Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe bivših zaposlenih i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom. Poništava rešenja privrednih sudova i dosuđuje naknadu štete podnosiocima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-658/2017
23.01.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. J . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. J . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Pančevu K. 17/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. J . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 20. januara 201 7. godine, preko punomoćnika G. V , advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Pančevu u predmetu K. 17/16.

Podnosilac je osporio i presude Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 18. maja 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/16 od 29. novembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama čl. 32, 33. i 34. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava dužina trajanja krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica zbog krivičnog dela pronevere u saizvršilaštvu u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave u produženom trajanju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni krivični postupak trajao osam godina i da se „odvijao kroz sedam istražnih ročišta i 33 glavna pretresa“; da podnosiocu ustavne žalbe nije bilo omogućeno da u potpunosti iznese odbranu, niti da iznese dokaze, jer je većina dokaznih predloga odbijena, iako se radilo o krucijalnim dokazima (novo grafološko veštačenje ), a prihvatani su dokazni predlozi tužilaštva iako nemaju karakter dokaza (nalaz vojne komisije o količini nedostajućeg goriva bez sprovedenog veštačenja); da je zbog identičnog dela podnosilac ustavne žalbe prethodno osuđen presudom Prvostepenog vojnog disciplinskog suda u Novom Sadu Dis. 2/08 od 22. oktobra 2008. godine.

Podnosilac je istakao zahtev da se utvrdi povreda označenih prava i da Ustavni sud poništi osporene presude. Naknadu štete nije tražio.

2. Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije kojom je ustanovljena ustavna žalba kao izuzetno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda sledi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet na štetu lica koje podnosi ustavnu žalbu, jer samo takvim aktom može doći do povrede ustavnih prava. Takođe, navodi ustavne žalbe se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi označenog prava.

3. U sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u odgovor Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 26. septembra 2019. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe krivični postupak, čije se trajanje osporava, je započeo 9. juna 2008. godine donošenjem rešenja o sprovođenju istrage po zahtevu Opštinskog javnog tužilaštva u Pančevu Kt. 2384/07.

Nadležno javno tužilaštvo je 12. februara 2009. godine proširilo istragu na još jedno lice, te je optužnica podignuta 27. oktobra 2009. godine pred Opštinskim sudom u Pančevu, koji se oglasio stvarno nenadležnim 15. juna 2010. godine i spise predmeta dostavio Višem sudu u Pančevu na dalje postupanje u kojem je formiran predmet K. 313/10.

Glavni pretres je pred Višim sudom u Pančevu u predmetu K. 313/10 započeo 25. oktobra 2010. godine, te je do donošenja prvostepene presude K. 313/10 od 16. novembra 2015. godine bi o zakazan 37 puta, od čega je 12 puta održan, šest puta je otkazan zbog bolesti predsednika veća, a sedam puta nije mogao da se održi , i to: zbog nedolaska pozvanih svedoka ( jedno), nedolaska branioca drugooptuženog G.I (dva puta), zbog molbe za odlaganjem branioca podnosioca ustavne žalbe (jedanput), zbog nedolaska zastupnika javnog tužilaštva (jedanput), jedanput zbog nedolaska drugookrivljenog G.I. i jedanput zbog iznenadne smrti sudije porotnika. Glavni pretres je bio odložen 12 puta, i to zbog neobavljenog veštačenja (četiri puta), zbog potrebnog vremena da se odbrana izjasni o nalazu i mišljenju veštaka, kao i da se veštak upozna sa primedbama odbrane, te zbog predloga javnog tužilaštva da se uradi dopuna veštačenja, jedanput zbog neobavljenog dopunskog veštačenja, a jedanput zbog pripreme odbrane po preciziranom optužnom aktu.

U odgovoru Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 26. septembra 2019. godine je navedeno da se razlozi za osmogodišnje trajanja postupka tiču pre svega složenosti postupka koji je vođen protiv više lica, zbog više krivičnih dela , u kojem je izvršeno veoma obimno grafološko veštačenje, koje je za predmet imalo 158 originalnih dokumenata i autentičnih kopija; da su se pred Višim sudom u Pančevu promenila trojica predsednika veća iz objektivnih razloga (prvi je penzionisan, a drugi je prešao u drugostepeno veće), kao i da je u prva dva meseca 2015. godine bio štrajk advokata, što je opštepoznata činjenica. U odgovoru Višeg suda u Pančevu je navedeno da podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu narušavali procesnu disciplinu, te da nisu doprineli višegodišnjem trajanju predmetnog sudskog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 362/16 od 28. marta 2016. godine pravnosnažno je okončan krivični postupak protiv saokrivljenog G.I, dok je presuda Višeg suda u Pančevu K. 313/10 od 16. novembra 2015. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je u Višem sudu u Pančevu primljen 18. aprila 2016. godine, a glavni pretres je započeo 16. maja 2016. godine, te je nakon pribavljanja spisa predmeta Višeg vojnog disciplinskog suda Dis. 28/08, sud 18. maja 2016. godine doneo osporenu presudu K. 17/2016, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/16 od 29. novembra 2016. godine.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/16 od 29. novembra 2016. godine navedeno je da je razmatrajući žalbene navode o tome da li je postupak koji je vođen pred Vojnim disciplinskim sudom vođen za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, drugostepeni sud pošao od odredbi Zakona o Vojsci Jugoslavije, na osnovu kojeg je doneta presuda Vojnog disciplinskog suda u Novom Sadu Dis. 2/08 od 22. oktobra 2008. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim da je izvršio disciplinski prestup iz člana 160. tač. 1. i 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije, za koji je bilo moguće pored izrečene kazne – zaustavljanja u napredovanju, izreći i kaznu smanjenja plate u određenom procentu, kao i kaznu zatvora u trajanju od 20 dana, zbog čega, i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, disciplinski postupak koji je vođen protiv okrivljenog pred Višim vojnim disciplinskim sudom jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi, težini i svrsi zaprećene kazne predstavlja kazneno delo, jer se i prema pravilima Evropskog suda za ljudska prava, stepen težine kazne utvrđuje s obzirom na najveću moguću kaznu koju predviđa merodavno pravo. U obrazloženju osporene drugostepene presude je nadalje navedeno da nisu osnovani žalbeni navodi da su činjenice koje su obuhvaćene izrekom disciplinskog postupka i krivičnog postupka identične, s obzirom na to da je radnjama jednog lica moguće istovremeno ugroziti više različitih zaštićenih dobara i time ostvariti bitna obeležja više kažnjivih dela iz nadležnosti više različitih sudskih organa, te kako je okrivljeni u disciplinskom postupku oglašen krivim jer nije vršio redovne kontrole i merenja u podzemnim rezervoarima, jer nije blagovremeno i ažurno vršio sravnjivanje stvarnog stanja goriva i materijalnog knjigovodstva, jer nije pravilno vodio materijalno knjigovodstvo i zato što je dostavljao netačne i nepotpune podatke o stanju i utrošku goriva, pa je zaštitni objekat isključivo vršenje službe u skladu sa odgovarajućim propisima, a ožalbenom krivičnom presudom je oglašen krivim zato što je prisvojio gorivo koje mu je bilo povereno na radu, a da bi to opravdao unosio je lažne podatke u službene isprave, pa je zaštitni objekat ovog krivičnog dela imovina Vojske Srbije, a pored toga presuda Vojnog disciplinskog suda se odnosi na radnje koje su preduzimane u vremenskom periodu od 30. novembra 2006. do 23. novembra 2007. godine, dok ožalbena krivična presuda sadrži u sebi i radnje okrivljenog od 15. decembra 2007. godine koje nisu bile predmet disciplinskog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 18. maja 2016. godine je, između ostalog , navedeno da je sud odbio dokazne predloge odbrane da se odredi novo grafološko veštačenje, jer su sprovedenim veštačenjem dati jasni i argumentovani odgovori koje su to opšte i posebne karakteristike potpisa optuženog i na koji način je utvrđeno da je okrivljeni prepravljao brojeve, te je na taj način navedena bitna činjenica u potpunosti raspravljena i novo veštačenje nije potrebno, i samo bi odugovlačilo postupak. Sud je takođe odbio dokazni predlog odbrane da se odredi veštačenje radi utvrđivanja ukupne količine goriva koja nedostaje, zato što je ta okolnost u dovoljnoj meri raspravljena na osnovu javnih isprava koje je u postupku popisa donela popisna komisija oštećene, da se ponovo ispitaju svi svedoci, umesto da se njihovi iskazi pročitaju, jer su ispunjeni uslovi iz člana 406. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi sa članom 495 . ZKP, a branila c za te svedoke nije predložio eventualno nove okolnosti na koje bi ih ispitivao.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je , polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatovao da je prema podnosiocu ustavne žalbe predmetni krivični postupak trajao osam godina i pet meseci, računajući od kada je pokrenut 9. juna 2008. godine, donošenjem rešenja da se protiv njega sprovede istraga, do pravnosnažnog okončanja, presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 893/16 od 29. novembra 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje na to da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Analizirajući složenost krivičnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak vođen protiv dva okrivljen a lica, najpre pred Opštinskim sudom u Pančevu zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, krivičnog dela pronevera i krivičnog dela neistinito službeno izveštavanje; da je podignutu optužnicu prihvatio Viši sud u Pančevu, kao stvarno i mesno nadležan, s tim što je izvršio izmenu u činjeničnom opisu i pravnoj kvalifikaciji, pa je postupak nastavljen protiv dva okrivljena zbog krivičnog dela pronever a u saizvršilaštvu u sticaju sa produženim krivičnim delom falsifikovanje službene isprave ; da je u toku dokaznog postupka saslušano 15 svedoka, te da je sprovedeno obimno i složeno grafološko veštačenje i izvršen uvid u obimnu pisanu dokumentaciju. Stoga se , po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak može smatrati složenim, i to pre svega u činjeničnom smislu.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog u osporenom krivičnom postupku, Ustavni sud je, iz odgovora Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 26. septembra 2019. godine, utvrdio da se podnosilac uredno odazivao svim pozivima suda, te da je na molbu njegovog branioca glavni pretres bio odložen samo jedanput. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nema doprinosa podnosioca ustavne žalbe u trajanj u predmetnog sudskog postupka. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, s obzirom na to da je bio okrivljen u osporenom krivičnom postupku, imao opravdani interes za njegovo okončanje u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio: da je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog osumnjičenog lica trajala godinu dana i četiri meseca (računajući od 9. juna 2008. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe , do 23. oktobra 2009. godine, kada je podignuta optužnica Opštinskog javnog tužilaštva u Pančevu Kt. 2384/07 od 23. oktobra 2009. godine); da je od prihvatanja optužnice od strane Višeg javnog tužilaštva u Pančevu aktom Kt. 68/10 od 16. jula 2010. godine, do donošenja prvostepene presude Višeg suda u Pančevu K. 313/10 od 16. novembra 2015. godine, glavni pretres bio zakazan 37 puta, od čega sedam puta nije bio održan zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, dok je šest puta bio otkazan zbog bolesti predsednika veća, a 12 puta odložen zbog izvesnih teškoća u sprovođenju dokaznog postupka, i to: u devet navrata zbog neobavljenog veštačenja/dopune veštačenja, odnosno zbog potrebnog vremena za upoznavanje odbrane sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, kao i vremena za pripremu odgovora veštaka na iznete primedbe, jednom zbog predloga odbrane da se spoje postupci koji se protiv podnosioca vode pred Višim sudom u Pančevu K. 313/10 sa predmetom Osnovnog suda u Pančevu K. 2393/10, jednom zbog nemogućnosti Vojne pošte Pančevo da se dostave putne liste zbog obimnosti i potrebe za preciziranjem, a jedno m zbog potrebnog vremena za pripremu odbrane po novom optužnom aktu .

U ponovnom postupku, nakon ukidanja presude Višeg suda u Pančevu K. 313/10 od 16. novembra 2015. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, taj sud je postupio po nalogu Apelacionog suda u Beogradu, te je od dostavljanja predmeta u rad 18. aprila 2016. godine do donošenja prvostepene presude protekao period od jednog meseca, a žalbeni postupak je trajao šest meseci.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud konstatuje da se ukupno trajanje predmetnog krivičnog postupka od osam godina i pet meseci , koliko je proteklo od pokretanja istrage protiv podnosioca ustavne žalbe (9. juna 200 8. godine), do njegovog pravnosnažnog okončanja (29. novembra 2016. godine), u okolnostima konkretnog slučaja , kada doprinos podnosioca ustavne žalbe ne postoji, može okarakterisati kao nerazumno dugo, pri čemu je njegovo tako dugo trajanje posledica činjenične složenosti predmeta odlučivanja, te nedovoljne ažurnosti suda u preduzimanju mera kako bi se predloženo grafološko veštačenje, i pored obimne dokumentacije, sprovelo u kraćem periodu. Naime, iz odgovora Višeg suda u Pančevu K. 17/16 od 26. septembra 2019. godine proizlazi da je glavni pretres zbog neobavljenog veštačenja/dopune veštačenja odlagan u periodu od 10. juna 2013. do 24. novembra 2014. godine. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u postupku pred Višim sudom u Pančevu u predmetu K. 17/16 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknute povrede prava iz čl . 32. i 33. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, osporavajući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ukazuje na povredu prava na jednakost oružja iz člana 33. stav 5. Ustava, te s tim u vezi najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud, takođe, ukazuje da se okrivljenima ne daje neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni. Dakle, ustavna garancija da svako kome se sudi za kazneno delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ni na koji način, ne ograničava redovne sudove da cene celishodnost izvođenja svakog predloženog dokaza pojedinačno, te da odluče koje će dokaze izvesti, a koje ne. S druge strane zadatak je i obaveza sudova da obrazlože razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje su optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevali.

Saglasno garancijama pravičnog suđenja, obaveza je postupajućeg suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način cenili sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke. Pri tome , svi pribavljeni dokazi su dostavljeni odbrani da uvid i izjašnjenje, te je u obrazloženju osporenih presuda jasno izneto na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnih dela koja su bila predmet sudskog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je uvidom u osporene presude i dokaze priložene uz ustavnu žalbu utvrđeno da je sud dovoljno i jasno obrazložio razloge zbog kojih je izvođenje pojedinih dokaza odbrane bilo necelishodno i nepotrebno, a koje ovaj sud ne smatra očigledno proizvoljnim ni arbitrernim, Ustavni sud je navode podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava ocenio kao očigledno neosnovane.

Što se tiče istaknute povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnosilac ukazuje na povredu načela ne bis in idem garantovanog članom 34. stav 4. Ustava, ponavljajući u ustavnoj žalbi sve žalbene navode, kojima je u redovnom žalbenom postupku obrazlagao povredu navedenog načela, te je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u vođenom krivičnom postupku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz člana 34. Ustava. Ovo posebno imajući u vidu da je drugostepeni sud žalbene navode o povredi načela ne bis in idem posebno cenio, zasnivajući svoju ocenu na kriterijumima i standardima Evropskog suda za ljudska prava.

Stoga je Ustavni sud u odnosu na osporene presude odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje ustavnosudskog postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti