Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku službe civilnog lica u vojsci. Poništava presudu Upravnog suda i dosuđuje naknadu nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Dragane Đekanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Đekanović i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 7030/11 od 27. juna 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 7030/11 od 27. juna 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/198-14/05 od 17. maja 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Dragane Đekanović i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6972 Beograd u predmetu UP-1 broj 03-1/137-10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Đekanović iz Beograda podnela je, 9. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Jasmine Selaković Papić i Andreja Mandića , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7030/11 od 27. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredba ma čl. 21, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena nije ukinuto, niti je smanjen broj izvršilaca, već je samo promenjen uslov da na tom radnom mestu umesto civilnog lica radi profesionaln o vojno lice; da je podnositeljka pre prestanka službe podnela molbu za prijem u profesionalnu vojnu službu, čime bi ispunila uslove radnog mesta na koje je do tada bila raspoređena; da nisu ispitane mogućnosti njenog raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto; da su određena civilna lica iz njene formacijske jedinice prevedena u profesionalnu vojnu službu ili su zadržana na radnim mestima predviđenim za podoficire; da su upravni organi i Upravni sud ignorisali navod podnositeljke da je odluka o prestanku službe doneta istog dana kada i odluka o izmeni i dopuni formacije.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je konkretni postupak trajao sedam godina i dva meseca, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupka , postupanje upravnih organa i Upravnog suda, kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i ustavnog načela, poništi osporenu presudu Upravnog suda, utvrdi pravo podnositeljki na naknadu štete i da odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Vojne pošte 6972 Beograd UP-1 broj 03-1/137-10 i Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1149/06, kao i cel okupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 6972 Beograd int. broj 60/2434-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Dragani Đekanović , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 6972-60 Beograd , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, 10. maja 2005. godine, po potrebi službe, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku koji je prethodio njegovom donošenju utvrđeno da je "Odlukom ministra odbrane - akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane" ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 22. aprila 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/198-2 od 13. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. U tom rešenju je precizirano da je Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine ukinuto radno mesto "tehničar za elektronska sredstva", na koje je podnositeljka bila raspoređena.

Podnositeljka je 11. jula 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv drugostepenog rešenja, koja je zavedena pod brojem Us. 861/2005.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 19. juna 2008. godine doneo presudu U-SCG 1149/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da je drugostepenim rešenjem povređen zakon na štetu podnositeljke, jer u spisima predmeta nema "rešenja" kojim je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena , niti je utvrđeno da li se podnositeljki moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije done la rešenje UP-2 broj 60-3/198-6/05 od 15. januara 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnositeljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 8. januara 2009. godine iz koje je utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine predviđeno da se na formacijskom mestu "tehničar za elektronska sredstva", određuje podoficir umesto civilnog lica; potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse broj 10767-19 od 21. oktobra 2008. godine iz koje je utvrđeno da u vreme prestanka službe podnositeljke zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Upravni sud je presudom U. 7324/10 (2009) od 25. avgusta 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Upravni sud je, pored ostalog, našao da u spisima predmeta nema dokaza da je podnositeljki pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, posebno ako se ima u vidu da su rešenje o prestanku službe podnositeljke i Odluka ministra odbrane donete istog dana, 8. aprila 2005. godine, kao i da se podnositeljka 20. aprila 2005. godine, pre nego što joj je 10. maja 2005. godine prestala služba, obratila Komandi VP 6972 Beograd sa molbom za prijem u profesionalnu vojnu službu, čime bi stekla status profesionalnog podoficira i ispunila uslove za raspoređivanje na formacijsko mesto "tehničar za elektronska sredstva", koje poslove je obavljala pre donošenja rešenja o prestanku službe.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 16. septembra 2010. godine doneo rešenje Up-2 broj 60-3/198-11/05 kojim je poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak.

VP 6972 Beograd je u ponovnom postupku donela rešenje UP-1 broj 03-1/137-10 od 8. februara 2011. godine, kojim je utvrdila da je podnositeljki ustavne žalbe na službi u VP 6972-60 Beograd, prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, 10. maja 2005. godine, po potrebi službe, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. Zakona.

Prvostepeni organ je u dopunjenom postupku pribavio sledeće isprave: izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0116-052-10/2010 od 12. oktobra 2010. godine iz koga proizlazi da za zanimanje "elektromehaničarski tehničar održavanja mernih instrumenata i sklopova" i "precizni mehaničar specijalista" u "predmetnom" periodu (reč je o periodu od 1. do 30. aprila 2005. godine) nije bilo slobodnih radnih mesta; potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 6689-4 od 13. decembra 2010. godine iz koje proizlazi da je podnositeljki prestala služba saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i Odluci za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine, jer je ukinuto radno mesto na kome se nalazila i prevedeno u formacijsko mesto za podoficire, kao i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, zbog toga što su pored ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica, odnosno smanjenja broja izvršilaca na tim mestima, ukinuta i sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci, uključujući i sve ustanove u Ministarstvu odbrane; potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 6689-5 od 13. decembra 2010. godine iz koje proizlazi da je pomenutom Odlukom ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 126. brigade VOJIN, formacija broj 338.601, kojom je na formacijskom mestu "tehničar za elektronska sredstva", na koje je podnositeljka bila raspoređena, određen podoficir umesto civilnog lica; potvrdu Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 2139-3 od 23. decembra 2010. godine iz koje proizlazi da je pomenutom Odlukom ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine na formacijskom mestu "tehničar za elektronska sredstva", određen podoficir umesto civilnog lica, sa rokom realizacije do 10. aprila 2005. godine.

Prvostepeni organ je u obrazloženju svog rešenja naveo da je u sprovedenom postupku utvrdio da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, jer su se elementi tog radnog mesta promenili, odnosno isto je ukinuto za civilno lice i prevedeno u formacijsko mesto za podoficira, čime je ostvaren osnov za prestanak službe iz člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona. Isti organ je prihvatio kao relevantne činjenice potvrđene naknadno pribavljenim ispravama, imajući u vidu da one ne bi dovele do drugačijeg rešavanja radnopravnog statusa podnositeljke da su bile poznate 2005. godine, kada joj je prestala služba.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/198-14/05 od 17. maja 2011. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 7030/11 od 27. juna 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud se u obrazloženju osporene presude pozvao na potvrde Uprave za organizaciju int. broj 2139-3 od 23. decembra 2010. godine i Uprave za kadrove broj 6689-4 od 13. decembra 2010. godine , kao dokaze o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Upravni sud je našao da je u upravnom postupku pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano : da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da civilno lice u Vojsci kome služba prestaje (..) bez njegove saglasnosti (...) ima dužnost i pravo da ostane na radu od 30 dana do tri meseca (otkazni rok) , a da dužini otkaznog r oka odlučuje nadležni starešina (član 148. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je dopušteno dokazivati da su u ispravi, odnosno mikrofilmskoj kopiji isprave ili reprodukcije te kopije činjenice neistinito potvrđene ili da je sama isprava, odnosno mikrofilmska kopija isprave ili reprodukcije te kopije neispravno sastavljena (član 154. stav 3.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Odredbom člana 41. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Vojsci, iako nije ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti je ispitana mogućnost ostvarivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decemb ra 1997. godine ).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da su pravilno vojni organi u ponovnom postupku utvrdili da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po Zakonu pripadaju.

Ustavni sud je najpre našao da su upravni organi naveli dovoljne razloge kada su ocenili da se izmena elemenata formacijskog mesta, koja podrazumeva određivanje profesionalnog vojnog lica umesto civilnog lica, smatra ukidanjem radnog mesta civilnog lica raspoređenog na tom formacijskom mestu, te da je odredba člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona u tom slučaju mogla biti osnov za prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je, sa druge strane, našao da se upravni organi i Upravni sud nisu upuštali u ocenu navoda podnositeljke, koje ponavlja u ustavnoj žalbi, da nije bilo "objektivno moguće" da Odluka ministra odbrane i rešenje o prestanku njene službe u Vojsci budu doneti istog dana, 8. aprila 2005. godine. Ustavni sud konstatuje da je rok za realizaciju navedene odluke ministra odbrane bio 10. april 2005. godine, kao i da radno mesto podnositeljke nije moglo biti ukinuto pre nego što su izvršene predviđene izmene i dopune konkretne formacije. S obzirom na to da pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke u Vojsci nije utvrđeno kada je ukinuto njeno radno mesto, Ustavni sud je zaključio da upravni organi nisu dali ustavnopravno prihvatljivu ocenu o datumu prestanka njene službe, a što Upravni sud u osporenoj presudi nije otklonio ocenjujući zakonitost konačnog rešenja.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani isključivo na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove broj 6689-4 od 13. decembra 2010. godine. Prema toj potvrdi, podnositeljki se navedena prava nisu mogla obezbediti, jer su Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i ustanovama Ministarstva odbrane. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se u navedenoj odluci, koja je pribavljena u toku postupka po ustavnoj žalbi, ni jednom rečju ne spominje ukidanje upražnjenih formacijskih i radnih mesta civilnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je očigledno da postoji protivrečnost između onoga što je utvrdi o prvostepeni organ i sadržine navedene odluke ministra odbrane. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnositeljka tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom osporavala tačnost podataka sadržanih u toj potvrdi. Međutim, upravni organi i Upravni sud nisu ispitali ove navode podnositeljke, zbog čega su propustili da utvrde da li podaci u toj potvrdi zaista proističu iz Odluke ministra odbrane. Osim toga, okolnost da se u pomenutoj potvrdi i drugim dvema potvrdama navode različite odluke ministra odbrane, prema kojima je podnositeljki prestala služba u Vojsci, morala je upravnim organima i Upravnom sudu davati osnova za sumnju u istinitost činjenica koje su u njima potvrđene. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se u citiranoj potvrdi ne navodi period u okviru koga je naknadno ispitivana mogućnost ostvarivanja prava podnositeljke iz člana 144. stav 1. Zakona , zbog čega se ne može ustanoviti da joj je obezbeđena ista pravna zaštita koja bi joj bila pružena u slučaju da je postupak pre prestanka službe sproveden u skladu sa zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Nalazeći da obrazloženja osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda U. 7030/11 od 27. juna 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja VP 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/1 98-14/05 od 17. maja 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije posebno razmatrao ostale navode ustavne žalbe o povredi tog ustavnog prava, kao ni navode o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na rad.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 6972 Beograd UP-1 broj 03-1/137-10, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 22. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 27. juna 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 7030/11. D akle, sedam godina i dva meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređen a, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosi teljku ima o predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nj u bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pritom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto , niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečn ost između činjeničnog stanja koje je proizlazi lo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta nije bilo dokaza da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređen a ukinuto ili zato što nije bilo dokaza da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po zakonu pripadaju.

Ustavni sud je, takođe, našao da je sporo odlučivanje nadležnih sudova o tužbi podnositeljke u prvom upravnom sporu, kao i zauzimanje različitog stava Upravnog suda u naredna dva upravna spora u pogledu mogućnosti ostvarivanja prava podnositeljke iz člana 144. stav 1. Zakona pre prestanka njene službe, doprinelo dužem trajanju osporenog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i protivrečno odlučivanje Upravnog suda, isključivo dovelo do toga da posmatrani postupak, u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosi teljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučuj ući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnositeljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravničnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti