Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete od opasne stvari

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete. Utvrđeno je da odluka Apelacionog suda, zasnovana na tome da i tužilac ima svojstvo imaoca opasne stvari, nije proizvoljna niti povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2590/11 od 29. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz K. podneo je 26. januara 20 12. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2590/11 od 29. novembra 2011. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku vođenom u predmetu P. 3515/10 pred Osnovnim sudom u Somboru.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u postupku, okončanom osporenom odlukom, kojom je preinačena prvostepena usvajajuća odluka, tako što je odbijen njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete, sud pogrešno iz izvedenih dokaza utvrdio činjenice, jer pristanak podnosioca da radi na mašini za seču drva - cepaču, ne isključuje tuženikovu objektivnu odgovornost za opasnu stvar ili opasnu delatnost. Naime, "pogrešno je zaključeno" da stvar nije imala vlasnika, a ako je već utvrđeno da je ona bila predmet poklona, pogrešno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete od tuženog, koji je angažovao tužioca za ovaj posao. Takođe, nepravilan je zaključak drugostepenog suda u osporenoj presudi da, ne samo da nema osnova za utvrđivanje objektivne odgovornosti od opasne stvari, već nema osnova ni za subjektivnu odgovornost tuženog, po osnovu krivice. Ovo stoga, što tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao "da postoji kauzalitet između tehničkog stanja cepača i rada na njemu". Kako ova činjenica u toku postupka "ni jednog momenta" nije osporena, to ovakav zaključak drugostepenog suda u preinačujućoj drugostepenoj presudi ne stoji, tako da je podnosiocu osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužbu za naknadu štete podneo 10. avgusta 2006. godine, zakazano je 20 ročišta i zbog dužine spora, koji je na kraju izgubio, obavezan je da naknadi troškove suprotnoj strani. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu sudsku odluku, te naknadi podnosiocu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2590/11 od 29. novembra 2011 godine, u prvom stavu izreke, žalba tuženog je usvojena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 3515/10 od 31. marta 2011. godine preinačena u pobijanom usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to: za pretrpljeni strah iznos od 150.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, te za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 560.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, te kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 208.750,00 dinara, te je obavezan tužilac da tuženom isplati troškove u iznosu od 184.062,50 dinara. U drugom stavu izreke ove presude tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove sastava žalbe. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo. Prema utvrđenom činjeničnom stanju: tužilac je u tokom rata u Republici Hrvatskoj došao u Srbiju i nastanio se u K. kod ujaka; bez kvalifikacicija je i najčešće se bavi poslovima uslužnog sečenja drva po selu motornom testerom, ali i radom kao pomoćni radnik na posebnoj mašini tzv. cepaču; predmetni cepač je ručno proizvedena mašina još 1989. godine, koju je njen vlasnik J.M. iz V. P. u toku 2002. godine, odnosno 2003. godine, dovezao u K. i poklonio meštanima koji su se preko njega snabdevali ogrevom; cepač je priključna mašina koja mora imati i traktor i najčešće je bila smeštena u dvorištu dvojice meštana M.B. i M.M, pa i poslednjih godinu dana pre štetnog događaja; predmetni cepač nije imao određenog vlasnika i istim se koristilo mnogo ljudi po potrebi, s tim da su i tužilac i tuženi bili često u državini cepača; za poslove seče ju je uzimao i tuženi koji nije znao da rukuje mašinom, pa je angažovao radnike; radi se o opasnoj mašini, koja zahteva veštinu pri rukovanju; 18. jula 2006. godine tuženi i tužilac su se dogovorili o seči drva na ovoj mašini; tužilac je dao pristanak da radi sam - što mu je bilo prvi put; tužilac je uzeo mašinu od M.M. zajedno sa traktorom; cepač je bez zaštite stajao u dvorištu i bio izložen raznim klimatskim uticajima; po nalogu tuženog, tužilac je 19. jula 2008. godine odvezao mašinu kod M.M. na zavarivanje cevi na samom cepaču, koja pridržava cepanicu, a potom se odvezao do poljane gde je trebalo obaviti cepanje drva; radio je sam sa dva pomoćna radnika; tog dana dolazio je i njegov brat koji je naoštrio brusilicom svrdlo cepača koje se vremenom istupilo; sutradan ujutru, 20. jula 2008. godine, M.M. je ponovo zavario svrdlo, koje je zbog prethodnog lošeg vara puklo; oko 12,30 časova došlo je do pucanja cevi na cepaču, što je izazvalo izletanje cepanice iz mašine, koja je udarila tužioca u predeo glave, zbog čega je on izgubio svest; tužilac je doživeo teške telesne povrede i preostala radna sposobnost mu je 60%. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je zaključio da cepač predstavlja opasnu stvar, koja nema vlasnika i da je neka vrsta stvari u opštoj upotrebi, a da se tuženi kao lice u čijoj je posrednoj državini, odnosno pritežanju, mašina povremeno bila, ima smatrati njenim imaocem u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO). Iz ovih razloga, prvostepeni sud je zaključio da tuženi, u čije je ime i za čiji račun tužilac kritičnom prilikom cepao drva, odgovara za štetu nastalu u vezi sa njom. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, kako je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da cepač drva nije imao vlasnika, već samo držaoce, najčešće M.M. i M.B, a da su ga po potrebi koristili stanovnici K, a među njima i parnične stranke, to se i tužilac ima smatrati imaocem opasne stvari, ništa manje od tuženog, s obzirom na to da je on često bio u njenom posedu, radio na njoj i eksploatisao je. U ovoj situaciji, ukoliko se tuženi smatra imaocem stvari, to svojstvo važi i za tužioca, jer je stvar bila i u njegovom pritežanju. Stoga, po stanovištu drugostepenog suda, nema mesta zaključku prvostepenog suda o tuženom kao imaocu opasne stvari u vezi sa čijom je upotrebom tužiocu prouzrokovana šteta, a sud je mogao, jer nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, okolnost da je tužiocu prouzrokovana šteta dok je radio po nalogu i za račun tuženog, posmatrati eventualno kao osnov za odgovornost tuženog, ali ne po pravilima objektivne odgovornosti za štetu od opasne stvari, već prema pravilima o subjektivnoj odgovornosti, gde bi se odgovornost naručioca posla procenjivala sa aspekta krivice - odnosno dokazanosti uzročne veze njegovog činjenja, tj. nečinjenja, i štetne posledice. Kako ova vrsta odgovornosti određuje teret dokazivanja među parničnim strankama i ne pretpostavlja se, to je na tužiocu bio teret dokazivanja uzroka nastanka štete u konkretnom slučaju. Prema nalaženju drugostepenog suda, tužilac nije predlagao odgovarajuće veštačenje na okolnost ispravnosti i funkcionalnosti predmetnog cepača drva, kao i postojanje eventualnog kauzaliteta između tehničkog stanja istog i rada na njemu, sa jedne, i štetne posledice, sa druge strane, zbog čega ga terete posledice nedokazanosti konkretnog uzroka štetnih posledica. Osporena presuda uručena je punomoćniku tužioca 27. decembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom član 32. stav 1. Ustava u tvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.): da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu, namerno ili nepažnjom (član 158.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda a nije kod njega na radu (član 176. stav 1.); da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove (član 749. stav 1.); da je nalogodavac dužan naknaditi nalogoprimcu štetu koju je ovaj pretrpeo bez svoje krivice u vršenju naloga (član 760 .).

5.Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je sud prilikom donošenja osporene odluke, kojom je preinačna prvostepena usvajajuća odluka, i to po žalbi tuženog, pogrešno iz izvedenih dokaza utvrdio činjenice i izveo pogrešan zaključak o nepostojanju odgovornosti za nastalu štetu na strani tuženog, smatrajući da je bila dužnost tužioca da dokaže činjenice koje i nisu bile sporne u postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporen a presud a donet a od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odluči vao primenom merodavnih odredaba materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje . Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazloži svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj, preinačujućoj presud i, donetoj u postupku po žalbi, obrazloženo je šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno da nema odgovornosti na strani tuženog, označenog kao imaoca, odnosno korisnika opasne stvari za nastalu štetu, jer je i podnosilac, isto kao i tuženi, stanovnik istog mesta, i kao takvom mu je ostavljena mašina na upotrebu. Iz tih razloga, podnosilac nije treće lice koje je pretrpelo štetu od opasne stvari, u kom pravcu je bila postavljena tužba, već je imalac, odnosno korisnik opasne stvari, zapravo u istoj meri kao i tuženi. Naime, sud je za svoju odluku o nepostojanju objektivne odgovornosti tuženog dao dovoljne i jasne razloge, a uz to, obrazložio, nevezano za pravni osnov tužbenog zahteva, zašto nema mesta ni subjektivnoj odgovornosti tuženog, jer nije dokazano postojanje kauzaliteta između njegovih radnji ili propuštanja i nastupanja štetne posledice u vidu povređivanja tužioca. Navodima ustavne žalbe "da nijednog momenta nije osporen kauzalitet između tehničkog stanja cepača i rada na njemu", ne dovodi se u pitanje osporena odluka, s obzirom na to da je tužilačka strana, shodno teretu dokazivanja, dužna da tehničko stanje mašine i rad na njoj dovede u uzročno-posledičnu vezu sa nastalom štetnom posledicom, a ovakvi predlozi dokaza od strane tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, su izostali u postupku.

Po oceni Ustavnog suda, stavovi i pravni argumenti nadležnog suda iz osporene odluke zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog i procesnog prava, te se ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i da su u osporenoj sudskoj odluci dati ustavnopravno prihvatljivi i nearbitrarni razlozi za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe .

6. Ispitujući navod ustavne žalbe kojim je istaknuta povreda podnosi očevog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog trajanja parničnog postupka u predmetu P. 3515/10 pred Osnovnim sudom u Somboru, jer je tužbu podneo još 10. avgusta 2006. godine, Ustavni sud je ocenio da se trajanje parničnog postupka, pravnosnažno okončanog za pet godina i tri meseca, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, a pogotovu što nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosi oca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi kojima se ukazuje da su sudovi u istim situacijama različito postupali i da je postupcima sudova druga strana favorizovana u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, kao u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovom ustavnom odredbom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede navedenog načela, navodi podnosioca moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u predmetnoj ustavnoj žalbi nije učinjeno.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete od opasne stvari

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti