Odluka Ustavnog suda o zaštiti slobode izražavanja odbornika lokalne skupštine u slučaju naknade štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu odbornika, utvrdivši da su mu parnične presude za naknadu štete zbog povrede ugleda ginekologa povredile slobodu izražavanja. Istaknuto je da je sloboda političkog izražavanja izabranih predstavnika od posebne važnosti u demokratskom društvu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6600/2015
01.12.2016.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rastislava Kraljika iz Kulpina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2016. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rastislava Kraljika i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5152/10 od 1. februara 2011. godine i presud om Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja, zajemčena odredbom člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5152/10 od 1. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rastislav Kraljik iz Kulpina je, 13. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Aleksandra Vorgića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine, zbog povrede slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se povreda slobode mišljenja i izražavanja sastoji u sudskoj kvalifikaciji diskusije podnosioca na sednici Skupštine Opštine Bački Petrovac održanoj 7. aprila 2009. godine, na temu rada Doma zdravlja „Bački Petrovac“, kao povreda časti i ugleda tužioca, ginekologa u Domu zdravlja „Bački Petrovac“; da je podnosilac u svojoj diskusiji hteo da ukaže na neke probleme u radu ginekološke službe Doma zdravlja „Bački Petrovac“ i uputi određene primedbe, bez ikakve namere da bilo koga uvredi odnosno, da povredi ugled tužioca kao ginekologa; da ono što je opredelilo sud da utvrdi povredu časti i ugleda tužioca jeste deo diskusije koji se odnose na primedbe i propuste u radu tužioca kao ginekologa; da se na svačiji rad mogu staviti određene primedbe i da u principu ne postoji nijedan stručnjak bilo koje specijalnosti ili profila, koji nije napravio neki propust, što je opštepoznato iz životnog i radnog iskustva; da je pre skupštinske rasprave čuo od žena da imaju primedbe na rad tužioca kao ginekologa i da je na samoj sednici Skupštine opštine preneo njihovo mišljenje, neupuštajući se u pojedinačne slučajeve, imenovanja i dijagnoze; da nikada nije hteo, niti mogao da uđe u raspravu sa tužiocem kao lekarom ginekologom, pošto se u ginekologiju ne razume, ali smatra da kao odbornik skupštine ima ne samo pravo, nego i obavezu da iznese i prenese mišljenje građana koji imaju konkretne primedbe na nečiji rad, a da pri tome ni na koji način ne vređa ničiji ugled i čast; da pravnosnažnu presudu suda doživljava kao potpuno uskraćivanje prava odbornicima skupštine da diskutuju o pojedinim tačkama dnevnog reda, da kritikuju rad pojedinih službi i da osnovano prenose mišljenje pacijentkinja koje imaju određene primedbe i prigovore na rad tužioca kao ginekologa u Domu zdravlja „Bački Petrovac“.

Podnosilac ustavne žalbe je tražio od Ustavnog suda da poništi osporene presude i utvrdi povredu navedene ustavne slobode. Tražio je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miroslav Kopčok podneo je tužbu Osnovnom sud u u Novom Sadu protiv tuženog Rastislava Kraljika, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, koja je prouzrokovana izjavom podnosioca datoj na X sednici Skupštine opštine Bački Petrovac. Na navedenoj sednici predmet 8. tačke Dnevnog reda bio je Izveštaj o radu Zdravstvene ustanove Doma zdravlja "Bački Petrovac" i među odbornicima koji su diskutovali o ovoj temi, bio je i tuženi, koji je tom prilikom izneo i primedbe na račun rada tužioca kao ginekologa u Domu zdravlja „Bački Petrovac“.

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 5152/10 od 1. februara 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, tako što je tužiocu dosudio novčani iznos od 130.000,00 dinara, a tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa je odbio kao neosnovan.

Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine delimično usvojio žalbu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je snizio dosuđeni novčani iznos tužiocu na novčani iznos od 50.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je 7. aprila 2009. godine održana X sednica Skupštine opštine Bački Petrovac, na kojoj je predmet 8. tačke Dnevnog reda bio Izveštaj o radu Zdravstvene ustanove Doma zdravlja "Bački Petrovac"; da je među odbornicima koji su diskutovali o ovoj temi bio i tuženi, koji je tom prilikom izjavio i sledeće : "... Ali hteo bih da napomenem nešto u vezi sa ginekologom u Domu zdravlja Petrovac. Pošto znamo da bi žene trebale da izaberu lekara, a znamo da imamo samo jednog, koji je stručan za to ovde u Opštini. A puno primedbi ima kada žene odu u Novi Sad na neke kontrole, dešavaju se ovde neki propusti. A lekari u Novom Sadu kritikuju rad našeg ginekologa. Neću da imenujem, niti ću da dajem imena kojih, ali znam lično i ja da su se desili takvi propusti..... I žene koje su mi rekle, polazim od toga da i ja imam ženu i tu više žena ima, koje bi se bolje osećale kada bi tamo bio ženski ginekolog, a ne muški. Hvala."; da u citiranom izlaganju tuženi nije naveo ime tužioca, ali da u Domu zdravlja „Bački Petrovac“ radi samo jedan ginekolog, tako da je tuženi prilikom svog izlaganja nesumnjivo mislio na tužioca, što uostalom nije bilo ni sporno među strankama; da je tužilac na lokalnoj radio stanici čuo, a na televiziji video snimak izlaganja tuženog i posle toga se osećao povređeno i depresivno, a u vezi sa ovim događajem su mu se kasnije obraćale kolege i ljudi koje poznaje i postavljali mu razna pitanja na koja on nije odgovarao, jer je smatrao da će problem rešiti na sudu; da je zbog ovog događaja imao i izvesnih zdravstvenih problema u vidu preznojavanja i lupanja srca; da za razliku od televizije koja je mogla da se gleda samo na teritoriji opštine, izlaganje tuženog je prenela i lokalna radio stanica koja može da se sluša i u široj okolini; da tužilac nema saznanja da je bilo ko imao primedbe na njegov rad, niti je bilo koja od nadležnih institucija, uključujući i zdravstvenu inspekciju, povodom njegovog rada preduzimala bilo kakve mere ili izricala sankcije; da je, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud pobijanu presudu doneo bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te je na utvrđeno činjenično pravo primenio odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, našavši da su radnjama tuženog povređeni čast i ugled tužioca, naročito imajući u vidu da je izlaganje tuženog emitovano na lokalnoj televiziji i radio stanici, za koju činjenicu tuženi nije odgovoran, ali mu je ista bila poznata; da žalbeni navodi kojima tuženi ukazuje da je u skupštini samo preneo stav svoje političke stranke o radu ginekološke službe, te da je imao pozadinu u stvarnom nezadovoljstvu radom tužioca, nisu osnovani, jer tuženi na ove okolnosti nije predložio niti priložio dokaze, što je bio dužan da učini u smislu odredbe člana 223. ZPP; da je na njemu bio teret dokazivanja činjenica da je na rad tužioca bilo pritužbi; da je pravilno prvostepeni sud našao da činjenica da je tuženi u raspravi učestvovao kao odbornik skupštine i da je iznosio pre svega stav stranke kojoj pripada, te da je kritikovao rad i rukovođenje službi koje učestvuju u funkcionisanju rada opštine, ne oslobađa tuženog odgovornosti, jer je isti kritičnom prilikom paušalno, bez konkretnih dokaza, kritikovao samog tužioca, odnosno njegovu stručnost u radu; da tuženi nije stručno lice u oblasti medicine i ginekologije, te stoga nije smeo iznositi neproverene tvrdnje koje se odnose na navodno loš rad tužioca, pre nego što se na pouzdan način uverio u tačnost takvih tvrdnji; da je pravilno prvostepeni sud našao da deo izlaganja tuženog u pogledu toga da je tužilac muškarac, a da bi ženama bilo prijatnije da idu kod ženskog ginekologa ne predstavlja kritiku koja se osnovano može uputiti tužiocu, s obzirom da isti ne može da utiče na to što je sistematizacijom u Domu zdravlja u Bačkom Petrovcu predviđen jedan ginekolog; da se osnovano žalbom tuženog ukazuje da je prvostepeni sud pravičnu naknadu za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda dosudio u previsokom iznosu, te je dosuđen novčani iznos naknade nematerijalne štete snižen.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 46. stav 1. Ustava jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, dok je odredbom članom 46. stav 2. Ustava utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

Odredbom člana 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11 i 119/12) bilo je propisano da zdravstvenu službu u Republici čine zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe (u daljem tekstu: privatna praksa), koji se osnivaju radi sprovođenja i obezbeđivanja zdravstvene zaštite, kao i zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, koji obavljaju zdravstvenu delatnost, u skladu sa ovim zakonom.

5. Ustavni sud je konstatovao da je osporenim presudama parničnih sudova utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe, kao odbornik , na sednic i Skupštine Opštine Bački Petrovac , svojim izjavama na račun rada tužioca, ginekologa u Domu zdravlja „Bački Petrovac“, povredio čast i ugled tužioca . Podnosilac ustavne žalbe ističe da je ovakvim presuđenjem parničnih sudova, njemu, kao odborniku, povređena sloboda mišljenja i izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. stava 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da u demokratskom društvu sloboda izražavanja predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li infomacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je infomacija politička, obrazovna, informativana, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost). Sloboda izražavanja obuhvata i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. S tim u vezi, iz prakse Evropskog suda proizlazi da se pravo na slobodu izražavanja primenjuje ne samo na informacije ili ideje koji se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već takođe i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj 5493/72 od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, broj 23118/93 od 25. novembra 1999. godine, stav 43.).

Sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima (izuzecima). Ograničenja slobode izražavanja utvrđena su odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i u gleda drugih. Međutim, da bi ograničenje slobode izražavanja bilo ustavnopravno prihvatljivo ono mora biti: legalno, legitimno, neophodno u demokratskom društvu i srazmerno legitimnom cilju čijem se ostvarenju teži, što je i u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Osporene parnične presude donete su primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ocenjuje da je navedena zakonska norma dovoljno određena i jasna, što predstavlja osnov pravne sigurnosti. Ograničenje slobode izražavanja koja nastaje primenom navedene zakonske norme stoga se ne može smatrati nerazumnim, neočekivanim i nepredvidivim. Dakle, zadiranje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju je bilo legalno, odnosno propisano navedenom jasnom i određenom zakonskom normom.

Ustavni sud ocenjuje da su osporene parnične presude donete radi ostvarivanja legitimnog cilja koji se sastojao u zaštiti prava i ugleda tužioca, što istovremeno predstavlja ustavno ograničenje slobode izražavanja. Ustavni sud pri tome ukazuje da su granice prihvatljive kritike šire u odnosu na političare ili druge javne ličnosti. U konkretnom slučaju, tužilac koji se u predmetnom parničnom postupku pozvao na povredu časti i ugleda zbog sporne izjave podnosioca ustavne žalbe, jeste privatno - fizičko lice, tako da se prethodno navedeni princip ne može primeniti na ovu situaciju . Zato se i ustavno ograničenje slobode izražavanja radi zaštite prava i ugleda primenjuje u punom kapacitetu kada su oštećena lica privatna fizička lica koja ne moraju da imaju veći stepen tolerancije na negativne komentare, kao što je to slučaj sa političarima ili drugim javnim ličnostima .

Međutim, sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da je sloboda izražavanja posebno važna za izabran e predstavnik e naroda. Oni predstavlja ju biračko telo, skreć u pažnju na njegove probleme i brane nj egove interese. Prema tome, mešanje u slobodu izražavanja poslanika, odnosno odbornika, i to opozicionog, kao što je to slučaj sa podnosiocem ustavne žalbe, mora biti predmet brižljivog ispitivanja od strane suda, jer mešanje u slobodu izražavanja mora da se opravda ubedljivim razlozima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Castells protiv Španije, od 23. aprila 1992. godine, stav 42. i Jerusalem protiv Austrije, broj 26958/95, od 27. februara 2001. godine, broj 36.). Tako je i Ustavni sud, ceneći ustavnost odredaba čl. 43. i 47. Zakona o lokalnim izborima (“Službeni glasnik RS“, broj 129/07) , izneo pravno stanovište da odbornici u vršenju odborničke funkcije u skupštini moraju biti slobodni da izražavaju mišljenja, odnosno da govore i da glasaju prema svom uverenju, da je sloboda mišljenja i izražavanja značajna za sve građane, ali da je ova Ustavom zajemčena sloboda od posebne važnosti za izabrane predstavnike građana, budući da oni predstavljaju građane i zastupaju njihove interese u skupštini (videti Odluku IUz–52/2008 od 21. aprila 2010. godine). Ustavni sud pri tome ukazuje da se sloboda političkog izražavanja, kao jedan vid slobode izražavanja, odnosi na iznošenje mišljenja u vezi politike, političara, države (državnih institucija), kao i u pogledu svih pitanja od javnog interesa. Odbornik uživa tzv. materijalni ili funkcionalni imunitet. Tačnije, ne može biti pozvan na krivičnu odgovornost, pritvoren ili kažnjen zbog iznetog mišljenja ili davanja glasa na sednici skupštine i radnih tela (član 37. Zakona o lokalnoj samoupravi). Zaštita koju uživaju odbornici upravo je u funkciji njihovog učešća u radu skupštine opštine. Odbornički imunitet služi dvostrukom javnom interesu – slobodi govora u skupštini i regulaciji odnosa između zakonodavstva i sudstva. Odbornički imunitet je osmišljen tako da ne štiti prava pojedinih odbornika, već skupštine u celini, nasuprot interesima pojedinaca. Ova privilegija omogućava odbornicima da se upuste u smislenu raspravu i da predstavljaju svoje birače u pitanjima od javnog značaja, a da pritom ne moraju ograničiti svoja zapažanja ili prilagođavati mišljenja iz straha od suda ili drugog sličnog autoriteta.

Dakle, u konkretnom slučaju postoje dva međusobno suprostavljena legitimna prava – pravo na zaštitu u gleda i časti privatnog, fizičkog lica, s jedne strane, i pravo na slobodu političkog izražavanja opozicionog odbornika u lokalnom parlamentu, sa druge strane. Koje od navedenih legitimnih prava stavljenih u proporcionalni odnos treba da prevagne u konkretnom slučaju zavisi od sledećih kriterijuma – da li je ograničenje slobode izražavanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“ i da li je ograničenje slobode izražavanja bilo srazmerno legitimnom cilju.

U vezi zahteva da je ograničenje slobode izražavanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“, Ustavni sud ukazuje da evropski standardi prave razliku između činjeničnih tvrdnji i vrednosnih iskaza. Činjenične tvrdnje podležu dokazivanju, dok za istinitost vrednosnih iskaza ne mora da se pruži dokaz (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Lingens protiv Austrije, broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46 i Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 63.). Zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda je nemoguće ispuniti i on krši samo pravo na slobodu izražavanja. Klasifikacija izjave kao činjenice ili vrednosnog suda je pitanje koje spada, pre svega, u polje slobodne procene redovnog suda. Međutim, čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov da je podrži, u protivnom će biti preteran (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pedersen and Baadsgaard protiv Danske, broj 49017/99, od 17 . decembra 2004. godine, stav 76.).

Ustavni sud ocenjuje da je izjava podnosioca ustavne žalbe - da u ginekološkoj službi Doma zdravlja „Bački Petrovac“ mora da radi ginekolog ženskog pola, predstavljala njegov vrednosni sud. Navedena izjava odnosila se na rad navedene institucije i takva izjava nije mogla da predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete, kako je to i parnični sud u konkretnom slučaju ocenio.

Međutim, podnosilac ustavne žalbe je istom prilikom očigledno kritikovao rad ginekologa u Domu zdravlja „Bački Petrovac“ navodeći da „postoji puno primedbi žena“, da se „dešavaju neki propusti“, da „lekari u Novom Sadu kritikuju rad našeg ginekologa“ i „da lično zna da su se desili takvi propusti“. Sporne kritike su se odnosile na rad pojedinca zaposlenog u jedn oj institucij i od javnog značaja. Ustavni sud ističe da su sporne izjave izrečene u vršenju odborničke funkcije podnosioca ustavne žalbe, za vreme skupštiske rasprave u vezi Izveštaja o radu Zdravstvene ustanove Doma zdravlja "Bački Petrovac", čije razmatranje je bila 8. tačka Dnevnog reda Skupštine opštine Bački Petrovac. Kritike koje je izneo podnosilac u skupštinskoj debati jesu ozbiljne, ali nisu uvredljive, ponižavajuće, niti su , po oceni Ustavnog suda, zlonamerne jer njihov cilj nije bio nastupanje štetnih posledica za tužioca , već poboljšanje i unapređenje rada ginekološke službe u Domu zdravlja. Podnosilac ustavne žalbe za vreme skupštinske rasprave nije označio tužioca imenom i prezimenom, niti je dao bilo kakve podatke o ličnom identitetu tužioca , a glavna reč koja figurira u spornim izjavima podnosioca ustavne žalbe jeste „propust“, pri čemu se podnosilac nije upuštao u konkretizacij u propusta u radu tužioca kao zdravstvenog radnika .

S obzirom na temu o kojoj je vođena skupštinska rasprava, a koja se odnosila na funkcionisanje zdravstvene službe u lokalnoj sredini, dakle pitanja od javnog interesa za građane, te kontekst u kome je kritika na rad tužioca kao zdravstvenog radnika izrečena, Ustavni sud nalazi da se sporne izjave podnosioca i izrazi koje je koristio ne mogu smatrati preteranim, a posebno imajući u vidu da ih je izrekao odbornik od koga se legitimno očekuje da prenosi probleme svojih birača i da brani njihove interese. Ustavni sud je stoga ocenio da u osporenim presudama nisu dati ubedljivi razlozi koji opravdavaju to da je ograničenje slobode političkog izražavanja podnosioca ustavne žalbe bilo neophodno u demokratskom društvu . Stoga je osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5152/10 od 1. februara 2011. godine i Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja , zajemčena odredbom članom 46. stav 1. Ustava . Sledom navedenog, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede ustavne slobode , poništio presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1259/11 od 21. juna 2012. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zaštiti slobode izražavanja odbornika lokalne skupštine u slučaju naknade štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti