Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Sud je utvrdio da je prvostepeni sud odgovoran za prekomerno trajanje zbog neaktivnosti i neefikasnog vođenja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Beograda, Sremčica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 318/15 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Beograda, Sremčica, je 19. oktobra 2015. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 318/15 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je njen pravni prethodnik, pok. suprug M . M . još 15. septembra 1997. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi činidbe protiv tuženih M. J. i M. J. i da postupak nije okončan ni posle više od 18 godina; da je podnositeljka zakonski naslednik pok. tužioca na osnovu rešenja o nasleđivanju Drugog osnovnog suda u Beogradu O. 977/14 od 11. septembra 2014. godine; da joj je zbog dugogodišnjeg trajanja postupka koji i dalje nije okončan povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete, kao i da se Odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 318/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnositeljke, njen suprug, M. M . je 15. septembra 1997. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M. J. i M. J, radi činidbe , sa predlogom za određivanje privremene mer e. Predmet je dobio broj P. 5109/97.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97 od 15. oktobra 1997. godine određena je privremena mera. Tužbeni zahtev je preciziran 21. aprila 1998. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 5. maj 1998. godine i pred prvostepenim sudom bilo je održano ukupno 30 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, kao i suočenje između tužioca i pojedinih svedoka, pribavljeni su određeni izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti KO Barajevo i Skupštine opštine Čukarica – Sekretarijata za komunalno stambene i građevinske poslove, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak, dok 13 ročišta nije bilo održano , i to pet zbog procesnih nedostataka, dva jer tuženi nisu pristupili, jedno zbog nedolaska pozvanih svedoka, dva zbog odsustva punomoćnika tužioca, jedno na zahtev punomoćnika tužioca, jedno na zahtev punomoćnika tuženih, jedno jer veštak nije pristupio.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da od 1. septembra 1999. do 21. aprila 2000. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tuženi su 8. avgusta 2001. godine podneli protivtužbu i predmet po protivtužbi je dobio broj P. 5112/01. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97 od 15. novembra 2001. godine spojene su parnice po tužbi i protivtužbi i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 5109/97.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovn og sud a u Beogradu , gde se vodio pod brojem P. 67921/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67921/10 od 27. oktobra 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da solidarno isplate tužiocu iznos od 5.214.601,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. septembra 2010. godine do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva za isplatu preko dosuđenog iznosa od 5.214.601,00 dinara do traženog iznosa od 8.398.505,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. septembra 2010. godine do isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilac da isplati tuženima na ime troškova režije za održavanje kuće za period od maja 1990. do 1. marta 1999. godine iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine do isplate, na ime pretrpljene materijalne štete samovoljnim preuređivanjem dvorišta kuće tuženih iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine do isplate, na ime duga po osnovu neisplaćenih aparata za pokućstvo 84.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine do isplate, na ime korišćenja kuće za organizovanje sahrane majke tužioca iznos od 25.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine do isplate, na ime korišćenja prostorija kuće tuženih za uzgoj paunova iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, od 1. marta 1999. godine do isplate, na ime materijalne štete nastale iznošenjem stvari iz kuće tuženih iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 200.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke obavez ani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka u iznosu od 1.083.700,00 dinara; u stavu petom izreke odbijen je predlog tuženih za ukidanje privremene mere određene rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97 od 15. oktobra 1997. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1071/11 od 10. jula 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbij ene s u kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i po tvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67921/10 od 27. oktobra 2010. godine u stavovima drugom, trećem i petom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je nižestepena presuda u stav ovima prvom i četvrtom njene izreke i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 4. aprila 2014. godine obavestila sud da je tužilac, njen suprug, preminuo 4. decembra 2013. godine i tražila je da sud odredi zastoj postupka do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 33712/13 od 8. aprila 2014. godine prekinut je parnični postupak zbog smrti tužioca.

Podneskom od 27. oktobra 2014. godine podnositeljka je tražila da stupi u parnicu na mesto tužioca s obzirom na to da je okončan ostavinski postupak kojim je ona određena za zakonskog naslednika pok. tužioca. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 33712/13 od 26. decembra 2014. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari.

Zatim su pred prvostepenim sudom održana tri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 318/15 od 5. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezani su tužioci da tužilji solidarno isplate iznos od 4.141.634,91 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 14. avgusta 2015. godine do isplate; u stavu drugom izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 1.163.508,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 330/16 od 24. februara 2016. godine potvrđena je ožalbena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 318/15 od 5. oktobra 2015. godine i odbijena je žalba tuženih kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko devet godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnositeljke – 15. septembra 1997. godine, do pravnosnažnog okončanja postupka – 24. februara 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu ažurno i bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, za trajanje parničnog postupka od 18 godina i pet meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina trajanja postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za ovako dugo trajanje parnice snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon više od 13 godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon devet meseci od podnete tužbe i imao je period neaktivnosti od sedam meseci kada nije bilo zakazano nijedno ročište od - 1. septembra 1999. do 21. aprila 2000. godine. Dalje, pred tim sudom sedam ročišta nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno postupali i odlučivali. Tako je prvi žalbeni postupak trajao preko dve godine, ponovni prvostepeni postupak je, takođe, trajao preko dve godine, dok je drugi žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončan postupak trajao samo četiri meseca.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku nesumnjivo bio od materijalnog značaja, te je podnositeljka imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela dužini trajanja postupka, međutim njen pravni prethodnik je doprineo produženju parnice za godinu dana imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano na zahtev njegovog punomoćnika, a dva zbog odsustva njegovog punomoćnika.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi i postupajući sud je pre odlučivanja morao da razjasni veći broj spornih činjeničnih i pravnih pitanja i u tom cilju je izveo veći broj dokaza, međutim ni određena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od skoro 18 i po godina , u kome je prvostepeni sud meritorno odlučio nakon više od 13 godina od podnete tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka stupila u parnicu 27. oktobra 2014. godine i da je postupak pravnosnažno okončan nakon godinu dana i četiri meseca od njenog stupanja u parnicu .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 318/15 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5109/97), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno celokupnu dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se računa period od kada je podnositeljka stupila u parnicu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava ko ju je podnositeljka pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva podnositeljke da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud ukazuje da je samo usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrđenje prava na naknadu nematerijalne štete dovoljna i adekvatna satisfakcija za podnositeljku ustavne žalbe.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti