Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 21 godinu. Sud je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna satisfakcija, s obzirom da naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Batočine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8882/04 (inicijalno predmet P. 9552/92) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Batočine podneo je, 10. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika S . I, advokata iz Batočine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8882/04 (inicijalno predmet P. 9552/92).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak nepotrebno trajao 21 godinu, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1886/11, ranije Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8882/04 (inicijalno predmet P. 9552/1992), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac R. M . iz Batočine, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. juna 1992. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Republički javni pravobranilac, radi naknade štete zbog nezakonitog oduzimanja novca u prekršajnom postupku koji je obustavljen. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 9552/92. Do donošenja presude održano je pripremno ročište 27. oktobra 1992. godine, a nakon toga je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno neuredne dostave poziva tuženoj. U dokaznom postupku je sprovedeno finansijsko veštačenje i izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9552/92 od 21. januara 1994. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati odgovarajući novčani iznos, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na kama tu i obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8290/94 od 11. oktobra 1994. godine usvojena je žalbe tužene i ukinuta ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9552/92 od 21. januara 1994. Godine, u delu odluke kojim je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen i u pogledu troškova postupka, i u tim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, čime je dovedena u sumnju i pravilna primena materijalnog prava u konkretnom slučaju.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 7211/94. godine i nakon dva ročišta sud je doneo presudu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7211/94 od 4. aprila 1995. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati odgovarajući novčani iznos, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na kama tu i obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepne presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12789/95 od 7. februara 1996. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7211/94 od 4. aprila 1995. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da posle ukidanja prvostepene presude prvostepeni sud nije izvodio nikakve dokaze, već je doneo presudu u kojoj nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama, jer nije postupljeno po primedbama drugostepenog suda.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 1005/96. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano jedno ročište od 2. decembra 1997. godine, kada je sud rešenjem odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Međutim, po predlogu tužioca na ročištu održanom 23. marta 1998. godine određen je nastavak postupka i ukinuto je rešenje o mirovanju postupka. Postupak je bio i u prekidu, na osnovu rešenja suda od 18. maja 1999. godine, donetog van ročišta, zbog proglašenja ratnog stanja. U sprovedenom dokaznom postupku ponovo je određeno finansijsko veštačenje i dopuna tog veštačanje. Predmet je u nastavku postupka dobio novi broj P. 5595/99.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5595/99 od 6. jula 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu isplatom određenog novčanog iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3159/01 od 22. juna 2001. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5595/99 od 6. jula 2000. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 1. marta 2001. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 681/01 od 13. juna 2002 godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca pa su ukinute presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5595/99 i Okružnog suda u Beogradu Gž. 3159/01 od 22. juna 2001. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede pravila postupka koje se odnose na određivanje veštaka i naloga istom.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 5051/02. Tužilac je podneskom od 23. septembra 2002. godine preinačio tužbenu tako što je pored naknade štete zbog nezakonitog oduzimanja novca, tražio i određenu izgubljenu dobit, jer mu oduzeti novac nije vraćen punih deset godina. Prvo ročište pred prvostepenim sudom je zakazano nakon pet meseci za 8. novembar 2002. godine. Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U dokaznom postupku su sprovedena dva veštačenja od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnosti utvrđivanja visine štete, počev od dana oduzimanja do dana vraćanja novčanih sredstava tužiocu, primenom dve različite obračunske metode, stranke su se izjasnile na nalaze i mišljenje veštaka i saslušan je veštak.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5051/02 od 26. septembra 2003. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena Republika Srbije da mu na ime naknade štete isplati iznos od 132.318,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2003. godine do isplate, odbijen tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete za iznos od 4.265.929,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. februara 1992. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1880/04 od 30. septembra 2004. godine ukinuo prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5051/02 od 26. septembra 2003. Godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao Vrhovni sud u rešenju Gzz. 681/01 od 13. juna 2002. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 8882/04. Do donošenja pete po redu prvostepene presude zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog sprečenosti veštaka. Tužena je podnela protivtužbu istakla kompenzacioni prigovor, a u dokaznom postupku je ponovo sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, saslušan je tužilac i izvršen uvid u pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8882/04 od 25. decembra 2006. godine utvrđeno je potraživanje tužioca prema tuženoj, potraživanje tužene prema tužiocu, izvršeno je prebijanje međusobnih potraživanja tužioca i tužene, obavezan tužilac-protivtuženi da tuženoj isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom i da joj naknadi parnične troškove.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1840/11 od 26. maja 2011. godine vraćeni su spisi predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, jer prvostepeni sud u izreci nije odlučio o tužbenom zahtevu u celini, a u obrazloženju svoje odluke je dao razloge zašto smatra da je potraživanje tužioca u preostalom delu neosnovano, na koji propust da o tome odluči izrekom ukazuje u suštini sadržina žalbe tužioca.

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1886/11 od 6. jula 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu određenog novčanog iznosa po osnovu izgubljene dobiti.

Tužilac je izjavio žalbu protiv dopunske presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5535/11 od 14. oktobra 2011. godine ponovo su vraćeni spisi predmeta P. 1886/2011 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, jer je prvostepeni sud propustio da dopunsku presudu uruči punomoćniku tužioca-protivtuženog.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 893/12 od 11. aprila 2013. godine preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8882/04 od 25. decembra 2006. godine, sa rešenjem o ispravci P. 8882/04 od 15. jula 2009. godine tako što je utvrđeno potraživanje tužene-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom i potraživanje tužioca-protivtuženog prema tuženoj-protivtužiocu, izvršeno prebijanje uzajamnih potraživanja, obavezan tužilac-protivtuženi da tuženoj-protivtužiocu isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužioca za iznos preko dosuđenog iznosa sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom do traženog iznosa sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom, određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i odbačena kao neblagovremena žalba tužioca-protivtuženog izjavljena protiv dopunske presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1886/11 od 6. jula 2011. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 15. jula 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 3. juna 1992. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 893/12 od 11. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao skoro 21 godinu.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od skoro 21 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao ni procesna složenost, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, imajući pri tome u vidu da je sud u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, više puta određivao ekonomsko-finansijsko veštačenje, budući da je za utvrđivanje određenih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, ali i da nije dao adekvatan nalog veštaku u pogledu načina i okolnosti na koje treba sprovesti veštačenje, da je tužilac tokom postupka preinačio tužbu, kao i da je tužena istakla protivtužbeni zahtev, te da je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda dovelo do dugog trajanja postupka. Pri tome, Sud je imao u vidu da je, tokom sprovedenog sudskog postupka, doneto čak pet prvostepenih presuda i jedna dopunska presuda, kao i tri drugostepena rešenja i dve drugostepene presude, te da drugostepeni sud nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Pored toga, predmet je jednom bio razmatran i pred Vrhovnim sudom Srbije, po zahtevu za zaštitu zakonistosti Republičkog javnog tužioca.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njegovom tužbenom zahtevu, kao i da je svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je, u konkretnom slučaju, parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8882/04 (inicijalno predmet P. 9552/92), pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti