Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora. Sud je ocenio da su redovni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora, zasnovane na osobenim okolnostima koje ukazuju na opasnost od ponavljanja dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6583/2014
22.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine i K. 452/13 od 15. jula 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 201 4. godine i Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Beograda je , 11. avgusta 201 4. godine, preko punomoćnika mr N. J , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine i K. 452/13 od 15. jula 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 2014. godine i Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 259/13 od 9. maja 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i člana 36. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine prema njemu produžen pritvor za 60 dana po zakonskom osnovu iz čl ana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku;

- da je protiv navedenog rešenja 18. jula 2014. godine njegov branilac izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 2014. godine;

- da je „pre donošenja odluke po žalbi na rešenje Kv . 2346/14 od 11. jula 2014. godie i pre pravnosnažnosti tog rešenja, Viši sud u Beogradu rešenjem K . 452/13 od 15. jula 2014. godine doneo istovetno rešenje“ kojim mu je produžio pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok mu ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 452/13 od 15. jula 2014. godine.

Podnosilac smatra da mu je navedenim osporenim rešenjima povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora i ističe: da se „u brojnim rešenjima o produženju pritvoru prepisuje isto obrazloženje“; da su nadležni sudovi „pogrešno utvrdili“ da je ranije osuđivan za neistovrsno krivično delo, ne navodeći za koje delo, dok „iz samog izveštaja iz kaznene evidencije proizilazi da se radi o oblasti bezbednosti javnog saobraćaja za koje mu je 1980. godine izrečena uslovna osuda“; da je „sud izgubio iz vida da se uslovne osude brišu po proteku jedne godine nakon isteka roka proveravanja i da se zbog formalnog propusta organa koji vodi krivičnu evidenciju“ on ne može smatrati osuđivanim licem, niti se ta činjenica može ceniti u sklopu činjenica koje bi opravdavale dalje trajanje pritvora prema njemu; da „prvostepeni sud činjenicama da se okrivljeni i oštećeni poznaju duži vremenski period i da se predmetni događaj odigrao bez ozbiljnijeg povoda, u navedenim rešenjima, pogrešno daje karakter osobitih okolnosti iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku; da je „određivanje i produživanje pritvora po napred navedenom osnovu u ovako dugačkom periodu od jedne godine i četiri meseca lišena svake pravne logike“; da „ovo pogotovu kada za to ne postoje jasni i određeni razlozi koji bi ukazivali na postojanje činjenica iz kojih bi proizilazile osobite okolnosti za primenu ove odredbe Zakonika o krivičnom postupku koja je vanprocesnog karaktera“; da je „zakonodavac predvideo određeno ograničenje kada je reč o mogućnosti za određivanje pritivora po ovom osnovu kroz izričito navođenje da okolnosti moraju biti takve da ukazuju da će okrivljeni u kratkom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti krivično delo“, čega u konkretnom slučaju nema; da se „sud poziva na apstraktnu mogućnost činjenja krivičnog dela u nekom trenutku u budućnosti, što nije dozvoljeno“ i dodaje da „kratak rok, kako ga je zakonodavac predvideo, nije i ne može biti rok od jedne ili tri godine i šest meseci“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i da je protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 259/13 od 9. maja 2013. godine njegov branilac podneo žalbu, ali da ista nikada nije dostavljena Apelacionom sudu na odlučivanje. Smatra da mu je „nedostavljanjem navedene žalbe na odluku drugostepenom sudu“ povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Sudom, te poništi osporena rešenj a.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu se u vreme podnošenja ustavne žalbe u predmetu K. 452/13 vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe.

Krivični postupak je pokrenut 11. aprila 201 3. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika .

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Beogradu je 4. juna 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu za naveden a krivičn a del a.

Viši sud u Beogradu je , nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 15. jula 201 4. godine doneo, a 17. jula 2014. godine javno objavio presudu K. 452/13 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičn im del om nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), Apelacioni sud u Beogradu je 4. novembra 2014. godine svojim aktom Kž1. 1285/14, odlučujući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, istu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje. Predmet je pred Višim sudom u Beogradu dobio nov broj K. 925/14 i postupak je u fazi glavnog pretresa.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (11. avgust 201 4. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu i četiri mesec a, računajući od 9. aprila 201 3. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 259/13 od 9. aprila 201 3. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač . 2), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3), a potom na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku .

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine, za najduže 60 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog navedeno: da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju, odnosno „da je pokušao da liši života oštećenog A.J. na način što je, a prema navodima optužnog akta, u vozilu oštećenog A.J. okrivljeni izvadio pištolj, uperio ga i ispalio jedan projektil u oštećenog, koji je svojom desnom stranom tela bio okrenut ka ustima cevi, u predelu desne nadlaktice, nanevši mu pri tom tešku telesnu povredu, nakon čega je oštećeni zaustavio vozilo i pobegao iz istog, pa imajući u vidu činjenicu da je krivično delo iz člana 113. Krivičnog zakonika, koje se između ostalog okrivljenom stavlja na teret ostalo u pokušaju, a da se prema stanju u spisima predmeta okrivljeni i oštećeni poznaju u dužem vremesnkom periodu, zatim da se predmetni događaj odigrao bez ozbiljnog povoda, pri čemu je veće imalo u vidu mišljenje komisije veštaka psihijatra, psihologa i neurologa da je kod okrivljenog prisutna psihoorganska razgradnja ličnosti, da je mogućnost da shvati značaj dela bila značajno narušena, ali ne i bitno, a mogućnost upravljanja postupcima bila bitno narušena, kao i mišljenje psihijatra dr Z.Đ da je psihoorganska razgradnja ličnosti zajedno sa alkoholom i bromazepamom (za koje okrivljeni tvrdi da ih je konzumirao) dovela i može dovesti do nekontrolisanog ponašanja, u vezi sa mišljenjem dr B.M. iz kog, između ostalog, proizlazi da se kod okrivljenog na emocionalnom planu registruju obeležja labilnosti, rigidnosti i nižeg praga tolerancije na frustracije, pri čemu iz izveštaja iz kaznene evidencije za okrivljenog proizlazi da je jednom osuđivan zbog neistovrsnog krivičnog dela, to po nalaženju veća, a imajući pri tome u vidu i da je okrivljenom stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, napred navedne okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuje da će okrivljeni, ukoliko bude pušten na slobodu, u kratkom vremeiskom periodu ponoviti ili dovršiti pokušano krivično delo, zbog čega se po oceni ovog veća njegovo dalje zadržavanje po ovom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera“.

Nakon izricanja prvostepene presude, 15. jula 2014. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 452/13 produžen pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok mu ne istekne vreme trajanja izrečene kazne, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Obrazlažući razloge za produženje pritvora po označenom zakonskom osnovu, Viši sud u Beogradu je ponovio već izneto u prethodno osporenom rešenju istog suda Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine izjavio žalbu 18. jula 2014. godine, a protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 452/13 od 15. jula 2014. godine je žalbu izjavio 24. jula 2014. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 2014. godine je odbijena kao neosnovana žalba branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine. Takođe, osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine je odbijena i žalba branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 452/13 od 15. jula 2014. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da je pravilno prvostepeni sud pobijanim rešenjima produžio pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu „jasne i uverljive razloge prvostepenog suda koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud“.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), Apelacioni sud u Beogradu je 4. novembra 2014. godine svojim aktom Kž1. 1285/14 prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuo pritvor i on je istog dana pušten na slobodu.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu proizlazi: da u spisima predmeta tog suda Ki. 259/13 (koji su sastavni deo spisa K. 452/13) nije pronađena žalba branioca protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 259/13 od 9. maja 2013. godine; da je navedeno rešenje o određivanju pritvora dostavljeno braniocu po služebnoj dužnosti, advokatu S.M, a ne advokatu mr N. J; da „postoji podnesak branica advokata N . J . kojim isti traži rešenje, a potom i kopiranje spisa, te da nema dokaza da mu je istražni sudija isto rešenje dostavio“.

Iz rešenja Višeg suda u Beogradu o određivanju i prvom produženju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe (Ki. 259/13 od 11. aprila 2013. godine i Kv. 2105/13 od 9. maja 2013. godine) koja je Viši sud u Beogradu dostavio kao dokaz uz odgovor na ustavnu žalbu Ustavnom sudu, proizlazi da su navedena rešenja dostavljena braniocu – advokatu S.M, a ne advokatu mr N . J.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2. ); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Odredbama člana 425a ZKP je, pored ostalog, propisano: da kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoji razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ovog zakonika, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana, može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ocenjujući razloge i navode kojima se u odnosu na osporena rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine i K. 452/13 od 15. jula 2014. godine, kao i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 2014. godine i Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine ističe povreda prava na ograničeno trajanje pritvor iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu pošao od zauzetog stava da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

U vreme podnošenja ustavne žalbe podnosilac je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K. 452/13 od 15. jula 201 4. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen prilikom redovne kontrole nakon potvrđivanja optužnice a do donošenja prvostepene presude, a potom i nakon izricanja prvostepene presude na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će ponoviti ili dovršiti pokušano krivično delo.

U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju osporenih rešenj a Višeg suda u Beogradu je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv, odnosno da je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu osuđen zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju, da se prema stanju u spisima predmeta podnosilac i oštećeni poznaju duže vreme, da se predmetni događaj odigrao bez ozbiljnog povoda, da je komisij a veštaka koji su činili psihijatar, psiholog i neurolog u svom nalazu izneli mišljenje da je kod podnosioca prisutna psihoorganska razgradnja ličnosti (i da je mogućnost da shvati značaj dela bila značajno narušena, ali ne i bitno, a mogućnost upravljanja postupcima bila bitno narušena ), da je psihijatar izneo mišljenje da je psihoorganska razgradnja ličnosti zajedno sa alkoholom i bromazepamom (za koje podnosilac tvrdi da ih je konzumirao) dovela i može dovesti do nekontrolisanog ponašanja, te da se kod podnosioca na emocionalnom planu registruju obeležja labilnosti, rigidnosti i nižeg praga tolerancije na frustracije, da je podnosilac jedanput osuđivan zbog neistovrsnog krivičnog dela, te da je podnosiocu stavljeno na teret i krivično del o nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, koje sve okolnosti , u svojoj međusobnoj povezanosti , predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuje da će podnosilac, ukoliko bude pušten na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti ili dovršiti pokušano krivično delo. Po mišljenju drugostepenog – Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je pravilno pobijanim rešenjima produžio pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu „jasne i uverljive razloge prvostepenog suda koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud“.

Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su osporen a rešenj a zasnova li na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupi li je u skladu sa ZKP kada su utvrdi li da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim odlu kama argumentovano obrazloži li konkretne osobite okolnosti koje su u ovom slučaju ukazivale da će ponoviti delo ili dovršiti pokušano krivično delo i oceni li da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeno rešenje posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „ne postoje jasni i određeni razlozi koji bi ukazivali na postojanje činjenica iz kojih bi proizilazile osobite okolnosti za primenu ove odredbe Zakonika o krivičnom postupku koja je vanprocesnog karaktera“i da se „sud poziva na apstraktnu mogućnost činjenja krivičnog dela u nekom trenutku u budućnosti, što nije dozvoljeno“. Ustavni sud je imao u vidu i navod podnosioca da su nadležni sudovi „pogrešno utvrdili“ da je ranije osuđivan za neistovrsno krivično delo, ne navodeći za koje delo, dok „iz samog izveštaja iz kaznene evidencije proizilazi da se radi o oblasti bezbednosti javnog saobraćaja za koje mu je 1980. godine izrečena uslovna osuda“, ali ukazuje da iz obrazloženja osporenih rešenja nesporno proizlazi da prema njemu pritvor nije produžen zbog ranije osuđivanosti, već prevashodno zbog drugih osobitih okolnosti, koje su, po oceni Suda , dovoljno obrazložene.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da pritvor „traje jednu godinu i četiri meseca“, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija pred Višim sudom u Beogradu složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, te na osnovu kojih je potom doneo presudu. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je trajao jednu godinu i četiri meseca , za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, održan glavni pretres i doneta prvostepena presuda.

Imajući u vidu izneto, te činjnicu da je pritvor prema podnosiocu nakon podnošenja ustavne žalbe ukinut (rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1285/14 od 4. novembra 2014. godine, kada je ukinuta i prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje), Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sud ovi u osporen im rešenjima nave li relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatra li da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dotadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu Kv. 2346/14 od 11. jula 2014. godine i K. 452/13 od 15. jula 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1572/14 od 4. avgusta 2014. godine i Kž2. 1573/14 od 4. avgusta 2014. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na ograničeno trajanja pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim podnosilac ističe da je protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 259/13 od 9. maja 2013. godine njegov branilac podneo žalbu, ali da ista nikada nije dostavljena Apelacionom sudu na odlučivanje, te da mu je „nedostavljanjem navedene žalbe na odluku drugostepenom sudu“ povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac Sudu nije dostavio niti jedan dokaz kojim bi svoju tvrdnju potkrepio. Ustavni sud dalje konstatuje da iz ogovora Višeg suda u Beogradu proizlazi da protiv navedenog rešenja o određivanju pritvora tadašnjni branilac podnosioca (kome je rešenje uredno dostavljeno) nije izjavio žalbu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti