Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i upravnom sporu koji su trajali skoro pet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić., članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. A . iz Lokvi, opština Alibunar , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar u predmetu broj 952-02-1156/2013Ž podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. J. A . iz Lokvi, opština Alibunar , preko punomoćnika T. R, advokata iz Alibunara, podneo je Ustavnom sudu, 1. juna 2018. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 952-01-00248/2014-06 od 20. februara 2015. godine i presud e Upravnog suda U. 5548/15 od 19. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Alibunaru rešenjem tog suda I. 26/03 od 10. jula 2006. godine nepokretnost izvršnog dužnika S. Đ . dosuđena podnosiocu kao izvršnom poveriocu; da je Opštinski sud u Alibunaru doneo rešenje I. 26/03 od 19. decembra 2007. godine o predaji nepokretnosti izvršnog dužnika podnosiocu ; da u vreme vođenja izvršnog postupka izvršni dužnik nije bio upisan kao vlasnik predmetnog stana; da je Služba za katastar nepokretnosti Alibunar dozvolila upis prava svojine podnosioca na predmetnoj nepokretnosti rešenjem od 5. decembra 2013. godine, ali samo sa udelom od ½, „vršeći reviziju kupoprodajnog ugovora“ koji je zaključen 15. avgusta 2000. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je dalje naveo da izvršni dužnik, ni njegova supruga u toku parničnog i izvršnog postupka nisu istakli prigovor postojanja presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Alibunaru P. 32/04 od 19. marta 2004. godine, kojom je izvršni dužnik svojoj supruzi priznao pravo svojine na ½ dela predmetne nepokretnosti, već se njegova supruga prijavila kao „umešač“ u postupku pred Službom za katastar nepokretnosti Alibunar .

Prema navodima ustavne žalbe, smisao odredbe člana 122. stav 3. Zakona o državnom premeru i katastru nije u tome da se pravni poslovi koji su osnov za sticanje stvarnih prava mogu revidirati i da se o njima može ponovo odlučivati. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da Služba za katastar nepokretnosti Alibunar nije pravilno primenila odredbu člana 125. navedenog zakona o odlučivanju po redosledu prijema zahteva za upis prava i nije bila ovlašćena da menja pravnosnažno rešenje Opštinskog suda u Alibunaru, na osnovu koga je on stekao pravo svo jine na predmetnoj nepokretnosti.

U ustavnoj žalbi se ističe da podnosilac 12 godina nije mogao da koristi „kupljeni stan“, zbog čega se od Ustavnog suda traži da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu materijalne štete u iznosu od 1.700.000 dinara. Podnosilac, takođe, traži da mu Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 240.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spis e predmeta Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar broj 952-02-1156/2013Ž, kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 10. jula 2006. godine J. A, ovde podnosiocu ustavne žalbe, dosuđena je nepokretnost S . Đ . – dvosoban komforan stan izgrađen na k.p. b roj .../1 KO Alibunar, veličine 61 m2, kao „vangruntovno“ vl asništvo izvršnog dužnika. U obrazloženju je navedeno da je izvršena prodaja nepokretnosti dužnika usmenim javnim nadmetanjem, da je poverilac J. A . dao najpovoljniju ponudu i da je pro dajom predmetne nepokretnosti poverilac delimično namiren.

Rešenjem Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 19. decembra 2007. godine određena je predaja podnosiocu ustavne žalbe predmetne nepokretnosti dužnika kao „vanruntovnog“ vlasnika i upis prava svojine na toj nepokretnosti. Istim rešenjem naloženo je zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Alibunaru i Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da nakon pravnosnažnosti rešenja, kad se za to budu stekli uslovi, sprovede upis prava svojine u korist kupca .

3.2. Zaključkom Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar broj 952-02-1156/2013Ž od 24. jula 2013. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da dostavi dopunu rešenja Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 19. decembra 2007. godine, u kojoj će biti naveden broj stana na kome se nalaže upis prava svojine, kao i ispravu na osnovu koje je S . Đ . stekao predmetni stan od vlasnika upisanog u katastar nepokretnosti. U obrazloženju zaključka je konstatovano da je ta služba 11. juna 2013. godine po službenoj dužnosti pokrenula postup ak upisa pra va svojine na predmetnom stanu.

D. Đ . iz Alibunara obratila se Republičkom geodetskom zavodu – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar podneskom od 18. oktobra 2013. godine, tražeći da joj se prizna svojstvo „umešača“ u postupku koji se vodi u predmetu broj 952-02-1156/2013Ž i zahtevajući da se upiše kao vlasnik na ½ stana broj 3, koji se nalazi u zgradi izgrađenoj na k.p. broj .../1 KO Alibunar. U podnesku je navedeno da je presudom Opštinskog suda u Alibunaru P. 32/04 od 19. marta 2004. godine revidiran ugovor o kupoprodaji zaključen između S. Đ . i J . D . i „pravo vlasništva izvršnog dužnika umanjeno za ½ u korist D. Đ . kao bračna tekovina “.

Rešenje Osnovnog suda u Pančevu I. 362/12 od 16. oktobra 2013. godine, kojim su ispravljena rešenja Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 10. jula 2006. godine i 19. decembra 2007. godine, primljeno je u Službi za katastar nepokretnosti Alibunar 23. oktobra 2013. godine.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar broj 952-02-1156/2013Ž od 5. decembra 2013. godine dozvoljen je upis prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe, sa delom poseda ½ i u korist D . Đ , sa delom poseda ½ na stanu broj 3, koji je upisan kao posebni deo zgrade izgrađene na k.p. broj .../1 (tačka 1. dispozitiva) i odbijen je upis prava svojine na ½ dela predmetne nepokretnosti u korist podnosioca ustavne žalbe (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano da je presudom Opštinskog suda u Alibunaru P. 32/04 od 19. marta 2004. godine utvrđeno da je D. Đ . stekla pravo svojine po pravnom osnovu kupoprodaje na ½ dela predmetnog stana, pa je u tom smislu izvršena revizija kupoprodajnog ugovora od 15. avgusta 2000. godine, overenog pred Opštinskim sudom u Alibunaru Ov. 1031/2000 i utvrđeno da je D. Đ . kupac predmetnog stana u ½ dela. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbu člana 85. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru, prvostepeni organ je dozvolio upis prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe na ½ predmetnog stana. S obzirom na to da je D . Đ . priznato svojstvo stranke u postupku, saglasno odredbama člana 122. st. 1. i 3. navedenog zakona, a imajući u vidu da navedena presuda Opštinskog suda u Alibunaru predstavlja ispravu kojom se dokazuje pravni kontinuitet između lica protiv koga se traži upis i upisanog prethodnika, dozvoljen je upis prava svojine u korist navedenog lica na ½ dela tog stana. Prvostepeni organ je odbijanje upisa prava svojine na preostaloj polovini predmetne nepokretnosti u korist podnosioca ustavne žalbe obrazložio time što S . Đ, protiv koga je tražen upis, nije bio „vangruntovni“ vlasnik predmetnog stana u celini, već samo na ½ dela.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. decembra 2013. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja prvostepenog organa, koja je odbijena osporenim rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 952-01-00248/2014-06 od 20. februara 2015. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja, pored ostalog, konstatovao da je presuda Opštinskog suda u Alibunaru P. 32/04 od 19. marta 2004. godine dostavljena sa klauzulom pravnosnažnosti i izvršnosti od 19. marta 2004. godine. Ocenjujući navode žalbe da je prvostepeni organ vršio reviziju ugovora o kupoprodaji zaključenog 2000. godine, drugostepeni organ je istakao da je taj ugovor revidiran pravnosnažnom sudskom presudom i da u vreme postupka izvršenja S . Đ . nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti u udelu 1/1.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5548/2015 od 19. aprila 2018. godine odbijena je kao neosnovana tužba , podneta 8. aprila 2015. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge drugostepenog organa za odbijanje žalbe podnosioca.

3.3. Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu I. 362/2012 od 2. juna 2014. godine određen je prekid izvršnog postupka određenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 3. juna 2003. godine do okončanja postupka po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar broj 952-02-1156/2013Ž od 5. decembra 2013. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je pre donošenja zaključka o namirenju potrebno utvrditi da li je izvršni poverilac dosuđenjem postao vlasnik cele nepokretnosti ili samo suvlasničkog dela, pa je postupak prekinut jer to predstavlja prethodno pitanje u predmetnom postupku izvršenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe u ovom delu od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.)

Saglasno članu 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 119/09), u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja kojim je pred upravnim organima okončan postupak odlučivanja o upisu prava podnosioca na spornoj nepokretnosti, kao i sudska presuda doneta u upravnom sporu koji je usledio, Ustavni sud je radi ocene o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku ispitivao opravdanost trajanja upravnog postupk a koji je 11. juna 2013. godine pokrenut pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar po službenoj dužnosti , a okončan osporenom presudom Upravnog suda.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao nepunih pet godina može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se predmetni postupak ne može smatrati složenim u pogledu činjeničnih ili pravnih pitanja, jer je samo trebalo utvrditi da li su, na osnovu dostavljenih isprava, ispunjeni uslovi za upis prava svojine korist podnosioca ustavne žalbe na spornoj nepokretnosti u celini .

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao značajan pravni i materijalni interes da se u razumno m roku odluči o upisu prava na spornoj nepokretnosti u njegovu korist, posebno imajući u vidu da je izvršni postupak koji je vođen radi naplate njegovog potraživanja prekinut do okončanja postupka upisa tog prava u katastar nepokretnosti.

Ustavni sud je iz dostavljenih spisa predmeta utvrdio da je prvostepeni organ u roku propisanom zakonom odlučio o upisu prava svojine na spornoj nepokretnosti – nakon sticanja procesnih pretpostavki za donošenje odluke, da je odlučivanje drugostepenog organa o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja o dozvoli upisa trajalo godinu dana i dva meseca , a da je od podnošenja tužbe Upravnom sudu do donošenja osporene presude proteklo tri godine. Po oceni ovog suda, Upravni sud je prevashodno odgovoran za dugo trajanje osporenog postupka , posebno imajući u vidu da se činjenično stanje utvrđeno u upravnom sporu ne razlikuje od onog koje je utvrđeno u predmetnom upravnom postupku.

Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju predmetnog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Alibunar u predmetu broj 952-02-1156/2013Ž, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januar a 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16 ) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 952-01-00248/2014-06 od 20. februara 2015. godine i presud e Upravnog suda U . 5548/2015 od 19. aprila 2018. godine, Ustavni sud je najpre konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Po nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni organ i Upravni sud su u osporenim aktima izneli ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je trebalo odbiti upis prava u korist podnosioca ustavne žalbe na ½ dela predmetne nepokretnosti.

Ispitujući navode ustavne žalbe da Služba za katastar nepokretnosti Alibunar nije bila ovlašćena da menja pravnosnažno rešenje Opštinskog suda u Alibunaru, na osnovu koga je podnosilac stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretn osti, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 136. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/ 2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao na osnovu odredbe člana 304. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), bilo propisano: da je uz predlog za izvršenje na nepokretnosti, potrebno da poverilac podnese izvod iz javne knjige kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina dužnika (stav 1.), a ako je pravo na nepokretnosti iz stava 1. ovog člana upisano u javnoj knjizi na drugo lice a ne na dužnika, poverilac treba da podnese ispravu koja je podobna za upis dužnikovog prava (stav 2.); da će u slučaju iz stava 2. ovog člana, upis izvršiti po službenoj dužnosti sud kome je podnesen predlog za izvršenje, odnosno po njegovom zahtevu, organ koji vodi javnu knjigu za tu nepokretnost (stav 3.); da će se po pravnosnažnosti rešenja o upisu, postupak izvršenja nastaviti (stav 5.).

Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, sledi da postupak izvršenja na predmetnoj nepokretnosti nije mogao biti nastavljen pre pravnosnažnosti rešenja o upisu prava u korist S. Đ . u javnoj knjizi. Ovaj sud je, međutim, ima o u vidu da je Opštinski sud u Alibunaru , iako navedeni upis nije izvršen, doneo rešenje I. 26/03 od 19. decembra 2007. godine, kojim je određena predaja podnosiocu ustavne žalbe predmetne nepokretnosti S. Đ . kao „vanruntovnog“ vlasnika i naloženo Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da sprovede u pis prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, takođe, ističe da nije Služba za katastar nepokretnosti Alibunar „revidirala“ kupoprodajni ugovor zaključen između S. Đ . i J . D, već je to učinjeno presudom Opštinskog suda u Alibunaru P. 32/04 od 19. marta 2004. godine, kojom je utvrđeno da je D. Đ . stekla pravo svojine po pravnom osnovu kupoprodaje na ½ dela spornog stana, kao kupac tog dela stana. Budući da je navedena presuda postala pravnosnažna danom donošenja, rešenjem Opštinskog suda u Alibunaru I. 26/03 od 10. jula 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe nije ni mogla biti dosuđena predmetna nepokretnost u celini, jer je izvršni dužnik tada bio vanknjižni vlasnik samo ½ dela te nepokretnosti.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da Služba za katastar nepokretnosti Alibunar nije pravilno primenila odredbu člana 125. Zakona o državnom premeru i katastru o tome da se prvo uzima u postupak zahtev koji je prvi primljen, Ustavni sud je imao u vidu da se, saglasno tada važećoj odredbi člana 85. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru, upis u katastar nepokretnosti dozvoljava o i protiv lica koje nije upisani prethodnik, ako se uz zahtev prilože isprave kojima se dokazuje pravni kontinuitet između lica protiv kojeg se traži upis i upisanog prethodnika. Članom 122. navedenog zakona je bilo predviđeno da su stranke u postupku upisa lice u čiju korist se odlučuje o upisu, upisani prethodnik i svako lice radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa.

Polazeći od toga da je D . Đ . priznato svojstvo stranke u predmetnom upravnom postupku i da je rešenjem prvostepenog organa odlučeno o zahtevu tog lica za upis prava svojine na ½ sporne nepokretnosti na osnovu navedene sudske presude , a da je istim rešenjem delimično odbijen upis prava koji je naložen sudskom odlukom, ovaj sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe ne može pozivati na povredu odredaba Zakona o redosledu rešavanja zahteva.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava podnosioca na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava . Ustavni sud je , stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa istaknutim zahtevom za naknadu materijalne štete zbog toga što podnosilac „12 godina nije mogao da koristi kupljeni stan“, Ustavni sud je konstatovao da se ovi navodi ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata, kojima je odlučivano o zakonitosti upisa prava na nepokretnosti koja je prodata radi naplate podnosiočevog potraživanja. Stoga je Ustavni sud ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

RK