Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje u postupku vraćanja oduzete imovine. Poništava presudu Upravnog suda zbog proizvoljnog tumačenja prava, jer nije utvrđeno da li su svi zakonski naslednici podneli zahtev za restituciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. P . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3463/16 od 2. juna 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3463/16 od 2. juna 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 01241/2015-13 od 18. januara 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu , 28. jula 2017. godine , preko punomoćnika M. M, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3463/16 od 2. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da je p odnosilac zahtev za vraćanje oduzete imovine podne o 1. marta 2012. godine; da je o njemu pravnosnažno odl učeno posle pet godina i četiri meseca, a da ni nakon toga podnosilac nije stupio u posed vraćene imovine; da je neopravdano dugo postupanje nadležnih organa pričinilo nenadoknadivu štetu podnosiocu, jer bi, da je Agencija okončala postupak u zakonom predviđenom roku, mogao da obavesti naslednike Stevke Sadžakov da podnesu zahtev za vraćanje imovine; da oni taj zahtev nisu podneli jer su bili ubeđeni da nemaju prava, budući da je Stevka Sadžakov novcem dobijenim na ime miraza bila namirena kao naslednica, te se odricala nasleđa iza smrti svojih predaka; da se „na prvi pogled stiče utisak“ da prvostepeni i drugostepeni organ i Upravni sud štite prava svih zakonskih naslednika, ali je jasno da oni u stvari štite interes države, na štetu podnosioca.

Pozivajući se na odredbe člana 47. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnosilac ustavne žalbe ističe da je Agencija za restituciju trebalo da ga odredi kao jedinog korisnika predmetne imovine, u skladu sa pravnos nažnim rešenjima o nasleđivanju , a da se Agen cija, uprkos tome, upustila u utvrđivanje zakonskih naslednika. Po mišljenju podnosioca, kada je Agencija već utvrdila da postoji više zakonskih naslednika, trebalo je da ih pozove da pred njom zaključe sporazum o pripadajućem delu imovine, odnosno da ih uputi da prethodna pitanja reše pred nadležnim organom.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosiocu je pričinjena materijalna šteta, jer mu nije vraćena 1/2 zemljišta koja je njegovom pretku bila oduzeta, što predstavlja tržišnu vrednost od 52.800 evra. Ustavnom žalbom se, takođe, potražuje iznos od 20.000 evra na ime izmakle dobiti za davanje u zakup tog zemljišta za vreme trajanja osporenog postupka , iznos od 1.000.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 90.000 za sastav ustavne žalbe. Podnosilac predlaže da Sud objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 0246/2015 od 27. juna 2015. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskom nasledniku bivšeg vlasnika P . P . (ovde podnosiocu ustavne žalbe) na poljoprivrednom zemljištu označenom u rešenju u udelu ½ (stav 1. dispozitiva) i određeno da se nepokretnosti označen e u stavu 1. dispozitiva podnosiocu vrate u državinu po isteku ugovora o zakupu, odnosno do 31. oktobra 2015. godine, osim ako to rešenje postane izvršno posle navedenog datuma, u kom slučaju se vraća u državinu po izvršnosti rešenja (stav 3. dispozitia). U obrazloženju rešenja je najpre konstatovano: da je 1. marta 2012 . godine podnet zahtev za vraćanje imovine oduzete od N . P, koji je zaveden pod brojem 46-000048/2012; da je na raspravi održanoj 23. septembra 2014. godine podnosilac „precizirao zahtev“, tako da potražuje i imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika M. P; da je podnosilac dao izjavu da je bivši vlasnik imao sina N . i ćerku S, da je Novak imao ćerku O, koja je preminula i čiji je on jedini zakonski naslednik, a da je Stevka takođe preminula i ostavila iza sebe četvoro dece; da je 8. maja 2015. godine donet zaključak o razdvajanju predmeta broj 46-000048/2012 i da je u tom predmetu nastavljen postupak po zahtevu za vraćanje imovine oduzete od N. P, a da je novi predmet, po zahtevu za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika M . P . zaveden pod brojem 46-000246/2015 . Agencija je dalje navela: da je uvidom u rešenje Sreskog suda u Somboru O. 421/52 od 3. januara 1952. godine utvrdila da je pok. M. P . od zakonskih naslednika ostavio ćerku S . S . i, po pravu predstavljanja iza sina N, unuku O . P; da je uvidom u rešenje Drugog sreskog suda u Somboru O. 849/61 od 29. januara 1961. godine utvr đeno da je pok. O . P . od zakonskih naslednika ostavila supruga L . P . i sina P . P. Prvostepeni organ je, prilikom određivanja udela podnosioca zahteva, imao u vidu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i odredbe čl. 2, 8, 9. i 10 . Zakona o nasleđivanju, pa kako bi O. i S . nasledile bivšeg vlasnika na jednake delove, odnosno po ½ idealnog dela, utvrdio je da podnosiocu pripada udeo od ½ u pravu na vraćanje oduzete imovine.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01241/2015-13 od 18. januara 201 6. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije. Drugostepeni organ je ocenio da je bez uticaja na donošenje drugačije odluke činjenica da se ćerka bivšeg vlasnika Stevka Sadžakov odrekla svog naslednog dela u korist Olge Plavšić. Takođe je ocenio da podnosilac nije jedini zakonski naslednik bivšeg vlasnika, te nije samo on ovlašćen na podnošenje zahteva za vraćanje predmetne imovine, već su to pravo imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika Stevke Sadžakov.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3463/16 od 2. juna 2017. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 4. marta 2016. godine radi poništaja rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01241/2015-13 od 18. januara 201 6. godine. Upravni sud je konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao da zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika nisu ni podnosili zahtev, jer je njihova majka novčanim iznosom dobijenim na ime miraza izmirena u svom naslednom delu. Upravni sud je prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i našao da podnosilac nije naveo nijednu novu okolnost koja bi mogla da bude od uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari. Po oceni Upravnog suda, sticanje prava svojine putem restitucije uspostavljeno je isključivo Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a imovina koja je predmet restitucije nije bila u svojini bivšeg vlasnika u momentu delacije da bi mogla da prati sudbinu zaostavštine koja je raspravljena u ostavinskom postupku iza smrti bivšeg vlasnika. Polazeći od toga da zakonski naslednik bivšeg vlasnika nije samo podnosilac , već i ćerka bivšeg vlasnika koja se odrekla svog naslednog dela, Upravni sud je ocenio da podnosiocu pripada pravo na vraćanje predmetne imovine u ½ dela, a ne u celini.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Saglasno članu 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

S obzirom na to da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ (dalje u tekstu: korisnik) podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)).

Odredbama člana 47. navedenog Zakona predviđeno je: da agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da kod utvrđivanja svojstva korisnika, odnosno zakonskih naslednika po odredbama ovog člana, nije od značaja ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona (stav 10.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano : da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da kao jedini zakonski nasledni k bivšeg vlasnika, u skladu sa pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju, ima pravo da mu se vrati celokupn a imovina koja je bila predmet zahteva u postupku koji je okončan osporenim aktom. Podnosi lac istič e da zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, jer su bili ubeđeni da nemaju prava, budući da je njihova majka novčanim iznosom dobijenim na ime miraza izmirena u svom naslednom delu. Podnosilac, takođe, smatra da Agencija nije ovlašćena da ponovo utvrđuje zakonske naslednike, a kad je već utvrdila da postoji više zakonskih naslednika, trebalo je da ih pozove da pred njom zaključe sporazum o pripadajućem delu imovine, odnosno da ih uputi da prethodna pitanja reše pred nadležnim organom.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.), u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove; zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti; s obzirom na to da su nakon smrti bivšeg vlasnika predmetne imovine preminuli svi zakonski naslednici utvrđeni rešenjem o nasleđivanju iza njegove smrti, Ustavni sud je ocenio da je pre donošenja rešenja o vraćanju oduzete imovine moralo biti utvrđeno koji potomci bivšeg vlasnika su njegovi zakonski naslednici u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, radi pravilnog utvrđivanja njihovog udela u pravu na povraćaj oduzete imovine (Odluka Už-6369/2016 od 24. januara 2019. godine);

- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraća nju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už- 8905/2016 od 4. aprila 2019. godine ).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je Agencija ocenila da bi majka podnosioca ustavne žalbe i ćerka bivšeg vlasnika nasledile bivšeg vlasnika na jednake delove, zbog čega podnosiocu pripada udeo od ½ u pravu na vraćanje oduzete imovine. Drugostepeni organ je ocenio da su pravo na podnošenje zahteva za vraćanje predmetne imovine imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i našao da podnosilac nije naveo nijednu novu okolnost koja bi mogla da bude od uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari. Polazeći od toga da je, pored podnosioca, zakonski naslednik bivšeg vlasnika i njegov a ćerka, iako se odrekla nasleđa, Upravni sud je ocenio da podnosiocu pripada pravo na vraćanje predmetne imovine u ½ dela, a ne u celini. Upravni sud nije ocenio navode tužbe da zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da su se u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom postavila kao sporna dva pravna pitanja:

- da li zakonski naslednik bivšeg vlasnika koji se odrekao nasleđa u ostavinskom postupku vođenom iza smrti bivšeg vlasnika ima prav o na restituciju i

- da li se kao zakonski naslednik u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju može utvrditi lice koje nije podnelo zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika.

Tražeći odgovore na navedena sporna pravna pitanja, Ustavni sud je razmotrio navedene odred be Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i konstatovao: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku; da ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona nije smetnja za utvrđivanj e svojstva korisnika, odnosno zakonsk og naslednika, u skladu sa ovim zakonom.

Ustavni sud je dalje konstat ovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.

Polazeći od navedenih pravn ih stanovišta i odredaba zakona , Ustavni sud je najpre ocenio da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti “ostavioca” kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne primenjuje pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga nalazi da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu navedene odredbe Zakona ostvaruje primenom naslednopravnih pravila samo u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. S obzirom na sve izloženo, ovaj sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stanovište Upravnog suda da izjava o odricanju nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika nema za posledicu gubitak prava na podnošenje zahteva za restituciju.

Ustavni sud je, međutim, konstatovao da je predmetni upravni postupak vođen po zahtevu za vraćanje imovine koji je podneo podnosi lac ustavne žalbe, da je prvostepenim rešenjem vraćena imovina samo podnosioc u ustavne žalbe, da je navedeno rešenje doneto po isteku zakonom propisanog roka za podnošenje zahteva, a da se iz rešenja prvostepenog i drugostepenog organa i osporene presude ne može utvrdi ti da li je još neko lice podnelo zahtev za vraćanje predmetne imovine. Ovaj sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud propustio da oceni navode tužbe da zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika to nisu učinili.

Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik, podno seći zahtev za restituciju , pokazao volju da ostvari prav a po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, naime, smatra da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledni ku koji je takav zahtev podne o, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo . Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Ustavni sud je imao u vidu da zakonski nas lednici ćerke bivšeg vlasnika predmetnim rešenjem Agencije nisu utvrđeni kao korisnici predmetne imovine, da se iz rešenja ne može zaključiti da li su podnel a zahtev za vraćanje predmetne imovine, a da osporen a presuda ne sadrž i odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici, bez obzira na to da li su podnel i zahtev za vraćanje imovine . Ustavni sud stoga smatra proizvoljnim stanovište Upravnog suda da podnosiocu ustavne žalbe pripada 1/2 idealnog dela oduzete imovine, sa obrazloženjem da su pravo na podnošenje zahteva za restituciju imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika .

Nalazeći da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u arbitrernost odlučivanja, Ustavni sud je utvrdio povredu podnosiočevog prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3463/16 od 2. juna 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01241/2015-13 od 18. januara 201 6. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U vezi sa zahtevima podnosioca ustavne žalbe da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud nalazi da utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje i poništavanje osporenog akta predstavljaju adekvatan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

7. Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnosilac povredu prava na pravno sredstvo i prava na nasleđivanje smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje, pa nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta označenih prava zajemčenih članom 36. stav 2. i članom 59. Ustava.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak. Iz istog razloga Sud smatra preuranjenim i zahtev za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud konstatuje da se članom 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje bilo kakvo pravo ili sloboda, već se određuje u kom smislu se ne smeju tumačiti odredbe ove evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-000246/2015 i u prilog tome ističe da je postupak po njegovom zahtevu trajao pet godina i četiri meseca.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre konstatovao da je podnosilac 1. marta 2012. godine podneo Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine oduzete od N. P, da je taj zahtev zaveden pod brojem 46-000048/2012, a da je na raspravi održanoj 23. septembra 2014. godine podnosilac „precizirao zahtev“, tako da potražuje i imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika M. P. Agencija je , nakon toga, u prvobitno formiranom predmetu broj 46-000048/2012 nastavila postupak po zahtevu za vraćanje imovine oduzete od N . P, a u predmetu broj 46-000246/2015 je odlučivala o zahtevu podnosioca za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika M . P , o kome je pravnosnažno odlučeno osporenim aktom. Ustavni sud je stoga ocenio da je period koji je merodavan za ocenu o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku započeo 23. septembra 2014. godine, a okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda 2. juna 2017. godine.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak i su da u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje predmetne imovine.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ustavni sud je kon statovao da je postupak pred prvostepenim organom trajao devet meseci, da je drugostepeni organ o žalbi podnosioca odlučio u roku kraćem od sedam meseci, a da je upravni spor koji je okončan osporenom presudom trajao godinu dana i tri meseca. S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da se postupanje prvostepenog i drugostepenog organa i Upravnog suda može smatrati efikasnim.

Ispitujući značaj prava o kome je odlučivano u predmetnom postupku za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on imao pravni interes da nadležni organi u razumnom ro ku okončaju predmetni postupak. Ovaj sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo trajanju osporenog postupka .

Polazeći od svega iznetog, a posebno imajući u vidu da je predmetni upravni postupak trajao ukupno dve godine i osam meseci , Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne ukazuju na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući, takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti