Odbijanje ustavne žalbe u sporu o poništaju zaveštanja i opoziva

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, utvrdivši da podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje u parničnom postupku za poništaj zaveštanja. Navodi o pogrešnoj primeni prava i uskraćivanju učešća u postupku ocenjeni su kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N . iz Ljubljane, Republika Slovenija , n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. N . izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78347/10 od 23. septembra 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1117/14 od 29. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N . iz Ljubljane, Republika Slovenija, podnela je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2014. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnositeljka navodi da je „pravo na suđenje“ bilo očigledno nedelotvorno jer joj je, slično kao i u predmetu Airey protiv Irske , u izuzetno komplikovanom sporu uskraćeno ne samo pravo da ima advokata, već i da učestvuje u postupku ravnopravno sa drugom strankom. Ovu tvrdnju potkrepljuje time da je sud, i pored toga što joj je advokat otkazao punomoćje, nastavio postupak i na taj način je onemogućio da u istom suštinski učestvuje. Pozivajući se na stavove iz više presuda Evropskog suda za ljudska prava, navodi i da je postojala povreda „principa jednakosti pravnih sredstava u korist suprotne strane što je uslovilo birokratski pristup suda, te da je sud pojam spora shvatio u tehničkom smislu“, uz zaključak da je i u njenom slučaju primena prava bila očigledno pogrešna, a zaključci suda u toj meri proizvoljni da očigledno vode uskraćivanju pravde. Takođe ističe da joj je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku time što stvarna volja zaveštaoca navodno nije utvrđivana, budući da na tu okolnost, kako tvrdi, nije saslušan advokat koji je sačinio opoziv zaveštanja i novo zaveštanje i nije sprovedeno veštačenje. Dodaje i da je predmetni postupak prekoračio kriterijum razumnog roka po svim parametrima „počev od komplikovanosti slučaja, ponašanja stranaka i suda, te značaja predmeta za podnosioca.“ Povredu prava iz člana 36. Ustava zasniva na navodu da drugostepeni sud nije cenio nijedan od sedam žalbenih razloga koje je istakla, „niti je za njih dao relevantna obrazloženja“, dok povredu prava na imovinu vidi kao posledicu nepravičnosti postupka. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava „opisanih u tekstu žalbe“, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78347/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Predmetni parnični postupak je vođen po tužbi D. N, ovde podnositeljke ustavne žalbe i još dve tužilje – M . G . i H. Č, protiv tužene M . D, radi poništaja opoziva zaveštanja pok. J. B. od 19. maja 1999. godine i poništaja zaveštanja sačinjenog pred svedocima 15. juna 1999. godine.

Na predlog tužilja, na ročištu održanom 1. aprila 2004. godine saslušani su svedoci O. J . i O . M . – advokati koji su sačinili tekst opoziva zaveštanja, odnosno tekst zaveštanja od 15. juna 1999. godine. U toku postupka nije izveden dokaz medicinskim veštačenjem na okolnost testamentalne sposobnosti pok. J.B. jer nijedna od tužilja nije položila predujam za izvođenje ovog dokaza, a u svojstvu svedoka saslušana je O . N ., koja je kao sudski veštak (psihijatar), pre sačinjavanja spornog zaveštanja 15. juna 1999. godine pregledala pok. J.B. i dala mišljenje da testatorka ne boluje od trajnog niti privremenog duševnog poremećaja i da je sposobna za rasuđivanje. Osim imenovanih svedoka, na predlog tužilja su saslušani i zaveštajni svedoci i sprovedeno je grafološko veštačenje potpisa pok. J.B.

Tužilju D. N . pred prvostepenim sudom zastupao je advokat B. S, koji je, kako je konstatovano na zapisniku sa ročišta od 23. septembra 2013. godine, na kome je zaključena glavna rasprava, u prisustvu punomoćnika tužene usmeno obavestio sud da će tužilji otkazati punomoćje. Takođe je konstatovano da je tužiljin punomoćnik uredno pozvan na ovo ročište i da nije pristupila tužilja D. N , kao i to „nisu uplaćeni troškovi za slanje DHL-om kao što je njen punomoćnik ... naveo da će biti uplaćeno 21.06.2013. goidine“.

Protiv osporene prvostepene presude P. 78347/10 od 23. septembra 2013. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, tužilja D. N . je izjavila žalbu, između ostalog, ističući da nisu bili ispunjeni uslovi za zaključenje glavne rasprave 23. septembra 2013. godine zbog toga što je sud bio obavešten da njen punomoćnik neće doći i da će joj otkazati punomoćje, a što je, po njenom mišljenju, dovelo do toga da joj je uskraćena mogućnost da predlaže dokaze. Ostalim žalbenim navodima osporena je pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primena materijalnog prava. Žalbu je u ime tužilje D . N . izjavio advokat V . B.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1117/14 od 29. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana tužiljina žalba, između ostalog, uz ocenu da je pravilno nižestepeni sud ročište od 23. septembra 2013. godine održao u odsustvu uredno pozvanog tužiljinog tadašnjeg punomoćnika, te da činjenica da je on obavestio sud da će tužilji otkazati punomoćje, sud nije obavezivala da ročište odloži jer tadašnji tužiljin punomoćnik sudu nije dostavio otkaz punomoćja pre navedenog ročišta, već je to učinio podneskom koji je predat pošti 23. septembra 2013. godine, a koji je u sudu primljen tek sutradan. Drugostepeni sud je takođe naveo i razloge zbog kojih je ocenio kao neosnovane žalbene navode kojima je osporena pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primena materijalnog prava.

4. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata ovog prava i pravo stranke na delotvorno učešće u sudskom postupku, što podrazumeva da „parnična stranka ili optuženi u krivičnom postupku moraju da budu kadri da delotvorno učestvuju u sudskoj raspravi, koja mora da bude organizovana tako da u ubzir uzme njihovo fizičko i mentalno stanje, životnu dob i druga lična svojstva“, dakle da im bude omogućeno stvarno, a ne samo formalno učešće u postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Stanford protiv UK, od 23. februara 1994. godine, stav 26.). Međutim prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo podnosioca da bude prisutan na raspravi ne znači da nadležni organi ne smeju započeti i sprovesti postupak bez njega. Naime, u slučaju Nunes Dias protiv Portugalije podnosilac je isticao da nije imao pravično suđenje i da nije mogao da koristi prednosti kontradiktornog postupka zbog toga što je postupak sproveden bez njegovog znanja. U odluci koju je 10. aprila 2003. godine doneo u ovom predmetu, ESLjP je zaključio da „nema ništa pogrešno u činjenici što su sudovi presudili bez njega jer su domaći organi učinili sve što je potrebno da se podnosilac pronađe“. Takođe, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na „jednakost oružja“ (načelo ravnopravnosti stranaka) koje podrazumeva da obema stranama mora da bude data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine). Dalje, pravo na pravično suđenje u kontekstu procesne ravnopravnosti stranaka, podrazumeva i da obema stranama moraju biti predočeni navodi i dokazi koje je iznela druga strana, te data mogućnost da se o istima izjasne. Što se tiče prava na obrazloženu sudsku odluku, ovo pravo podrazumeva obavezu sudova da u svojim presudama navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Međutim, ova obaveza ne znači da se u presudi moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine i Kuznєcov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, nalazi da je podnositeljkino pozivanje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Airey protiv Irske , od 9. oktobra 1979. godine , u kontekstu tvrdnje o povredi prava na delotvoran pristup sudu neodgovarajuće, budući da je u tom slučaju, za razliku od konkretnog u kome je podnositeljku zastupao advokat koga je sama izabrala, Evropski sud za ljudska prava utvrdio da je nepružanjem besplatne pravne pomoći siromašnoj ženi koja je tražila razvod braka od supruga koji ju je zlostavljao, došlo do povrede prava na pristup sudu. Činjenica da je ročište na kome je glavna rasprava zaključena održano u odsustvu podnositeljkinog, kako je konstatovano, uredno pozvanog punomoćnika, nikako ne može značiti da je podnositeljki time uskraćen suštinski pristup sudu i da je ona usled toga bila onemogućena da zastupa svoje interese pred sudom i stavlja dokazne predloge tj. da joj je onemogućeno delotvorno učešće u postupku. Iznoseći ovakvu ocenu, Ustavni sud je posebno imao u vidu da podnositeljka nije pozvana na pomenuto ročište upravo iz razloga što sama nije položila predujam za troškove slanja joj poziva u Republiku Sloveniju. Imajući u vidu izneto, pokazuje se i kao neosnovana podnositeljkina tvrdnja o povredi prava na „jednakost oružja“ tj. o povredi načela procesne ravnopravnosti stranaka , jer Ustavni sud nije utvrdio da postoje okolnosti koje bi ukazivale na to da je podnositeljka tokom postupka bila u nepovoljnijem položaju u odnosu na suprotnu stranu u pogledu mogućnosti predlaganja dokaza i osporavanja navoda suprotne strane. Dalje, imajući u vidu da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva pozitivnu obavezu sudova da navedu razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja, to se navod podnositeljke - da joj je ovo pravo povređeno zbog toga što sud navodno nije utvrdio odlučnu činjenicu (volju zaveštaoca) ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom označenog prava. Pri tome, Ustavni sud ne može a da ne primeti da su navodi podnositeljke - da na ovu okolnost nisu saslušani određeni svedoci, činjenično neutemeljeni, kao i da istakne da predlog za izvođenje dokaza veštačenjem testamentalne sposobnosti testatorke nije bio ni stavljen tokom postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama ni je povređen o prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao prvom delu izreke.

5. Kako ustavna žalba, osim tvrdnje da je predmetni postupak prekoračio kriterijum razumnog roka „po svim parametrima“, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod kojim bi se argumentovala tvrdnja da postupak nije okončan zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da se ovaj navod, koji se svodi na uopštenu formulaciju preuzetu iz odluka Evropskog suda za ljudska prava, ne može prihvatiti kao ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava. Ovakav stav Ustavni sud je izneo u više svojih rešenja, između ostalog i u rešenjima donetim povodom ustavnih žalbi koje je podneo isti punomoćnik u ime drugih lica (npr. Už-1396/2014 od 9. jula 2015. godine).

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer podnositeljka povredu ovih prava vidi u tome što sud navodno nije razmotrio njene žalbene navode, odnosno što za njih nije dao relevantna obrazloženja, a koji navodi se ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava zajemčenih članom 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava, jeste različito postupanje sudova najviše instance u predmetu u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega , garantuje dvostepenost u odlučivanju , ali ne i pozitivan ishod spora po žalbi. Pri tome, Ustavni sud napominje da činjenica da žalbeni navodi nisu razmatrani po stavkama kako ih je opredelila podnositeljka, već su sažeti, kao i na okolnost da podnositeljka nije zadovoljna sadržinom obrazloženja drugostepene odluke ne znači da obrazloženje ne postoji, odnosno da njeni žalbeni navodi nisu cenjeni.

Budući da podnositeljka povredu prava na imovinu vezuje za tvrdnje o nepravičnosti postupka, Ustavni sud je, kod prethodno iznetih ocena, našao da ni za tvrdnju o povredi ovog prava nema ustavnopravnih razloga.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na istaknute povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava iz čl. 36. i 58. Ustava, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, reševajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o poništaju zaveštanja i opoziva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti