da je pravilna odluka prvostepenog suda da je neosnovan protivtužbeni zahtev kojim tuženi traži utvrđenje ništavosti ugovora br. 001820 od 16. jula 1998. godine, sa pozivanjem na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti ugovora, jer ugovor ima dopušten osnov, nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima; da je pravilna odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na uspeh tužioca u sporu od 50%, sud je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO).

Odredbama ZPP, koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano: da sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan (član 2. stav 2.); da je svaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Odredbama ZOO je propisano: da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da kad ugovorom o prodaji u privredi cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu, kao i da se pod razumnom cenom smatra tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja (član 462. st. 2. i 3.).

5. Analizirajući osporenu presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine sa stanovišta citiranih odredaba propisa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud najpre ukazuje da saglasno sopstvenoj praksi, nije plerumque nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda mora da se primeti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i pravilna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da oceni da li je Privredni apelacioni sud u žalbenom postupku relevantno pravo proizvoljno primenio.

Ustavni sud ukazuje da se, u konkretnom slučaju, kao sporno postavlja pitanje da li podnosiocu pripada pravo na naplatu utuženog iznosa (cene) u situaciji kada je on svoju obavezu u potpunosti ispunio, a tuženi osporava visinu tužbenog zahteva, odnosno ima primedbe na način na koji je utvrđena visina cene.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se prema ugovoru broj 001820 od 16. jula 1998. godine tužilac, kao izdavač, obavezao da će tuženom, kao naručiocu, isporučiti publikacije na CD u registru žiro-računa, objaviti u registru žiro-računa memorandum i oglas u kolor tehnici u deset godišnjih izdanja (koja izlaze jednom godišnje), a tuženi se obavezao da će platiti cenu za navedene publikacije. Istim ugovorom je propisano da cena iz tog ugovora važi samo za izdanje za 1998. godinu i preračunava se u cenu bakra u zemlji radi njenog realnog očuvanja. Za naredna izdanja cena iz prethodne godine uvećava se srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji, odnosno po cenovniku izdavača sa 10% popusta. Izdavač se obavezao da naručiocu ispostavi za svaku periodičnu godinu pretplatni račun po cenovniku izdavača sa 10% popusta godišnje.

Dakle, iz navedenih odredaba zaključenog ugovora proizlazi da se, u konkretnom slučaju, cena mogla odrediti na dva alternativna načina – a) tako što se cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji ili b) po cenovniku podnosioca ustavne žalbe sa 10% popusta (navedeni popust je važio ako se plati u roku od tri dana od dana prijema računa). S obzirom na to da je tuženi osporio visinu cene utvrđenu cenovnikom podnosioca ustavne žalbe, te kako se cena za 2007. i 2008. godinu nije mogla utvrditi na osnovu cene bakra na berzi u zemlji, a podnosilac ustavne žalbe nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja da su cene za navedeni period pravilno formirane, sudovi su u tom delu u celini odbili kao neosnovan tužbeni zahtev. Ipak, po mišljenju Ustavnog suda, ovakav zaključak sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, iz sadržine navedenih odredaba člana 462. st. 2. i 3. ZOO, kojima je propisan način određivanja cene u ugovoru o prodaji u privredi, kada ugovorom nije određena cena, proizlazi pravo onoga ko je nešto prodao, odnosno ko je pružio kakvu drugu uslugu, da ne bude uskraćen za naknadu koja mu svakako pripada. Štaviše, činjenična podloga, na koju su sudovi propustili da primene navedene odredbe ZOO, proističe iz dopunskog nalaza veštaka od 10. decembra 2010. godine, koji je utvrdio da je u periodu od 1998. do 2007. godine podnosilac ustavne žalbe prodaju registara i izvršenih usluga oglašavanja fakturisao i naplaćivao od svojih komitenata – kupaca, saglasno cenama iz važećih cenovnika koji su utvrđivani za svaku godinu. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, Privredni apelacioni sud je propustio da podnosiocu ustavne žalbe dosudi određenu naknadu koja mu, ne samo po pravičnosti, nego i po zakonu nesporno pripada za usluge koje je pružio tuženom.

U prilog navedenoj tvrdnji, Ustavni sud ukazuje da je u presudi Pž. 6839/11 od 7. novembra 2012. godine (u tom predmetu podnosilac ustavne žalbe takođe je bio tužilac), Privredni apelacioni sud izrazio sličan stav, ukazujući da je kupac na osnovu člana 462. ZOO dužan da plati prodavcu cenu prema cenovniku po kome je on redovno naplaćivao takvu robu i ostalim kupcima, a što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka. U tom predmetu parnične stranke su dogovorile trajni poslovni odnos na deset godina, a cena koju je tužilac ugovarao sa drugim (novim) kupcima u 2005. i 2006. godini i koju je po tim ugovorima i realizovao, kako po osnovu cene publikacije, tako i po osnovu usluge štampanja, odgovarala je po vrsti i kvalitetu onoj koja je ispostavljana tuženom (videti i presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 3240/11 od 27. oktobra 2011. godine).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda Privrednog apelacionog suda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, jer je zaključivanje drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Konačno, u vezi sa navodima da je pogrešan zaključak sudova da fotokopije prijemnih knjiga PTT ne predstavljaju dovoljan dokaz da je tuženi primio utužene račune pre podnošenja tužbe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom. Kako su sudovi za svoje tvrdnje u vezi navedenih dokaza dali dovoljne razloge, to u konkretnom slučaju , ni navodi ustavne žalbe o proizvoljnosti u postupanju, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje , ne mogu biti osnovani.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke utvrdio da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6736/11 od 3. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva, dok je u tački 2. izreke odredio da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 20/10 od 10. marta 2011. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva umesto utvrđivanja cene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti