Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici zbog smetanja poseda koja je trajala preko šest godina, prvenstveno zbog dugog trajanja drugostepenog postupka. Zahtev za naknadu štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Basarića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Basarića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3517/04, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Basarić iz Beograda je 13. februara 20 11. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 168/10 od 24. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3517/04.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac 21. decembra 2004. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužen og JP "Elektorodistribucija - Beograd" radi smetanja poseda; da je spor pravnosnažno okončan posle više od šest godina, iako se radilo o sporu u kome je sud dužan hitno da postupa; da je osporenim rešenjem potvrđena prvostepena presuda, bez ocene žalbenih navoda, te da je sa "uobičajenom frazeologijom" potvrđeno prvostepeno rešenje, iako nisu izvedeni dokazi koje je on predlagao, niti je prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze. Po mišljenju podnosioca, ovakvim postupanjem sudova došlo je do povrede označenih ustavnih prava, pa predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu i naknadi mu nematerijalnu štet u.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozva o i na povredu čl. 6 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih pra va i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da su prava garantovana navedenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na Ustav.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 269/11 (ranije predmet P. 3517/04 Trećeg opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 12. decembra 200 4. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog JP "Elektorodistribucija - Beograd", zbog oduzimanja državine nad mirnim i faktičkim korišćenjem električne energije preko električnih brojila, tako što je dana 9. decembra 2004. godine na spoljnom priključku - banderi ispred njegovog kućnog broja isključio električnu energiju sečenjem kablova, a sa predlogom za izdavanje privremene mere. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 3517/04. Podneskom od 21. decembra 2004. godine tužilac je uredio tužbu, tako što je povukao tužbu u delu koji se odnosi na uspostavu pređašnjeg stanja i određivanje privremene mere. Opštinski sud je zakazao ročište po predlogu za određivanje privremene mere 21. decembra 2004. godine, ali kako je neposredno na ročištu predat navedeni podnesak, ročište je odloženo za 31. januar 2005. godine sa ostavljanjem roka tuženom za izjašnjenje.

Do zaključenja glavne rasprave 5. marta 2007. godine bilo je zakazano još 9 ročišta za glavnu raspravu. Održano je pet ročišta, dok preostala devet ročišta nisu održana iz sledećih razloga (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, na predlog punomoćnika tužioca radi izjašnjenja na podnesak tuženog koji mu nije bio blagovremeno uručen i zbog neuredne dostave poziva tuženom). Na održanim ročištima tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke i jedan svedok, te izvedeni dokazi: čitanje opomena tužiocu, uz opomenu pred isključenje, uvid u priznanice o isplati duga i naloga za rad radi priključenja na stubu, s tim što se odustalo od saslušanja svedoka koji je nedostupan zbog rada u inostranstvu.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3517/04 od 5. marta 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da mu je tuženi - "Elektorodistribucija - Beograd" DOO iz Beograda oduzeo državinu nad mirnim i faktičkim korišćenjem električne energije preko električnih brojila br. 2016762 i 9008097, tako što je dana 9. decembra 2004. godine na spoljnom priključku - banderi ispred kućnog broja 27. u ulici Internacionalnih brigada u Beogradu isključio električni priključak sečenjem kablova sve tri faze, te da se naloži tuženom da se ubuduće uzdrži od ovakvog smetanja ili sličnog smetanja tužioca u mirnom korišćenju električne energije preko navedenih brojila, preko kojih se napaja stan tužioca u toj ulici, pod pretnjom novčanog kažnjavanja iznosom od 20.000,00 dinara za svako ponovljeno smetanje državine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja našao da tuženi nije učinio čin smetanja poseda prema tužiocu time što mu je obustavio isporuku električne energije na način opisan u izreci rešenja, bilo da je to učinio zbog nemogućnosti pristupa radnika tuženog električnim brojilima radi njihovog očitavanja, bilo zbog neplaćenog duga, jer takvo ponašanje tuženog nije protivno zakonskim ovlašćenjima predviđenim odredbama čl. 62. i 63. Zakona o energetici. Ovo tim pre, što je tužilac kao kupac električne energije bio u obavezi da tuženom redovno i uredno plaća električnu energiju, kao i da mu omogući pristup mernim uređajima radi njihovog očitavanja i fakturisanja duga za potrošenu struju, pa pošto tužilac te obaveze nije izvršavao, iako je prethodno bio opominjan, to je po mišljenju suda tuženi bio ovlašćen da obustavi isporuku električne energije prekidom na stubu ispred njegove kuće. Sud je naveo da nije prihvatio iskaz tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, jer je u suprotnosti sa sadržinom pismenih opomena koje je primio od strane tuženog radi omogućavanja pristupa mernim uređajima u njegovoj kući (po kojima nije postupio) i u suprotnosti sa iskazom svedoka, kome je sud poklonio punu veru.

Navedeno prvostepeno rešenje je uručeno punomoćniku tužioca 5. juna 2007. godine, protiv koga je on izjavio - najavio žalbu, telegramom, poslednjeg dana roka za žalbu, a obrazloženje je predato pošti 16. juna 2007. godine i dostavljeno sudu dva dana kasnije. Žalba tužioca dostavljena je suprotnoj strani 22. juna 2007. godine, a naredba suda radi dostavljanja spisa po žalbi Okružnom sudu u Beogradu data je 10. jula 2007. godine. O žalbi tužioca odlučivao je Viši sud u Beogradu, nakon izvršene reforme pravosuđa.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 168/10 od 24. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3517/04 od 5. marta 2007. godine. U obrazloženju rešenja, drugostepeni sud je, između ostalog, naveo da je prvostepeni sud doneo u svemu pravilnu, i na zakonu zasnovanu odluku, za koju je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge, koje u svemu prihvata i taj sud. Po oceni Višeg suda, neosnovani su navodi žalbe da prvostepena presuda sadrži nedostatke navedene u žalbi, jer je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, uz pravilnu primenu materijalnog prava prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da tuženi navedenim radnjama nije izvršio smetanje poseda, te da u njegovim radnjama nije bilo protivpravnosti. Za ostale navode žalbe, drugostepeni sud je ocenio da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o ovoj pravnoj stvari. Spisi predmeta su dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 30. decembra 2010. godine, a punomoćniku podnosioca ustavne žalbe je 14. januara 2011. godine uručeno drugostepeno rešenje.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja i da je isključeno pretresanje o pravu na posed, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti poseda ili o zahtevima za naknadu štete (član 441.) .

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda i posebna pravila postupka u parnicama zbog smetanja poseda, a odredbom člana 448. stav 2. Zakona je propisano da će sud doneti odluku o tužbi zbog smetanja državine u roku do 90 dana.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. decembra 200 4. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 14. januara 2011. godine, kada je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, uručeno drugostepeno rešenje kojim je od bijena njegova žalba.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o šest godina i jedan mesec.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih pitanja i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sudovi u razumnom roku odluče o osnovanosti nj egovog tužbenog zahteva , bez obzira na to kakav je ishod spora usledio.

Ispitujući ponašanje tuži oca, Ustavni sud je utvrdio da tužilac i nj egov punomoćnik nisu značajnije doprineli trajanju postupka time što je punomoćnik tužioca u dva navrata dostavio podneske neposredno na suđenju , a s obzirom na to da je samo jedno ročište odloženo iz tog razloga.

Treći opštinski sud u Beogradu je, posmatrajući osporeni period suđenja, odlučio u prvom stepenu posle dve godine i skoro tri meseca, nakon deset zakazanih ročišta za glavnu raspravu, što se, u konkretnom slučaju, i pored instruktivnog roka za rešavanje u sporovima za smetanje poseda ne može smatrati neefikasnim postupanjem prvostepenog suda. Međutim, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka je na strani drugostepenog suda. Najpre, Okružni sud u Beogradu, pa zatim nakon izvršene reform e pravosuđa i Viši sud u Beogradu, su svojim odugovlačenjem postupka uticali da se postupak po žalbi okonča tek nakon više od tri i po godine. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređen a prav a podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu tačke 1. izreke, i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o pravu koje je, po mišljenju Suda, bilo od malog značaja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je stoga odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 168/10 od 24. novembra 2010. godine, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedeno rešenje u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene odluke.

Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Beogradu, ocenjujući žalbene navode od značaja, kako to i predviđa zakonska odredba, obrazložio razloge nedostatka protivpravnosti u radnjama tuženog. Istovremeno, u pogledu navoda podnosioca da drugostepena odluka nije dovoljno obrazložena jer nisu cenjeni svi navodi žalbe, Ustavni sud ukazuje, da u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke, ali da ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti