Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene propisa o ozakonjenju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je proizvoljno dozvolio izvršenje rešenja o rušenju, ignorišući odredbe Zakona o ozakonjenju objekata koje suspenduju izvršenje do pravnosnažnog okončanja postupka ozakonjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Đ . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B . Đ . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak i upravno-pravne poslove za građevinsku i urbanističku inspekciju X-17 broj 356-1443/2015 od 18. februara 2016. godine .

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Đ . iz Beograda , preko punomoćnika G. M, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 7. jula 2020. godi ne, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije, „u postupcima koji su vođeni u predmetima Upravnog suda U. 6751/16 i U. 6752/16“.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na imovinu obrazlaže sledećim navodima: da ni organi uprave, ni Upravni sud nisu utvrđivali na čemu se tačno naređuje rušenje, za šta je podnet zahtev za legalizaciju i da li se može rušenje sprovesti kada još uvek nije okončan postupak za legalizaciju ; da su u rešenju o rušenju date dimenzije i opis, ali „nije lociran objekat na parceli, na kojoj postoji više objekata“; da je naložena obustava radova, „a svima je jasno da su radovi izvedeni još 1964. godine “.

U prilog tvrdnji o povredi prava na dom u ustavnoj žalbi se ističe da je podnositeljka suvlasnik objekta na predmetnoj katastarskoj parceli i vlasnik stana u tom objektu i da je „to jedini dom koji ima od rođenja“, te da „država dozvoljava da se živi u nekim objektima u centru Beograda 55 godina, a onda po hitnom postupku pokušava da ljude napravi beskućnicima i iseli na ulicu“.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, „ukine“ presude Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine i U. 6752/16 od istog datuma, te utvrdi pravo podnositeljke na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom post upku, na osnovu uvida u osporene akt e i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

3.1. Osporenom presudom Upravnog suda U. 6752/16 od 15. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv rešenja Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak i upravno-pravne poslove za građevinsku i urbanističku inspekciju X-17 broj 356-1330/2015 od 17. februara 2016. godine. U obrazloženju navedene osporene presude je konstatovano da je pobijanim rešenjem tuženog organa odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja građevinskog inspektora Odeljenja za građevinsku inspekciju Uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu VI-02/17 broj 35 6-211/15 od 21. septembra 2015. godine, kojim je naređeno podnositeljki da obustavi dalje iz vođenje radova i da, u roku od sedam dana od dana prijema tog rešenja, u ulici M. broj 1 u Beogradu, na k.p. broj … KO Stari grad, ukloni bespravno izvedene građevinske radove na izgradnji porodičnog stambenog objekta spratnosti P+O dimenzija označenih u rešenju, tako što će ukloniti zidove sa trakastim temeljima, međuspratnu konstrukciju sa krovom i krovnom konstrukcijom. Upravni sud je u obrazloženju dalje naveo da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je R . N . preminula 11. decembra 2014. godine, a da je za naslednika objekta , koji je predmet inspekcijskog nadzora, oglašena podnositeljka ustavne žalbe; da je drugostepeni org an ocenio da ne mogu uticati na donošenje drugačije odluke navodi žalbe da su „objekti podignuti pre 50 godina i da je to podnositeljki jedini dom“, jer je utvrđeno da su objekti izgrađeni bez građevinske dozvole. Polazeći od navedenog, Upravni sud je ocenio da je u predmetnoj upravnoj stvari odlučeno primenom odredbe člana 176. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv rešenja Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak i upravno-pravne poslove za građevinsku i urbanističku inspekciju X-17 broj 356-1443/2015 od 18. februara 2016. godine. U obrazloženju navedene osporene presude je konstatovano da je pobijanim rešenjem tuženog organa odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv zaključka Odeljenja za građevinsku inspekciju Uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu VI-02/17 broj 356-211/15 od 6. oktobra 2015. godine, kojim je dozvoljeno izvršenje rešenja građevinskog inspektora tog odeljenja VI-02/17 broj 356-211/15 od 21. septembra 2015. godine. Navedenim zaključkom je određeno da će se izvršenje sprovesti prinudnim putem na taj način što će se ukloniti predmetni bespravno izvedeni građevinski radovi, preko drugog lica o trošku podnositeljke ustavne žalbe, ukoliko ona sama to ne učini. Dalje je konstatovano da se podnositeljka u tužbi pozvala na odredbu člana 23. stav 1. tačka 2) Zakona o ozakonjenju objekata i istakla da je rešenje čije je izvršenje određeno trebalo dostaviti Sekretarijatu za legalizaciju. Upravni sud je, takođe, naveo da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je predmetno rešenje kojim je naloženo uklanjanje izvedenih radova postalo izvršno; da je drugostepeni organ ocenio da navodi žalbe nisu takve prirode da bi mogli dovesti do drugačije odluke u ovom predmetu, budući da je odredbama člana 270. Zakona o opštem upravnom postupku predviđeno da se u postupku administrativnog izvršenja žalbom ne može pobijati pravilnost rešenja koje se izvršava. Polazeći od navedenog, Upravni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za donošenje zaključka o dozvoli izvršenja i da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke.

Prema podacima na internet stranici Republičkog geodetskog zavoda za 26. maj 2023. godine, na katastarskoj parceli broj … KO Stari grad nalaze se : objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, označen kao porodična stambena zgrada i objekti preuzeti iz zemljišne knjige – zgrada poslovnih usluga, stambena zgrada za kolektivno stanovanje ( u kojoj podnositeljka ima stan u vlasništvu ) i pomoćna zgrada .

3.2. Činjenice utvrđene u postupku donošenja Odluke Ustavnog suda Už-1462/2020 od 18. maja 2023. godine, po ustavnoj žalbi iste podnositeljke:

B. Đ . iz Beograda podnela je 12. avgusta 2015. godine Republičkom geodetskom zavodu – Služba za katastar nepokretnosti Stari grad zahtev za upis prava na nepokretnostima uz koji je , pored ostalog, priložila rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 76/15 od 1. aprila 2015. godine. Iz navedenog rešenja proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe oglašena za zakonskog naslednika zaostavštine R. N , koju, između ostalog, čini pravo svojine na jednosobnom stanu broj 1 u prizemlju u ulici M. broj 1 u Beogradu, površine 26 m2, na k.p. broj … KO Stari grad, kao i „pravo svojine stambenog objekta površine 46m2“ na toj parceli, prema uverenju Sekretarijata za poslove legalizacije objekata od 25. marta 2015. godine o podnetom zahtevu za legalizaciju.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Stari grad od 13. maja 2015. godine upisana je podnositeljka ustavne žalbe kao vlasnik stana broj 1 u prizemlju u ulici M . broj 1 u Beogradu .

U uverenju Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Stari grad broj 952-02-58059/2009 od 30. septembra 2009. godine navedeno je: da je prvobitnim premerom snimljen pomoćni objekat na k.p. broj …, koji je 1955. godine „delom srušen, a delom dograđen“; da je 1965. godine izvršena prenamena iz pomoćnog u stambeni objekat, koji je 1999. godine postao deo 3 predmetne parcele; da je 2007. godine evidentirana dogradnja objekta broj 3 u površini od 20 m2, bez odobrenja za gradnju.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom .

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama člana 8. Evropsk e konvencij e za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje se da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, br. 95/ 13 i 117/14), koji je bio na snazi do 4. decembra 2015. godine, bilo je propisano: da se rušenje objekata koji su izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju do dana stupanja na snagu ovog zakona, neće izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije (član 33.); da se postupak legalizacije pokreće po zahtevu vlasnika bespravno izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 40. stav 1. ).

Odredbama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 96/15), koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja drugostepenog organa od 18. februara 2016. godine, bilo je propisano : da je predmet ozakonjenja i objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, a koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 6. stav 4.); da po završetku popisa nezakonito izgrađenih objekata iz jedne zone, odnosno celine, nadležni građevinski inspektor donosi pojedinačna rešenja o rušenju objekta, za sve nezakonito izgrađene objekte koji su na popisu (član 7. stav 6.); da se rešenje o rušenju objekta dostavlja organu nadležnom za izdavanje rešenja o ozakonjenju (član 7. stav 7.); da se rešenje o rušenju objekta neće izvršavati do pravnosnažnog okončanja postupka ozakonjenja (član 7. stav 8.); da po dobijanju rešenja o rušenju objekta nadležni organ po službenoj dužnosti pokreće postupak ozakonjenja u skladu sa ovim zakonom (član 7. stav 9.); da se p ostupak ozakonjenja pokreće, za lica koja su vlasnici nezakonito izgrađenog objekta za koji nije podnet zahtev za legalizaciju do 29. januara 2014. godine, a za koji je građevinski inspektor doneo rešenje o rušenju, danom dostavljanja tog rešenja nadležnom organu (član 23. stav 1. tačka 2); da se p ravnosnažnim okončanjem postupka kojim se odbacuje ili odbija zahtev za ozakonjenje, stiču uslovi za rušenje nezakonito izgrađenog objekta, odnosno njegovog dela (član 38. stav 2.).

5. Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnositeljka osporava presude Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine i U. 6752/16 od istog datuma, smatrajući d a nije utvrđeno „na čemu se naređuje rušenje“ i za koji objekat je podnet zahtev za legalizaciju , te da li se rušenje može sprovesti kada još uvek nije okončan postupak za legalizaciju.

Ustavni sud je ocenio da se ovim navodima ustavne žalbe u suštini ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine osporene presude Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine, konstatovao da je inspekcijski organ dozvolio izvršenje rešenja građevinskog inspektora kojim je naloženo uklanjanje bespravno izvedenih radova, pri čemu nisu oce njeni navodi podnositeljke u vezi sa postupkom ozakonjenja tih radova, niti se iz osporene presude može utvrditi da li je taj postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je konstatovao da je Zakonom o legalizaciji objekata bila predviđena mogućnost legalizacije objekata koji su izgrađeni, odnosno dograđeni bez građevinske dozvole, zbog čega se rešenja kojima je naloženo rušenje takvih objekata nisu mogla izvršavati do pravnosnažno okončanog postupka legalizacije. Iz navedenih odredaba Zakona o ozakonjenju objekata proizlazi: da je predmet ozakonjenja i objekat za koji nije podnet zahtev za legalizaciju, pod uslovima propisanim tim zakonom; da postupak ozakonjenja pokreće organ nadležan za izdavanje rešenja o ozakonjenju po službenoj dužnosti , u situaciji kada je doneto rešenje o rušenju objekta; da se rešenje o rušenju objekta ne može izvršiti pre pravnosnažnog okončanja postupka ozakonjenja.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud smatra da se u postupku odlučivanja o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo uklanjanje bespravno izvedenih radova kao sporno postavilo pitanje da li postupak ozakonjenja radova čije uklanjanje je naredio inspekcijski organ utiče na dozvoljenost izvršenj a rešenja koje je steklo svojstvo izvršnosti.

Budući da je rešenje drugostepenog organa kojim je odlučeno o žalbi podnositeljke doneto nakon stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju objekata, a imajući u vidu da je doneto rešenje o uklanjanju bespravno izvedenih radova, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni organ bio dužan da utvrdi da li je postupak ozakonjenja izvedenih radova , pokrenut zahtevom podnositeljke ustavne žalbe ili po službenoj dužnosti, pravnosnažno okončan, budući da se rešenje o rušenju, prema tada važećim odredbama Zakona o ozakonjenju, moglo izvršiti samo ako je rešenjem koje je postalo pravnosnažno u upravnom postupku odbijen ili odbačen zahtev za ozakonjenje . Ovaj sud konstatuje da navedena činjenica nije utvrđena ni u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine, iz čega sledi da je navedeno sporno pitanje ostalo nerazjašnjeno.

Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim je naloženo uklanjanje bespravno izvedenih radova donet primenom odredaba člana 268. stav 1. i člana 261. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, prema kojima se rešenje izvršava kad postane izvršno. Sud, međutim, ističe da je ispunjenost uslova za donošenje zaključka o dozvoli izvršenja morala biti ocenjena i u odnosu na navedene odredbe Zakona o legalizaciji objekata i Zakona o ozakonjenju objekata, kao posebnih zakona, budući da je administrativno izvršenje rešenja kojima je naloženo rušenje bespravno izgrađenih objekata, odnosno njihovih delova bilo suspendovano do pravnosnažnog okončanja postupka legalizacije, odnosno ozakonjenja. Naime, činjenica da postupak legalizacije nije pravnosnažno okončan predstavljala je zakonom predviđenu smetnju za donošenje zaključka o dozvoli izvršenja rešenja o rušenju objekta, odnosno njegovog dela, iako je to rešenje postalo izvršno u smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju dozvoljeno izvršenje rešenja kojim je naloženo uklanjanje bespravno izvedenih radova, iako nije utvrđeno da li je i kako okončan postupak ozakonjenja, Ustavni sud smatra proizvoljnom ocenu Upravnog suda da pobijanim konačnim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke. Ustavni sud je stoga utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine povređeno prav o podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Upravnog suda U. 6751/16 od 15. maja 2020. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za inspekcijske poslove gradske uprave grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak i upravno-pravne poslove za građevinsku i urbanističku inspekciju X-17 broj 356-1443/2015 od 18. februara 2016. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt .

Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na dom, garantovanog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 76/15 od 1. aprila 2015. godine oglašena za zakonskog naslednika zaostavštine R. N , koju, između ostalog, čini pravo svojine na jednosobnom stanu broj 1 u prizemlju u ulici M. broj 1 u Beogradu, površine 26 m2, na k.p. broj … KO Stari grad, kao i „pravo svojine stambenog objekta površine 46m2“ na toj parceli, prema uverenju Sekretarijata za poslove legalizacije objekata od 25. marta 2015. godine o podnetom zahtevu za legalizaciju.

Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe nakon smrti svoje majke upisana kao vlasnik stana broj 1 u prizemlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje na k.p. broj …, a da je predmet inspekcijskog nadzora u konkretnom slučaju porodična stambena zgrada koja se , takođe, nalazi na toj parceli, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi očigledno ukazivali na povredu prava na dom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 6752/16 od 15. maja 2020. godine, Ustavni sud je našao da osporeni akt sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je ocenjeno da je saglasno odredbi člana 176. stav 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), u vršenju inspekcijskog nadzora naređena obustava i uklanjanje radova izvedenih bez građevinske dozvole. Polazeći od toga da su predmet rešenja inspekcijskog organa bespravno izvedeni radovi na porodičnoj stambenoj zgradi, a da se, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, na spornoj parceli nalazi samo jedan objekat koji je tako označen – uz napomenu da je izgrađen bez odobrenja za gradnju, Sud je ocenio da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da u predmetnom postupku nije utvrđeno „na čemu se tačno naređuje rušenje …jer nije lociran objekat na parceli“, kao i da su radovi izvedeni još 1964. godine.

Ustavni sud je, stoga , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući, takođe, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene propisa o ozakonjenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti