Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao pet i po godina, utvrđeno je da je podnosilac, kao tuženi u parničnom postupku, znatno doprineo odugovlačenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čedomira Stankovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Čedomira Stankovića iz javljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han u predmetu P. 2899/10 (ranije predmet P. 742/05 Opštinskog suda u Vladičinom Hanu) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedomir Stanković iz Leskovca je 12. februara 201 1. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han P. 2899/10 od 19. marta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3445/10 od 23. decembra 2010. godine, kao i trajanja postupka koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han u predmetu P. 2899/10 (ranije predmet P. 742/05 Opštinskog suda u Vladičinom Hanu), zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u parničnom postupku koji se vodio, najpre pred Opštinskim sudom u Vladičnom Hanu u predmetu P. 742/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han u predmetu P. 2899/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Naime, ističe da je protiv njega, kao tuženog, 1 4. jula 200 5. godine podneo tužbu tužilac P.Z. radi naknade štete i da je ovaj parnični postupak pravnosnažno okončan po proteku pet godina i pet meseci. Podnosilac, dalje, ističe da mu je osporenim presudama, kojima je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca , povređeno pravo na pravično suđenje , s obzirom na to da je prvostepeni sud zasnovao svoje odluku na nalazima veštaka koje je tužilac predlagao , dok je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, "uskraćena mogućnost da i on koristi iste takve veštake, a nalaz veštaka kojeg je on predložio sud nije ni tretirao". Takođe, podnosilac smatra da je došlo do propusta u postupku vođenom pred drugostepenim sudom koji je potvrdio prvostepenu presudu jer o žalbi punomoćnika tuženog uopšte nije odlučivano, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima i pravo na pravno sredstvo. Smatra da su mu zbog nemogućnosti "da se od napada brani jednakim sredstvima koja su priznata tužilačkoj strani" i dugog trajanja postupka, zbog čega su se uvećali i tužbeni zahtev i troškovi postupka, povređena prava na imovinu i mirno uživanje imovine. Predlaže da sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene odluke i naknadi mu materijalnu i nematerijalnu štetu koju je pretrpeo u osporenom postupku, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom. Podnosilac je podneskom od 21. septembra 2011. godine urgirao postupanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, a dopunom ustavne žalbe od 28. februara 2013. godine ukazao je na tok krivičnog postupka ( koji je prethodio parničnom postupku za naknadu štete) i na niz nepravilnosti kod ocene dokaza koje su dovele do utvrđivanja njegove krivice za saobraćajnu nezgodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Onovnog suda u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han P. 2899/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe , kao tuženog, tužilac P.Z . je 14. jula 200 5. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 742/05. Po izvršenoj reformi sudstva postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han pod brojem P. 2899/10.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han P. 2899/10 od 19. marta 20 10. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete na vozilu "Fijat bravo" reg. oznake VR 786-06 islati iznos od 395.276,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 18. marta 2010. godine pa do konačne isplate, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Do odlučivanja u prvom stepenu navedenom presudom, Opštinski sud je zakazao 22 ročišta za glavnu raspravu. O držano je deset ročišta na kojima je određeno i sprovdeno veštačenje dva veštaka saobraćajne struke, kao i veštačenje veštaka mašinske struke, te saslušana dva veštaka. Preostalih 12 ročišta ostalo je neodr žano iz sledećih razloga: jedno zbog izostanka uredno pozvanog tuženog i jedno na predlog tuženog, tri na predlog tužioca ili njegovog punomoćnika sa kojima se tuženi saglasio, dva ročišta zbog pribavljanja spisa krivičnog predmeta, jedno zbog neplaćenog predujma tužioca za veštačenje, dva jer tuženi i njegov punomoćnik nisu uredno primili poziv, jedno jer tužilac nije bio uredno pozvan i jedno zbog štrajka advokata.

Osporna prvostepena presuda uručena je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 10. maja 2010. godine . Protiv navedene prvostepene presude punomoćnik tuženog je podneo žalbu 24. maja 20 10. godine Osnovnom sudu u Vranju za Apelacioni sud u Nišu , a tuženi je Apelacionom sudu u Nišu podneo dopunu žalbe 26. maja 2010. godine. Narednog dana Apelacioni sud u Nišu je dostavio dopunu žalbe prvostepenom sudu, koji je tužiocu dostavio žalbu i dopunu žalbe 4. juna 2010. godine. Punomoćnik tužioca se podneskom od 7. juna 2010. godine izjasnio da neće podnositi odgovor na žalbu i dopunu žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3445/10 o d 23. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica Vladičin Han P. 2899/10 od 19. marta 2010. godine. U obrazloženju drugostepene presude je , između ostalog, navedeno da je taj sud cenio navode blagovremene žalbe tuženog, kao i navode dopune žalbe, te našao da je prvostpeni sud pravilno zaključio da postoji odgovornost tuženog za štetu koje je pretrpeo tužilac. Naime, presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu K. 215/04 od 22. februara 2005. godine tužilac je oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje jav nog saobraćaja iz člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS i izrečena mu je novčana kazna, a kako je sud u parničnom postupku, u smislu odredbe člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda, to je prvost epeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev osnovan. S obzirom na to da prvost epeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje koje bi dovelo do eventualnog umanjenja stepena krivice tuženog, a time i do pravila o podeljenoj odgovornosti, to je pravilno dosuđena materijalna šteta kao u izreci prvostepene presude, te se presuda neosnovano napada zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu visine i doprinosa tužioca njenom nastanku. Spisi predmeta po žalbi vraćeni su prvostepnom sudu 29. decembra 2010. godine. Ova presuda uručena je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 14. januara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bi lo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja, drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od dana podnošenja tužbe protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu do dana dostavljanja drugostepene odluke tuženom trajao pet i po godina.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj a istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on, kao tuženi u parničnom postupku, u znatnoj meri doprineo produžavanju postupka jer je sud odložio pet ročišta za glavnu raspravu , a zbog jednog njegovog izostanka i predloga za odlaganje ročišta, te tri saglasna predloga sa suprotnom stranom o odlaganju ročišta.

Ocenjujući postupanje suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je postupajući opštinski, odnosno osnovni sud redovno z akazivao ročišta za glavnu raspravu, ali je čak 12 odloženo uglavnom na predlog stranaka, pa je do donošenja prvostepene presude proteklo je četiri godine i osam mesec i. Međutim, na strani Apelacionog suda u Nišu, kao drugostepenog suda nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka jer je postupak odlučivanja u žalbi sproveo za šest meseci.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu za naknadu štete , efikasno rešavanje spora bilo je nesumnjivo od značaja za podnosioca , iako njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa nastojanjem da se postupak okonča bez odugovlačenja.

Polazeći od izloženog, ocenom navedenih kriterijuma u osporenom postupku, a pre svega doprinosa podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem predmetnog postupka od pet i po godina, u konkretnom slučaju rešavanog u dve instance, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava naveden e presud e u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što nisu ustavnopravni r azlozi za pobijanje osporenih presuda. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud, nasuprot navodima podnosioca da žalba njegovog punomoćnika nije razmatrana, dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku, osvrnuvši se na sve navode od značaja iz žalbe i dopune žalbe , koji su u suštini ponovljeni i u ustavnosudskom postupku, i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrernim.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da su donošenjem osporen ih presuda povređena njegova prava na jednaku zaštitu pred sudovima i na pravno sredstvo , kako podnosilac nije dostavio dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a protiv prvostepene presude je očigledno iskoristio pravni lek - žalbu jer je drugostepeni sud u svojoj odluci, suprotno navodima podnosioca, cenio navode , kako žalbe koju je izjavio njegov punomoćnik , tako i dopune žalbe koju je izjavio tuženi, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenih prava podnosiocu ove ustavne žalbe.

Povodom navoda podnosioca da su mu osporenim presudama povređena prav a na imovinu i na mirno uživanje imovine, tako što je tuženi obavezan da tužocu na ime naknade materijalne štete isplati određeni iznos, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u suštini nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka u pogledu utvrđene visine obaveze i dosuđenih troškova postupka koje je dužan da naknadi tužiocu, te je ocenio da nijedan od navoda niti razlog a ustavne žalbe nije takve prirode da ukazuje na mogućnost povrede ili ugrožavanja označen ih prava .

Imajući u vidu navedeno, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti