Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne policijske torture i povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu P.N. zbog navodne policijske torture, nalazeći da je sprovedena istraga bila delotvorna. Žalba svih podnosilaca zbog povrede prava na pravično suđenje je odbijena, jer osuđujuća presuda nije zasnovana isključivo na spornim priznanjima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S: L, L . D . i I . D , svih iz Subotice, i P. N . iz Odžaka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P . N . izjavljena protiv radnji Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska uprava u Novom Sadu od 6. novembra 2007. godine u odnosu na istaknutu povredu zabrane mučenja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. L, L . D, I . D . i P . N . izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 539/12 od 4. juna 2012. godine i presud e Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . L, L . D . i I . D , svi iz Subotice , i P . N . iz Odžaka, podneli su Ustavnom sudu, 9. avgusta 2012. godine, preko zajedničkog punomoćnika V. J . Đ, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu zbog povrede zabrane zlostavljanja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i zabrane nasilja prema licu lišenom slobode iz člana 28. stav 2. Ustava, tokom njihovog saslušanja u svojstvu osumnjičenih u prostorijama Policijske uprave u Novom Sadu, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 539/12 od 4. juna 2012. godine i Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost (prava lica koje je lišeno slobode od strane državnog organa da se odmah, na jeziku koji razume, obave sti o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru ) iz člana 27. stav 2. Ustava, dopunskog prava lica lišenog slobode u slučaju lišenja slobode bez odluke suda iz člana 29. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava.

Podnosioci u ustavnoj žalbi najpre detaljno opisuju situacije i događaje od 6. novembra 2007. godine, kada su liš eni slobode od strane pripadnika Policijske uprave u Novom Sadu i privedeni u pro storije te uprave radi saslušanja, pod sumnjom da su na području AP Vojvodine izvršili više krivičnih dela razbojništva u sticaju.

Podnosilac P. N . je, pored ostalog , naveo: da je pomenutog dana, oko 01,00 čas ujutru, u blizini Vrbasa , izašao iz svog vozila da „mokri“, kada su do njega dotrčali policijski inspektori, koji su ga oborili na zemlju, vezali za saobraćajni znak i udarali, a zatim, sa kapuljačom na glavi, sproveli u prostorije PU Novi Sad, gde su ga sve vreme tukli, govoreći mu šta da navede u svom iskazu koji treba da dâ kao osumnjičeni; da je on potpisao zapisnik sa izjavom koju je dao pod pritiskom inspektora, i to pre dolaska branioca po službenoj dužnosti, a u koj oj priznaje da je podnosioc e S. L , I. D . i L. D . u tri navrata vozio kako bi oni vršili provalne krađe.

Podnosioci S. L , I. D . i L . D . su, pored ostalog, naveli: da su se pomenutog dana nalazili na putu ka Subotici, u automobilu M . D . i R . A, koji su takođe bili u autu, kada su oko 06,00 časova izjutra naišli na policijsku blokadu postavljenu na Čantavirskom putu (ulaz u Suboticu); da je, nakon što su zaustavili vozilo i izašli napolje, dotrčalo oko 30 pripadnika policije, koji su ih oborili na zemlju i počeli da udaraju i nogama i rukama, osim R . A, kojoj su samo udarili šamar; da su ih potom pol icijski službenici zasebnim službenim vozilima odvezli do PU Novi Sad i smestili u odvojene prostorije; da je njima najpre ponuđen „normalan tretman“ ukoliko priznaju izvršenje krivičnih dela, a kada su oni to odbili, pristupilo se njihovom zlostavljanju (sem R. A .); da su ih policajci udarali dok su lisicama bili vezani za stolice, davali im elektrošokove po svim delovima tela, uključujući i genitalije, dok su podnosiocu S . L . sipali i rakiju u usta; da su svi podnosioci, sem P . N, tražili da im se omogući pozivanje advokata V . J . Đ, ali da im to nije dozvoljeno; da je oko 17,00 časova istog dana došlo petoro advokata iz Novog Sada, koji su im , mimo volje podnosilaca , postavljeni za brani oce po službenoj dužnosti.

U ustavnoj žalbi se dalje iznose okolnosti pod kojima je advokat V. J . Đ, ovde punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe, saznao za hapšenj e podnosilaca ustavne žalbe i njihovo saslušanje u PU Novi Sad (osim kada je reč o P . N, koji je imao drugog branioca u postupku ). Navodi se : da je advokat V. J . Đ , pošto je posumnjao da su podnosioci S . L , I. D . i L . D . uhapšeni i odvedeni u Novi Sad, telefonom pozvao PU Novi Sad , od čijeg službenika je dobio informaciju da se njih trojica zaista tu nalaze, ali da su već saslušani; da je oko 20,00 časova istog dana Okružnom sudu u Novom Sadu preporučeno poslao punomoćja za zastupanje podnosilaca S . L , I. D . i L . D, koja su potpisali članovi njihovih porodica; da je oko 00,30 časova narednog dana (7. novembra 2007. godine) telefaksom obavestio istražnu pisarnicu navedenog suda da je poslao punomoćja za zastupanje podnosilaca i da nema uslova za postavljenje branilaca po službenoj dužnosti; da je toga dana više puta razgovarao sa dežurnim istražnim sudijom, koji mu je saopštio da će saslušanje osumnjičenih biti obavljeno narednog dana (8. novembra 2007. godine); da ga je oko 10,00 časova, telefonom pozvala R. A, koja mu je saopštila da su svi osumnjičeni pretučeni u policiji; da je , u međuvremenu, preporučenom pošiljkom poslao žalbu na rešenje o zadržavanju podnosilaca S. L , I. D . i L . D , u kojoj je naveo da su podnosioci pretučeni, zbog čega je za tražio da mu se omogući njihovo fotografisanje, kao i da se sva trojica pošalju na lekarski pregled .

Ustavna žalba dalje sadrži detalje sa sasluš anja osumnjičenih kod dežurnog istražnog sudije, pa se navodi: da je P. N . saslušan 7. novembra 2007. godine u periodu od 19,35 do 21,25 časova, dok su ostali osumnjičeni saslušani narednog dana, u prepodnevnim časovima ; da su osumnjičeni istražnom sudiji saopštili da su pretučeni u policiji, ali da ona nije htela da pogleda njihove povrede ; da je, po odobrenju istražnog sudije, advokat V. J . Đ , kao branilac, u hodniku ispred sudnice sačinio fotografije povreda podnosilaca (osumnjičenih) S . L, I . D . i L . D ; da su ovi podnosioci, kao i M. D, u svojim iskazima posebno istakli da im u PU Novi Sad nije data mogućnost da pozovu advokata V. J . Đ , kojeg su nameravali da angažuju kao branioca, već da su im nametnuti branioci po službenoj dužnosti; da je podnosilac S . L . izjavio da je pre saslušanja u policiji opijen rakijom, nakon čega je potpisao „papire“ koj i su mu inspektori dali i da potpis na zapisniku o saslušanju osumnjičenog verovatno nije njegov; da je nakon saslušanja podnosiocima ustavne žalbe određen pritvor, u kome su se nalazili do pravnosnažn og okončanja krivičnog postupka.

Ustavnom žalbom se opisuje dalji tok postupka, pa se navodi: da je rešenjem o sprovođenju istrage od 9. novembra 2007. godine podnosiocima S. L , I. D . i L . D . stavljeno na ter et izvršenje 23 krivičnih dela razbojništva, a podnosiocu P. N . pomaganje u njihovom izvršenju ( da je ostale podnosioce vozio autom do mesta izvršenja krivičnih dela ); da je podnosiocu L. D . stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje, zbog osnovane sumnje da je povredio jednog od policajaca prilikom hapšenja; da je naredbom istražnog sudije Ki. 324/07 od 13. novembra 2007. godine određen telesni pregled podnosilaca ustavne žalbe , radi utvrđivanja postojanja telesnih povreda; da su zapisnikom o telesnom pregledu , koji je obavljen 1 3. novembra 2007. godine, konstatovane brojne povrede na telima podnosilaca ustavne žalbe; da je Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu optužnicu podiglo 3. marta 2008. godine; da je glavni pretres pred Okružnim sudom u Novom Sadu započeo 11. juna 2008. godine; da su podnosioci ustavne žalbe i u ovoj fazi postupka negirali izvršenje krivičnih dela koja su im stavljena na teret; da se podnosilac I . D . na glavnom pretresu branio ćutanjem, zbog čega je pročitan njegov iskaz dat istražnom sudiji; da je podnosilac S . L . detaljno opisao način na koji je zlostavljan tokom saslušanja u PU Novi Sad, uključujući i opijanje rak ijom, posle čega je potpisao „neke papire“, posebno ističući da branioca po službenoj dužnosti (advokata N. D .) tada uopšte nije video, a još manje da je sa njim obavio poverljiv razgovor; da je podnosilac L. D . takođe dao detalj an opis zlostavljanja u policiji; da je zbog fotografija osumnjičenih , koje su načinili policijski službenici PU Novi Sad odmah nakon lišav anja slobode, a koje nisu bile „ulepljene“ u predmet , veštak medicinske struke dopuni o svoj nalaz i mišljenje o telesnim povredama; da je određeno i veštačenje dolazno-odlaznih poziva u periodu izvršenja predmetnih krivičnih dela, sa pretplatničkih brojeva mobilnih telefona koji su oduzeti od osumnjičenih; da je Okružni sud u Novom Sadu doneo presudu K. 140/08 od 10. jula 2009. godine, kojom je sve podnosioce ustavne žalbe oglasio krivima; da je njihova osuda suštinski bila zasnovana na priznanjima podnosilaca S. L . i P . N . iz pretkrivičnog postupka pred PU Novi Sad ; da su svi ostali dokazi samo ukazivali na to da su krivična dela izvršena, a ne i ko ih je izvršio; da je navedena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 463/10 od 1. marta 2011. godine, u kome je, pored ostalog, istaknuto da se kao dokaz nije mogao koristiti podatak dobijen operativnim radom MUP-a da je podnosilac I. D . koristio određeni pretplatnički broj, s obzirom na to da prilikom hapšenja od njega nije oduzet mobilni telefon, dok žalbeni navodi da su podnosioci S . L . i P . N . pre sačinjavanja zapisnika o saslušanju u PU Novi Sad bili zlostavljani uopšte nisu razmatrani; da je pismo koje je podnosilac I. D . uputio braniocu V. J . Đ . pored predsednika veća prvostepenog suda pročitao još neko, što proizlazi sa poleđine koverte, na kojoj je predsednik veća pismeno sugerisao trećem licu da pismo pročita; da je na ponovnom glavnom pretresu uglavnom ponovljen dokazni postupak, odnosno izvedeni su svi dokazi sa prvobitnog glavnog pretresa, s tom razlikom što advokat N . D . nije saslušan po drugi put, a nije pročitan ni zapisnik sa njegovim ranijim iskazom ; da je presudom donetom u ponovnom postupku, ovog puta Viši sud u Novom Sadu, ponovo oglasio krivim sve podnosioce ustavne žalbe i izrekao im kazne zatvora u rasponu od 14 do 15 godina.

Povredu zabrane zlostavljanja iz člana 3. Konvencije i zabrane nasilja prema licu lišenom slobode iz člana 28. stav 2. Ustava, podnosilac P . N . obrazlaže navodima da je zapisnik o saslušanju u PU Novi Sad potpisao pod uticajem straha izazvanog mučenjem, da su sudovi u krivičnom postupku imali dovoljno dokaza da utvrde da je on bio žrtva policijske torture, ali da iste nisu cenili u skladu sa standardima koje je u u svojoj praksi uspostavio Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , pre svega, standarde iz predmet a Hajnal protiv Srbije i Ribitsch protiv Austrije . Dodaje da je i na saslušanju pred istražnim sudijom, kao i kasnije na glavnom pretresu pred Okružn im sud om u Novom Sadu , osporio svoje priznanj e dato u pretkrivičnom postupku, jer je isto dato u strahu izazvano m maltretiranjem, kako tokom hapšenja kod Vrbasa, tako i kasnije u prostorijama PU Novi Sad. Kao dokaz za tvrdnju o njegovom zlostavljanju navodi iskaze ostalih osumnjičenih (podnosilaca S . L , I. D . i L . D , kao i M. D . i R . A .), koji su se takođe žalili da su pretučeni, a nisu uhapšeni zajedno sa njim. Pored navedenog, ukazuje i na sledeće: da je istražni sudija o aktu zlostavljanja obavešten već na prvom saslušanju, a lekarski pregled je obavljen tek 13. novembra 2007. godine; da ga pripadnici PU Novi Sad nisu poučili o njegovom zakonskom pravu da može da zahteva hitan lekarski pregled, a to nije uradio ni postavljeni branilac po službenoj dužnosti, što je sve dovelo do propusta da se verno i precizno konstatuju sve povrede koje je on kritičnom prilikom zadobio; da verzija događaja koju su izneli policijski inspektori, saslušani kao svedoci na okolnost predmetnog zlostavljanja, nije dovela u sumnju njegovu verziju događaja, što zadovoljava standarde ESLjP usvojene u gore navedenim predmetima. Poziva se i na određene delove Izveštaja Komiteta za prevenciju torture Saveta Evrope ( CPT) o poseti Srbiji u periodu od 19. do 29. novembra 2007. godine, koji je objavljen 14. januara 2009. godine. U vezi blagovremenosti ustavne žalbe, podseća na stavove ESLjP izražene u predmetima Hajnal protiv Srbije i Stanimirović protiv Srbije , u kojima je blagovremenost predstavke cenjena u odnosu na pravnosnažnost krivične presude. Sa pozivom na iste presude ESLjP, ističe da je predmetni krivični postupak u celini bio nepravičan, budući da su u njemu kao ključni dokaz i korišćena priznanja okrivljenih do kojih su nadležni državni organi došli uz povredu člana 3. Konvencije.

Podnosioci S. L , I. D . i L . D . su takođe istakli povredu zabrana iz člana 3. Konvencije i člana 28. stav 2. Ustava, ukazujući na detalje o primen i nasilja tokom hapšenja na ulazu u Suboticu i kasnije u prostorijama PU Novi Sad, na propust pripadnika PU Novi Sad da ih pouče o njihovom pravu da zatraže hitan lekarski pregled, kao i na to da je njihov telesni pregled izvršen sa zakašnjenjem. Međutim, o vi podnosioci su naveli da su jo š 8. avgusta 2008. godine podneli predstavku ESLjP, o kojoj do dana podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno, te da opreza radi, uz P . N, koji jedini od njih nije podneo predstavku , jer ga u to vreme nije zastupao advokat V . J . Đ, ističu povrede navedenih zabrana.

Podneskom od 9. januara 2014. godine, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je obavestio Ustavni sud da je ESLjP o predstavki podnosilaca S. L , I. D . i L . D , broj 3363/08, odlučio presudom od 7. januara 2014. godine. ESLjP je navedenom presudom utvrdio da su S . L, I . D . i L . D . bili žrtve nečovečnog i ponižavajućeg postupanja u pretkrivičnom postupku koji se vodio pred PU Novi Sad, suprotno član u 3. Konvencije, i obavezao Republiku Srbiju da ovim podnosiocima naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od po 5.000 evra, kao vid pravičnog zadovoljenja. Zbog toga što se podnosilac P . N . nalazi o u gotovo identičnoj situaciji kao i ostali podnosioci , punomoćnik podnosilaca je predlož io da Ustavni sud kriterijume i stavove ESLjP iz navedene presude u vezi sa utvrđenom povred om zabrane iz člana 3. Konvencije primeni i u slučaju P. N, a da u odnosu na sve podnosioce utvrdi da je predmetni krivični postupak u celini bio nepravičan, imajući u vidu da su dokazi na kojima se osporene presude suštinski zasnivaju pribavljeni uz kršenje člana 3. Konvencije.

Pored toga što smatraju da je pravičnost postupka suštinski dovedena u pitanje zbog načina na koji su pribavljeni ključni dokazi za osu đujuću presudu, podnosioci p ovredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava argumentuju i sledećim navodima: da su o predmetnoj optužbi odluči vali sudovi koji u vreme donošenja rešenja o sprovođenju istrage i u vreme stupanja optužnice na pravnu snagu nisu bili zakonom „već“ ustanovljeni ; da je o njihovim žalbama izjavljen im protiv (prve) presude Okružnog suda u Novom Sadu , Vrhovni sud Srbije morao da odluči najkasnije do 31. decembra 2009. godine; da Viši sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu, koji su formirani kao potpuno novi sudovi, nisu mogli da procesuira ju njihovo krivično gonjenje ; da je predsednica veća prvostepenog suda nesumnjivo čitala prepisku između advokata V . J . Đ . i podnosioca I . D , što je omogućila i nekom trećem licu, zbog čega se njena nepristrasnost dovodi u pitanje; da je takvim postupanjem povređeno i pravo podnosioca I . D . da nesmetano opšti sa svojim braniocem, što predstavlja garantiju iz člana 33. stav 2. Ustava; da je predsednica veća, nakon ukidanja prvobitne presude, bez prethodne konsultacije sa odbranom, podneskom pozvala Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da izmeni optužnicu u skladu sa nalozima iz ukidajućeg rešenja , što je tužilaštvo i uradilo, izmenom optužnic e na štetu okrivljenih; da svedok N. D, inače branilac po službenoj dužnosti podnosioca S . L . u pretkrivičnom postupku, nije saslušan na ponovnom glavnom pretresu, niti je njegov raniji iskaz pročitan, a u obrazloženjima osporenih presuda se njegovo svedočenje koristi kao ključni argument za neprihvatanje navoda iz odbrane podnosioca S. L . da je bio zlostavljan i da postavljenog branioca nije video, niti sa njim obavio poverljiv razgovor.

Povrede prava iz člana 27. stav 2, člana 29. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava, kada je podnosi lac S. L . u pitanju , zasnovane su na sledećim navodima: da on nije poučen o svom pravu da o lišenju slobode bez odlaganja obavesti lice po svom izboru i da mu nije omogućeno da nakon hapšenja pozove advokata po sopstvenom izboru, kako direktno, tako ni posredstvom rodbine (član 27. stav 1, člana 29. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava); da iz sadržine zapisnika o njegovom saslušanju u pretkrivičnom postupku proizlazi da je on samo obavešten o pravnoj kvalifikaciji dela za koje se sumnjiči, ne i o činjeničnom opisu, niti o dokazima protiv njega (član 33. stav 1. Ustava); da vremenski period od deset minuta, koliko je prema svedočenju advokata N . D . ovaj podnosilac imao na raspolaganju da obavi poverljiv razgovor sa njim, ne predstavlja primereno vreme da se pripremi odbrana za 19 krivičnih dela koja su bila predmet saslušanja (član 33. stav 2. Ustava).

Navodi o povredi prethodno označenih ustavnih prava suštinski su identični i kada su u pitanju ostali podnosi oci ustavne žalbe, s tom razlikom što branilac po iz boru Petra Novakovića nije bio advokat V . J . Đ , već advokat J. B.

Povredu prava na pravično suđenje podnosioci na kraju argumentuju i proizvoljnim činjeničnim zaključcima sadržanim u nalaz u i mišljenj u veštaka S . S, koji je veštačio dolazno-odlazn e poziv e sa mobilnih telefona koji su kritičnom prilikom oduzeti od osumnjičenih, pa se u vezi sa tim navodi: da je veštak koristio podatke iz „bekapa“, koji nije bio sadržan u rešenju o veštačenj u, na koji način je prekoračio granice postavljenog zadatka; da je iz dopisa operatera mobilne telefonije ( „Telekom“ i „VIP“) utvrđeno da takav „bekap“ uopšte ne postoji; da je imenovani veštak dao „lažan“ iskaz da je navedene podatke koristio po naredbi suda , što u dovoljnoj meri ukazuje da isti nije bio nepristrasan.

Podnosilac I. D . posebno insistira na tome da je osuđen isključivo na osnovu priznanja podnosilaca Slavka Lakatoša i Petra Novakovića iz pretkrivičnog postupka, imajući u vidu da od njega nije oduzet mobilni telefon, pa nijedan drugi dokaz, sem pomenutih priznanja, njega ne dovodi u vezu sa predmetnim krivičnim delima.

Zbog činjenice da su od hapšenja do donošenja osporene drugostepene presude neprestano bili u pritvoru (54 meseca) , podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo zajemčeno članom 31. stav 2. Ustava ( da se nakon podizanja optužnice trajanje pritvora svede na najmanju moguću meru).

Ustavnom sudu je predloženo: da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava garantovanih Konvencijom i Ustavom; da poništi osporene presude; da podnosiocima P . N . i S . L , zbog utvrđene povrede zabrane iz člana 3. Konvencije, dosudi nematerijalnu štetu u iznos u od po 10.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti; da svim podnosiocima, zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje i prava na ograničeno trajanje pritvora, dosudi nemat erijalnu štetu u iznosu od po 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti; da podnosiocima dosudi troškove odbrane u postupku pred redovnim sudovima, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je gotovo identične sadržine.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju koja je priložen a uz ustavnu žalbu, zatim u presudu ESLjP u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije, od 7. januara 2014. godine (predstavka broj 3363/08), odgovor Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktr. 539/16 od 24. februara 2016. godine i odgovor Policijske uprave u Novom Sadu broj 30-42/16 od 21. marta 201 6. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. S. L, I . D, L . D . i P . N, ovde podnosioci ustavne žalbe, lišeni su slobode 6. novembra 2007. godine, zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili više krivičnih dela razbojništva iz člana 206. stav 3. Krivičnog zakonika. Prva tri podnosioca su lišena slobode na ulazu u Suboticu, na tzv. Čantavirskom putu, a podnosilac P. N . u blizini Vrbasa. Istog dana su sprovedeni u prostorije Policijske uprave u Novom Sadu, gde je obavljeno njihovo saslušanje u svojstvu osumnjičenih.

S. L . je u svom iskazu priznao izvršenje krivičnih dela razbojništva u nekoliko različitih mesta na području Vojvodine , potvrdivši da su on i ostali podnosioci nasiln o ula zili u kuće u kojima su živela stara i nemoćna lica, koja su vezivali, a zatim, uz primenu sile i zlostavljanjem, od njih oduzimali novac i druge dragocenosti. Fizičku silu je, prem a njegovim rečima, primenjivao I . D , dok su on i L. D . vršili premetačinu kuća. P . N . ih je vozio svojim automobilom na mesta izvršenja. Konstatovano je da osumnjičeni nema primedbi na rad policije, niti na sadržinu zapisnika , da je saslušan u prisustvu branioca, sa kojim je obavio poverljiv razgovor pre početka saslušanja. Zapisnik je pored S. L . potpisao i advokat N . D, kao branilac po službenoj dužnosti.

I. D . je izjavio da će se braniti ćutanjem, uz primedbu da su ga pripadnici PU Subotica i PU Novi Sad tukli i da su prema njemu primenjivali metode iznude. Konstatovano je da je osumnjičeni sa braniocem obavio poverljiv razgovor pre početka saslušanja. Zapisnik je pored I . D . potpisala i advokat S . G, kao branilac po službenoj dužnosti.

L. D . je izjavio da će se braniti ćutanjem, uz primedb u da su ga pripadnici PU Subotica i PU Novi Sad tukli i da su prema njemu primenjivali metode iznude. Konstatovano je da je osumnjičeni sa braniocem obavio poverljiv razgovor pre početka saslušanja. Zapisnik je pored L . D . potpisao i advokat Đ . P, kao branilac po službenoj dužnosti .

P. N . je u svom iskazu priznao da je S . L , I. D . i L . D . svojim automobilom vozio na mesta izvršenja krivičnih dela, ali da nije znao za činjenicu da su njih trojica fizički zlostavljali ljude u čije su kuće ulazili. Napomenuo je da je policija bila korektna prema njemu i da njegov iskaz nije dat pod prinudom ili pod dejstvom opijata. Konstatovano je da je osumnjičeni saslušan u prisu stvu branioca, sa kojim je obavio poverljiv razgovor pre početka saslušanja. Zapisnik je pored S. L . potpisala i advokat G . R, kao branilac po službenoj dužnosti.

Svim podnosiocima je određeno policijsko zadržavanje u trajanju do 48 časova.

Advokat V . J . Đ . je u podnesku od 6. novembra 2007. godine, upućenom dežurnom istražnom sudiji Okružnog suda u Novom Sadu, dostavio punomoćja za zastupanje podnosilaca S . L . i L . D , koja punomoćja su potpisale njihove supruge, kao i podnosioca I. D , koji je punomoćje potpisao lično .

Saslušanje pred dežurnim istražnim sudijom Okružnog suda u Novom Sadu obavljeno je 8. novembra 2007. godine, izuzev P. N, koji je saslušan prethodnog dana.

Podnosilac S. L . je osporio priznanje dato u pretkrivičnom postupku pred PU Novi Sad, navodeći da nije izvršio nijedno krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Istakao je da su ga policijski službenici tukli tokom hapšenja, kao i tokom saslušanja u PU Novi Sad , gde mu je data rakij a, tako da je on, opijen rakijom, nešto potpisao. Zatražio je da bude upućen na lekarski pregled.

Podnosilac I. D . je izneo svoju odbranu pred istražnim sudijom, navodeći da nije učestvovao u izvršenju nijednog od krivičnih dela koja su opisana u krivičnoj prijavi i da osim L . D . ne poznaje nijednog od osumnjičenih. Ponovio je da su ga policijski službenici tokom lišav anja slobode i kasnije, za vreme saslušanja , tukli.

Podnosilac L. D . je izneo svoju odbranu pred istražnim sudijom, navodeći da nije učestvovao u izvršenju nijednog od krivičnih dela koja su opisana u krivičnoj prijavi, niti da ima saznanja o tome, kao i da nije tačna optužba da je prilikom hapšenja povredio policijskog službenika.

Na zapisnicima o saslušanju ovih podnosilaca je konstatovano da je braniocu (advokatu V . J . Đ .) dozvoljeno da fotografiše njihove povrede. Podnosioci su takođe naveli da im u PU Novi Sad nije dozvoljeno da pozovu advokata V . J . Đ . za svog branioca, koga dugo poznaju i u koga imaju poverenja.

Podnosilac P. N . je, kao i podnosilac S . L , osporio priznanje dato u pretkrivičnom postupku pred PU Novi Sad, navodeći da je iskaz dao pod batinama i po instrukcijama inspektora koji su ga saslušavali i da je sve to prethodilo dolasku branioca po službenoj dužnosti, koji mu je postavljen u pretkrivičnom postupku.

Svim podnosiocima je određen pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tač. 2) i 3) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 9. novembra 2007. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao i protiv M. N, M . D . i R . A. Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Ki. 324/07 od 9. novembra 2007. godine je pokrenuta istraga protiv navedenih lica, zbog osnovane sumnje da su izvršili 23 krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ) , a podnosioci P. N . i L . D . i po jedno krivično delo sprečavanja službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 4. u vezi stava 3. KZ.

Istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu je naredbom Ki. 324/07 od 13. novembra 2007. godine odredio spoljašnji telesni pregled podnosilaca ustavne žalbe, koji je poveren veštaku iz Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu. Telesni pregle d j e obavljen istog dana u prostorijama Okružnog zatvora u N, a veštak dr G . S . je zapisnik o izvršenom pregledu Okružnom sudu u Novom Sadu dostavio 20. novembra 2007. godine.

Okružno javno tužilaštvo je 3. marta 2008. godine podnelo Okružnom sudu u Novom Sadu optužnicu Kt. 861/07 od 29. februara 2008. godine, kojom su podnosioci ustavne žalbe optuženi da su izvršili 1 4 krivičnih dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, kao i tri krivična dela razbojništva u pokušaju iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. i članom 30. stav 1. KZ, a podnosilac L. D . i jedno krivično delo sprečavanja službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 4. u vezi stava 3. KZ. Ostala lica protiv kojih je vođena istraga nisu bila obuhvaćena optužnicom. Podneskom od 23. marta 2008. godine Okružno javno tužilaštvo je obavestilo sud da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca P . N . zbog izvršenja krivičnog dela iz tačke 4. dispozitiva optužnice. Prigovori branilaca okrivljenih izjavljeni protiv optužnice odbijeni su kao neosnovani rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 276/08 od 14. marta 2008. godine.

Glavni pretres pred Okružnim sudom u Novom Sadu je započeo 11. juna 2008. godine, saslušanjem okrivljenih, koji su ostali pri navodima iznetim u prethodnom postupku, posebno kada je u pitanju zlostavljanje tokom hapšenja i saslušanja u prostorijama PU Novi Sad, kao i nemogućnost da pozovu branioca po sopstvenom izboru. Podnosioci S. L . i P . N . su iznova ukazali na to da su njihova priznanja u pretkrivičnom postupku data pod uticajem fizičkog zlostavljanja, da se podnosilac S. L . ne seća samog čina saslušanja, jer je bio opijen alkoholom, a da je podnosilac P . N . svoj iskaz dao po instrukcijama policijskih inspektora, što se sve događalo pre dolaska njihovih branilaca po službenoj dužnosti.

Na glavnom pretresu je, pored ostalog, izveden i dokaz saslušanjem veštaka dr G . S, koji je 13. nove mbra 2007. godine obavio spoljašnji telesni pregled podnosilaca, a zatim je određeno i dopunsko veštačenje, koje je povereno istom veštaku, na okolnost kvalifikacije i mehanizma nastanka povreda konstatovanih kod okrivljenih, kao i upoređivanja povreda koje su konstatovane na zapisniku o telesnom pregledu i povreda koje se uočavaju na fotografijama koje je branilac advokat V. J . Đ. načinio tokom saslušanja kod dežurnog istražnog sudije. Na glavnom pretresu, dana 18. septembra 2008. godine, konstatovano je da u predmetu postoje fotografije okrivljenih koje su „neulepljene“, a koje su, prema izveštaju istražnog sudije, načinjene radi prepoznavanja osumnjičenih od strane oštećenih. Zbog toga je od OKP PU Novi Sad zatražen izveštaj o tome kada su fotografije načinjene, kako bi veštak i njih uzeo u obzir prilikom dopunskog veštačenja . Pored toga, advokat V. J . Đ , koji je tokom glavnog pretresa bio branilac okrivljenog (podnosioca) I . D, u ovoj fazi glavnog pretresa je zatražio da se iz spisa izdvoje listinzi dolazno-odlaznih poziva sa mobilnih telefona koji su oduzeti od okrivljenih, s obzirom na to da isti nisu pribavljeni po naredbi istražnog sudije, posebno ukazujući da od I . D . mobilni telefon nije oduzet. Od OKP PU Novi Sad su zatraženi podaci i na ove okolnosti.

OKP PU Novi Sad je 14. oktobra 2008. godine sudu dostavilo obaveštenje u kome je navedeno: da su fotografije osumnjičenih načinjene odmah nakon lišav anja slobode; da su listinzi dolazno-odlaznih poziva, na osnovu kojih je izvršena analiza baznih stanica, pribavljeni u pretkrivično m postupk u, tokom operativnog rada na „rasvetljavanju“ predmetnih krivičnih dela, uz primenu operativno-tehničkih sredstava, saglasno „obaveznoj instrukciji o operativnom radu policije“; da se verodostojnost tako pribavljenih podataka može proveriti kod operatera mobilne telefonije; da su osumnjičeni koristili mobilne telefone navedene u službenoj belešci koju je sačinio mlađi policijski narednik I klase D. V , što se tokom operativnog rada ispostavilo kao apsolutno tačno; da od osumnjičenog I . D . nije oduzet mobilni telefon , jer isti kod njega nije pronađen prilikom lišavanja slobode, ali da je operativnim radom neusmnjivo utvrđeno da je on koristio mobilni telefon naveden u službenoj belešci.

Veštak dr G. S . je dopunski nalaz i mišljenje o telesnim povredama okrivljenih predao na glavnom pretresu, dana 17. novembra 2008. godine , a na predlog odbrane se i usmeno izjasnio. Sud je, nakon toga , odredio veštačenje na okolnost dolazno-odlaznog telefonskog saobraćaja za mobilne telefone sa označenim pretplatničkim brojevima, u danima koji su u optužnici navedeni kao vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela. Veštačenje je povereno „Telekom Srbija“ a.d, kome je sud, uz naredbu za veštačenje, dao na uvid i listinge koje su dostavili operateri „Telekom Srbija“ (6. novembra 2008. godine) i „VIP Mobile“ (30. oktobra 2008. godine) , a koji se odnose na period od 1. do 30. oktobra 2007. godine. Po prijemu nalaza i mišljenja, na glavnom pretresu je izveden dokaz saslušanjem veštaka S. S, koji je u ime „Telekom Srbija“ a.d. obavio veštačenje. Osnovni prigovor odbrane bio je da su obra đeni i poziv i koji nisu sadržani u listinzima dostavljenim uz naredbu za veštačenje (poziv i koji potiču iz ranijeg perioda), na koji način je prekorač en zadatak veštačenja. Veštak se izjasnio da je do podat aka o tim pozivima došao uvidom u bazu podataka operatera , koja sadrži podatke o svim pozivima za period od dve do tri godine unazad.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu K. 140/08 od 10. jula 2009. godine okrivljeni (podnosioci ustavne žalbe) su oglašeni krivima zbog izvršenja svih krivičnih dela sadržanih u optužnici. Izrečene su im jedinstvene kazne zatvora, i to S . L . i I . D . u trajanju od 14 godina i šest meseci, L . D . u trajanju od 15 godina i P . N . u trajanju od 14 godina i tri meseca , u koje se uračunava i vreme provedeno u pritvoru, počev od 6. novembra 2007. godine, kada su lišeni slobode, do dalje odluke suda.

U žalbama koje su protiv navedene prvostepene presude podneli S. L, I . D . i P . N . je izričito osporen i zaključak suda da su povrede na telima okrivljenih nastale u toku lišavanja slobode, kao posledica otpora koji su okrivljeni pružali policijskim službenicima . Posebno je ukaz ano na to da osuđuj uća presuda nije mogla biti zasnovana na priznanjima S. L . i P . N . iz pretkrivičnog postupka, imajući u vidu da su ista data pod de jstvom policijske torture, iz kog razloga p redstavljaju dokaz pribavljen protivno zakonu .

Postupajući po žalbama okrivljenih i njihovih branilaca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Kž1. 463/10 od 1. marta 2011. godine, kojim je ukinuo ožalbenu presudu Okružnog suda u Novom Sadu K. 140/08 od 10. jula 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja nijednom rečju nisu ocenjeni žalbeni navodi iz prethodno g stav a (uzrok nastanka povreda i priznanje okrivljenih kao nedozvoljen dokaz u krivičnom postupku) .

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem K. 68/11 i u nastavku je procesuiran pred Višim sudom u Novom Sadu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost Okružnog suda u Novom Sadu za predmetna krivična dela.

Podneskom od 11. maja 2011. godine, advokat V. J . Đ . je z atražio izuzeće predsednika veća - sudije Z . R . K, zbog sumnje da je pismo I . D, koje je on uputio svome braniocu, pročitala još neka osoba, a što proizlazi iz nečitke konstatacije u samom pismu u kojoj je navedeno „pročitaj to, Zlata“. Ovaj zahtev je odbijen kao neosnovan rešenjem predsednika Višeg suda u Novom Sadu od 18. maja 2011. godine. Advokat V . J . Đ . je podneskom od 16. maja 2011. godine ponovo zatražio izuzeće predsednika veća, ovog a puta zbog činjenice da je od Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu dopisom zatražila da to tužilaštvo uredi optužnicu u skladu sa nalozima i uputstvima Apelacionog suda u Novom Sadu iz ukidajućeg rešenja. Ovaj zahtev je takođe odbijen kao neosnovan rešenjem od 26. maja 2011. godine.

Na glavnom pretresu u ponovnom postupku okrivljeni su ostali kod navoda iz svoje odbrane. S. L . je posebno ukazao na to da se saslušanja u pretkrivičnom postupku ne seća, jer je bio tučen i opijen alkoholom, te da povodom događaja koji su se odigrali u prostorijama PU Novi Sad nije podneo krivičnu prijavu. Izveden je dokaz ponovnim saslušanjem veštaka S. S , koji je na posebno pitanje advokata V . J . Đ . izjavio da je podatke iz bekapa, što, po njegovom objašnjenju, predstavlja rezervnu kopiju podataka koju ima svaki sistem mobilne telefonije, a koja se čuva do šest meseci, pribavio u skladu sa naredbom suda. Advokat V . J . Đ . je ostao pri ranije iznetoj primedbi da je zadatak veštačenja prekoračen, s obzirom na to da je imenovani veštak mogao da koristi samo podatke sadržane u nared bi suda od 20. novembra 2008. godine . Ustavni sud konstatuje da u ponovnom postupku nije izveden dokaz saslušanjem svedoka N. D . (branioca po službenoj dužnosti okrivljenog S. L . u pretkrivičnom postupku), a ni je pročitan ni njegov raniji iskaz.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 20 11. godine okrivljeni (podnosioci ustavne žalbe) su oglašeni krivima zbog izvršenja svih krivičnih dela sadržanih u optužnici Kt. 861/07 od 3. marta 2008. godine, izmenjenoj 23. marta 2009. godine i 8. novembra 2011. godine . Izrečene su im jedinstvene kazne zatvora, i to S . L . i I . D . u trajanju od 14 godina i šest meseci, L . D . u trajanju od 15 godina i P . N . u trajanju od 14 godina i tri meseca , u koje se uračunava i vreme provedeno u pritvoru, počev od 6. novembra 2007. godine, kada su lišeni slobode, do dalje odluke suda. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je činjenično stanje sud utvrdio ocenom svih dokaza izvedenim na glavnom pretresu, a u bitnom iz odbrana koje su okrivljeni S. L . i P . N . izneli u prostorijama PU Novi Sad u prisustvu branilaca; da je svedok N . D, koji je prisustvovao saslušanju okrivljenog S . L . u PU Novi Sad i istog prepoznao na glavnom pretresu, dana 18. marta 2009. godine, u svom iskazu naveo da mu je sa okrivljenim dozvolj en poverljiv razgovor pre saslušanja u trajanju od deset minuta, da se ne seća da se okrivljeni žalio na zlostavljanje, da nikakve promene na licu i telu okrivljenog nije video, da okrivljeni nije otežano govorio, niti otežano komunicirao, niti da se u njegovom dahu osećao alkohol; da je sud isk azu svedoka N. D . poklonio veru; da je veštačenjem papilarnih linija , izuzetih prilikom vršenja uviđaja za krivična dela iz tač. 1, 2, 4, 5, 14. i 15. izreke, utvrđeno da određeni broj tragova nije bio podesan za rad jer nije bilo moguće utvrditi kom daktiloskopskom tipu pripadaju, da neki od njih nisu sadržali dovoljan bro j individualnih karakteristika, da na pojedinim predmetima nije bilo moguće izazvati tragove, da su neki tragovi eliminisani tragovima oštećenih i da papilarni trag koji je jedini bio podesan za analizu ne pripada okrivljenima; da je veštačenjem tragova gazećih površina obuće, fiksirinih i izuzetih na uviđajima za krivična dela iz tač. 1, 5, 15, 16. i 17. izreke, koji su upoređeni sa probnim otiscima gazeće površine obuće , fiksirin im i izuzet im od okri vljenih prilikom lišavanja slobode, utvrđeno da su određeni tragovi nepodesni za analizu, jer ne sadrže dovoljan broj individualnih karakteristika, a da neki od njih ne odgovaraju probnim otiscima; da je veštačenjem tragova biološkog porekla, izuzetih prilikom vršenja uviđaja za krivična dela iz tač. 1, 2, 4, 5, 13, 14, 15. i 16. izreke, utvrđeno da se DNK profili okrivljenih dobijeni analizom nespornih uzoraka (brisevi usne duplje okrivljenih) ne mogu dovesti u nedvosmislenu vezu sa rezultatima analiza izuzetih i analiziranih tragova; da sva napred pomenuta veštačenja potvrđuju navode oštećenih da su okrivljeni nosili rukavice prilikom izvršenja krivičnih dela; da se u pogledu obuće ne sme zanemariti činjenica o vremenskom periodu od prvog do poslednje izvršenog krivičnog dela, kada su okrivljeni lišeni slobode, da sigurno nisu išli u istoj obući, te da prostorna distanca ukazuje na zaključak da su okrivljeni imali dovoljno vremena da odbace predmete koji ih mogu povezivati sa mestom krivičnog dela; da je, takođe, relevantna činjenica da je reč o staračkim domaćinstvima, što ukazuje na činjenicu da su okrivljeni nasumice birali kuće oštećenih, a posebno zbog toga što , nakon lišavanja slobode i pritvaranja okrivljenih , događaja te vrste u selima Vojvodine više nije bilo; da je činjenica da je okrivljeni S . L . potpisao zapisnik o saslušanju osumnjičenog utvrđena iz nalaza i mišljenja i dopunskog nalaza i mišljenja veštaka grafologa, koje je sud prihvatio; da je pribavljene listinge od Telekoma i VIP-a sud prihvatio, s obzirom na to da su isti izdati od operatera koje pružaju usluge za SIM kartice sa pretplatničkim brojevima 064/9781401, 064/0051483, 064/9352340 i 061/1468642, a čine logičnu celinu sa nalazima i mišljenjima veštaka S. S . i stručnih svedoka D . M . i I . V, koji su pojasnili rad baznih stanica; da je na osnovu poziva, SMS poruka, kretanja okrivljenih od kojih su prilikom lišava nja slobode nesporno oduzete navedene SIM kartice i mobilni telefoni, utvrđena činjenic a manipulacije sa karticama (korišćenje više kartica na jednom mobilnom telefonu), kao i „nesporne “ činjenice da su se okrivljeni nalazili na mestima izvršenja krivičnih dela u vreme izvršenja većine krivičnih dela; da je sud činjenice koje se odnose na pružanje otpora okrivljenih prilikom lišavanja slobode (bežanje, opiranje) i nepostupanja po naredbama izdatim od strane pripadnika policije, koji su bili u civilnoj odeći, ali sa policijskim identifikacijama oko vrata, utvrdio saslušanjem policijskih službenika PS Vrbas i PU Novi Sad ; da iz nalaza i mišljenja veštaka dr G. S . i njegovog iskaza datog na glavnom pretresu , koji su zasnovani na telesno m pregled u okrivljenih i uvid u u fotografije okrivljenih S . L , I. D . i L . D , koje je sačinio njihov branilac, kao i fotografije svih okrivljenih koje su sačinjene prilikom lišavanja slobode , proizlazi da su povrede koje su konstatovane na telima okrivljenih nastale u pokušajima bekstva okrivljenih od policijske potrage; da je sud u bitnome prihvatio odbrane koje su okrivljeni S. L . i P . N . izneli pred PU Novi Sad u prisustvu branilaca po službenoj dužnosti; da navodi S. L . sadrže u sebi priznanje krivičnih dela opisanih pod tač. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 16. i 17. izreke, uz detaljan opis načina izvršenja k rivičnih dela, koji se u bitnom podudara sa drugim dokazima, iskazima oštećenih, oduzetim novcem i mestima izvršenja krivičnih dela; da se neka manja odstupanja ogledaju u proteku vremena od izvršenja krivičnih dela i brojem izvršenih i pokušanih krivičnih dela, a što je, po oceni suda, usmereno na izbegavanje krivične odgovornosti; da su u zapisni ku o saslušanju P . N . konstatovana sva upozorenja u smislu čl. 13. i 89. Zakonika o krivičnom postupku - da je obavio poverljiv razgovor sa braniocem, da je poučen o maternjem jeziku, da mu je saopšteno š ta mu se stavlja na teret, da nije imao primedbi na zapisnik i da je isti potpisao bez prisile; da je to učinjeno i u slučaju S . L, zbog čega sud ne sumnja u verodostojnost iskaza datih pred policijskim službenicima; da iz navedeni h razloga sud nije mogao da prihvati odbrane okrivljenih S . L , L. D . i P . N . iz istrage i sa glavnog pretresa (uz napomenu da se okrivljeni I. D . sve vreme branio ćutanjem ), nalazeći da su iste usmerene na izbegavanje krivice za učinjena krivična dela, da su iste neuverljive, nelogične i demantovane sprovedenim veštačenjima, saslušanjima svedoka oštećenih i svedoka pripadnika policije; da okrivljeni u toku celog postupka nisu ubedili sud u odbranu koju su iznosili, jer nisu izneli nijedan dokaz koji ide njima u korist i koji ih oslobađa krivice; da sud nije mogao kao verodostojne da prihvati ni navode da je nad okrivljenima od momenta lišav anja slobode višečasovno primenjivana sila, od koje su gubili svest; da je telesni pregled obavljen nakon sedam dana od lišavanja slobode ; da bi udaranje, šutiranje, upotreba električne palice, gašenje cigarete o vrat i gubljenje svesti , po mišljenju suda, ostavilo veće tragove, čak i trajne posledice po zdravlje, a što je sve demantovano telesnim pregledom i fotodokumentacijom koju je branilac okrivljenih sačinio; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja sud utvrdio da se u radnjama okrivljenih stiču obeležja predmetnih krivičnih dela .

Postupajući po žalbama okrivljenih S. L , L. D . i P . N , žalbama branilaca svih okrivljenih, kao i žalbi vanbračne supruge i ćerke okrivljenog S. L , Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Kž1. 539/12 od 4. juna 2012. godine, kojom je žalbe odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se neosnovano žalbom branioca okrivljenog Petra Novakovića tvrdi da sud nije dao valjane razloge za činjenicu da sva obavljena veštačenja materijalnih tragova nisu dala pozitivan rezultat i da sud sve činjenice koje se na to odnose potpuno ignoriše; da je sud na strani 38. st. 2. i 3. pravilno ocenio da veštačenja tragova biološkog porekla, papilarnih linija i gazećih površina obuće nisu dala rezultate; da je, nasuprot žalbenoj tvrdnji, prvostepeni sud pravilno utvrdio da se sve povrede konstatovane na telima okrivljenih nastale u pokušajima preduzimanja radnji bekstva okrivljenih od policijske potrage, uz pravilnu ocenu nalaza i mišljenja veštaka dr G. S; da ostali žalbeni navodi branioca okrivljenog P . N . ne dovode u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi .

Kada je u pitanju žalba branilaca okrivljenih S. L . i L . D, u obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud na strani 34. pasus 3. naveo „da je u bitnom prihvatio iskaze oštećenih koji su saslušani neposredno na glavnom pretresu i u istražnom postupku, odnosno iskaze oštećenih čiji su iskazi na glavnom pretresu, uz saglasnost stranaka, pročitani, koji su na jasan, iskren i neprotivrečan način opisali događaje u kojima su oštećeni, pri čemu je sud uzeo u obzir njihovu starost u vreme događaja, okolnost da su se događaji de šavali u kasnim noćnim satima dok su oštećeni spavali, da je upotrebljena sila nad njima, koja, opet zbog njihove starosti i zdravstvenog stanja, nije morala biti većeg intenziteta da bi se kod njih slomio otpor , da su iskazi svedoka oštećenih u saglasnosti sa zapisnicima o uviđaju, kriminalis tičko-tehničkom dokumentacijom, kao i lekarskim izveštajima, zbog čega sud nije imao razloga da sumnja u njihovu verodostojnost“; da je iz tog razloga neosnovana tvrdnja iz žalbe da nijedan dokaz ne upućuje na to da su okrivljeni izvršili krivična dela za koja su oglašeni krivim; da je pri tome nebitno što veštačenje tragova biloškog porekla, papilarnih linija i gazećih površina obuće nije dalo rezultate, a pored toga, da tragovi papilarnih linija nisu ni mogli biti pronađeni jer su okrivljeni imali rukavice na rukama, kako je to i prvostepeni sud pravilno utvrdio; da se neosnovan o žalbom polemiše sa nalazom i mišljenjem veštaka S . S, jer je prvostepeni sud pravilno prihvatio nalaz i mišljenje i tome dao jasne i pravilne razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da se ovom žalbom , kao i žalbom branioca okrivljenog I. D . neosnovano navodi da konstatovane povrede okrivljenima nisu nastale u pokušaju bekstva od policije, jer je prvostepeni sud pravilno poklonio veru veštaku dr G. S . da su sve konstatovane povrede na telima okrivljenih nastale u pokušajima bekstva od policijske potrage; da se žalbom neosnovano navodi da prvostepeni sud ne govori o tome zašto nije prihvatio odbranu okrivljenih datu tokom postupka, već odbranu pred PU Novi Sad, iz razloga što je prvostepeni sud na starni 50. pasus 1. naveo razloge; da se neosnovano žalbom tvrdi da okrivljeni S . L . i L . D . nisu bili upozoreni na svoja prava u postupku, jer sadržina zapisnika PU Novi Sad demantuje takvu tvrdnju, a okrivljenom S . L . je pre sačinjavanja zapisnika dozvoljeno da obavi poverljiv razgovor sa braniocem po službenoj dužnosti, advokatom N . D.

Povodom navoda žalbe branioca okrivljenog I. D, drugostepeni sud je naveo sledeće: da se žalbom neosnovano ističe da se prvostepena presuda zasniva na dokazima na kojima se po Zakoniku o krivičnom postupku ne može zasnivati, odnosno da su zap isnici o saslušanju okrivljenih S. i P . pred PU Novi Sad posledica fizičkog i psihičkog zlostavljanja, da njima dvojici nije omogućeno da ih brani advokat kojeg sami izaberu, već da im je policija nametnula svoje advokate, te da je takvo postupanje štetilo i okrivljenom I. D ; da je neosnovana i tvrdnja da je okrivljeni S. u PU Novi Sad tražio da ga brani advokat V . J . Đ, ali da mu policajci nisu omogućili da ga pozove, jer iz zapisnika o njegovom saslušanju jasno proizlazi da je okrivljeni u potpunosti poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, da je sa braniocem N. D . obavio poverljiv razgovor pre sačinjavanja zapisnika, da je na kraju naveo da misli da je učestvovao u još nekim sličnim krivičnim delima, ali da ne može da se seti svih mesta i događaja, da priznaje iskaz kao svoj, te da on i njegov branilac nemaju primedbi na rad policije i tekst izjave; da se neosnovano žalbom navodi i da su okrivljeni prilikom lišav anja slobode odmah bili psihički i fizički zlostavljani, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno prihvatio nalaz i mišljenje veštaka dr G. S . i utvrdio da su povrede koje su konstatovane na telima okrivljenih nastale u pokušajima bekstva od policijske potrage, zbog čega se u žalbi neosnovano polemiše i sa nalazom i mišljenjem imenovanog veštaka; da napred izneto važi i za navode iz žalbe vanbračne supruge i ćerke okrivljenog S . L ; da je irelevantan navod iz žalbe da advokat N. D . nije saslušan pred izmenjenim većem, te da ni njegov iskaz nije pročitan, što bi značilo da se presuda zasniva na dokazu koji nije izveden na glavnom pretresu, iz razloga što je prvostepeni sud samo naveo da se advokat N . D . seća da mu je sa okrivljenim S. L . dozvoljen poverljiv razgovor pre saslušanja, da se ne seća iskaza, niti da mu se okrivljeni žalio na torturu, da nije primetio promene na njegovom licu, niti da je otežano govorio, te da nije osetio alkohol u njegovom dahu; da je u zapisniku o saslušanju okrivljenog S. L . pred PU Novi Sad konstatovano da je okrivljenom omogućen poverljiv razgovor sa braniocem, te da ni jedan ni drugi nemaju nikakvih primedbi na rad policije; da napred izneto važi i za žalbene navode vanbračne supruge i ćerke okrivljenog S . L ; da se neosnovano žalbom polemiše sa iskazima svedoka policijskih službenika, a sve u cilju kako bi se ukazalo da okrivljeni povrede nisu zadobili prilikom pokušaja bekstva od policijske potrage, tim pre što je, kako je već navedeno , prvostepeni sud pravilno poklonio veru veštaku dr G. S . u pogledu vremena zadobijanja povreda; da ukoliko je branilac čvr stog uverenja da su okrivljeni dobili povrede od policije u vreme i na način kako to u žalbi navodi, on može da reaguje krivičnom prijavom nadležnom tužilaštvu protiv policajaca koji su, po njegovom mišljenju, okrivljenima naneli povrede; da, pored navedenog, ostaje činjenica da se okrivljeni I. D . sve vreme branio ćutanjem, iz čega proizlazi da od njega nikakav iskaz nije iznuđen; da napred izneto važi i za žalbene navode vanbračne supruge i ćerke okrivljenog S . L ; da se neosnovano žalbom tvrdi da u pogledu okrivljenog I. D . navodi javne tužbe nisu dokazani van svake razumne sumnje, jer ne postoji nijedan dokaz da je ovaj okrivljeni učestvovao u izvršenjima predmetnih krivičnih dela; da je prvostepeni sud upravo na osnovu odbrane okrivljenog S . L . utvrdio odlučne činjenice na kojima je zasnovao čvr sto uverenje da je okrivljeni I. D , na način bliže opisan u izreci presude, izvršio krivična dela za koja je oglašen krivim; da imajući to u vidu, jasno je da je prvostepeni sud presudu zasnovao samo na činjenicama u čiju je izvesnost, dakle sa sigurnošću i bez dvoumljenja, uveren pouzdano i potpuno.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1593/12 od 19. novembra 2012. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2914/12 od 28. decembra 2012. godine, osuđeni S. L . je, na osnovu Zakona o amnestiji („Službeni glasnik RS“, broj 107/12) (u daljem tesktu: ZOA), prethodno oslobođen od izvršenja 25% kazne zatvora u trajanju od po tri godine, što iznosi po devet meseci za svako pojedinačno krivično delo, pa je određeno da se osuđeni oslobađa od izvršenja jedinstvene kazne zatvora u ukupnom trajanju od 13 godina i 25 dana, koja je utvrđen a pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, i naloženo da se odmah pusti na slobodu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1594/12 od 19. novembra 2012. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2908/12 od 28. decembra 2012. godine, osuđeni L. D . je, na osnovu ZOA, prethodno oslobođen od izvršenja 25% kazne zatvora u trajanju od po tri godine, što iznosi po devet meseci za svako pojedinačno krivično delo, pa je određeno da se osuđeni oslobađa od izvršenja jedinstvene kazne zatvora u ukupnom trajanju od 13 godina i 25 dana , koja je utvrđena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, i naloženo da se odmah pusti na slobodu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1806/12 od 21. novembra 2012. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2913/12 od 28. decembra 2012. godine, osuđeni I. D . je, na osnovu ZOA, prethodno oslobođen od izvršenja 25% kazne zatvora u trajanju od po tri godine, što iznosi po devet meseci za svako pojedinačno krivično delo, pa je određeno da se osuđeni oslobađa od izvršenja jedinstvene kazne zatvora u ukupnom trajanju od 12 godina i devet meseci , koja je utvrđena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, i naloženo da se odmah pusti na slobodu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1853/12 od 21. novembra 2012. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2981/12 od 28. decembra 2012. godine, osuđeni P. N . je, na osnovu ZOA, prethodno oslobođen od izvršenja 25% kazne zatvora u trajanju od po tri godine, što iznosi po devet meseci za svako pojedinačno krivično delo, pa je određeno da se osuđeni oslobađa od izvršenja jedinstvene kazne zatvora u ukupnom trajanju od 12 godina , koja je utvrđena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, i naloženo da se odmah pusti na slobodu.

3.2. Iz odgovora Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktr. 539/16 od 24. februara 2016. godine je utvrđeno da je podnosilac P. N . podneo krivičnu prijavu protiv policijskih službenika PS Vrbas V.G. i Z.N, kao i policijskog službenika PU Novi Sad M.V, zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika, u vezi događaja od 5. i 6. novembra 2007. godine, koja je odbačena rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 7180/10 od 6. decembra 2010. godine, na osnovu člana 235. stav 4. u vezi st. 1. i 2. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju rešenja , čiji je primerak dostavljen uz odgovor , navedeno je: da je P. N . podneo krivičnu prijavu protiv NN lica, zbog „prekomerne upotrebe sile“, lakih telesnih povreda, psihičkog i fizičkog zlostavljanja od strane pripadnika MUP-a i nasilničkog ponašanja; da iz takvih tvrdnji proizlazi da se radi o krivičnom delu zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika izvršenom od strane policijskih službenika PS Vrbas V.G. i Z.N, kao i policijskog službenika PU Novi Sad M.V; da je u postupku po podnetoj krivičnoj prijavi pribavljen izveštaj od OKP PU Novi Sad broj 13/02 od 3. novembra 2009. godine, uz koji su dostavljeni i izveštaji o načinu postupanja za svakog (prijavljenog) policijskog službenika ponaosob, a u kojima se navodi - da službeni zadatak nije mogao biti izvršen bez upotrebe sredstava prinude, iz razloga što je P . N, u nameri da pobegne sa lica mesta, policijskim službenicima pružao aktivan otpor sve do vezivanja službenim lisicama, da su sredstva prinude primenjena suzdržano i srazmerno težini dela koje se suzbija, da je reč o najblažim sredstvima prinude kojima se garantuje uspeh, kao i načinu kojim se službeni zadatak izvršava bez nepotrebnih štetnih posledica, da je lice na pravilan način upozoreno da će se protiv njega upotrebiti sredstvo prinude, da je upotrebom sredstava prinude prouzrokovana najmanja moguća povreda lica i da su policijski službenici procenili da nije bilo potrebno pružanje medicinske pomoći povređenom licu, a samo lice to nije ni tražilo; da je na zapisnik o saslušanju osumnjičenog u prostorijama PU Novi Sad od 6. novembra 2007. godine P . N . izjavio da je policija bila korektna prema njemu i da izjavu nije dao pod prinudom, niti pod dejstvom nekih opijata; da polazeći od navedenog, ne postoji osnovana sumnja da su prijavljeni policijski službenici izvršili predmetno krivično delo.

3.3. Iz odgovora Policijske uprave u Novom Sadu broj 30-42/16 od 21. marta 2016. godine je utvrđeno da su 5. novembra 2007. godine u 23,30 časova, na Kucurskom putu u Vrbasu, u bilizini ugostiteljskog objekta „Č.“, trojica policijskih službenika PU Novi Sad (M.V, V.G. i Z.N.) upotrebila sredstva prinude prema P. N, koja su od strane načelnika PU Novi Sad ocenjena kao opravdano i pravilno upotrebljena. PU je kao prilog uz navedeni odgovor dostavila i izveštaje o upotrebi sredstava prinude policijskih službenika M.V, V.G. i Z.N. Sadržina ovih izveštaja je u određenom delu već interpretirana u obrazloženju rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 7180/10 od 6. decembr a 2010. godine (videti prethodnu tačku), dok će preostale relevantne delove izveštaja Ustavni sud pomenuti u okviru docnije pravne ocene.

3.4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovom predmetu od značaja je i presuda ESLjP u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije, od 7. januara 2014. godine, predstavka broj 3363/08 (u daljem tekstu: presuda ESLjP) .

Podnosioci predstavke su bili S . L, L. D, I. D , ovde podnosioci ustavne žalbe, M . D . i R . A . Žalili su se prema čl . 3, 5, 6. stav 2. i članu 8. Konvencije, a u vezi događaja od 6. novembra 2007. godine, povod om kojih je, pored ostalog, podneta i ustavna žalba u ovom ustavnosudskom predmetu.

U obrazloženju presude ESLjP se interpretira činjenično stanje utvrđeno povodom događaja od 6. novembra 2007. godine, koje se bitno poklapa sa činjenicama i okolnostima koje je Ustavni sud utvrdio u ovom predmetu. Posebno se ističe da je PN (misli se na P . N, ovde podnosioca ustavne žalbe), koji nema svojstvo a
plikanta, jedini povodom predmetnih događaja podneo krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu, koja je 6. decembra 2010. godine odba čena zbog nepostojanja dokaza da je krivično delo učinjeno .

Pored odredaba relevantnih propisa domaćeg (srpskog) prava i slučajeva iz sudske prakse, ESLjP je citirao i određene delove Izveštaja Vladi Srbije i Crne Gore o poseti Srbiji i Crnoj Gori Evropskog odbora za sprečavanje mučenja i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja od 16. do 28. septembra 2004. godine, objavljenog 18. maja 2006. godine i Izveštaja Vladi Srbije o poseti Komiteta protiv mučenja Srbiji od 19. do 29. novembra 2007. godine, objavljenog 14. januara 2009. godine.

3.4.1. ESLjP je materijalni aspekt zabrane zlostavljanja, u konkretnom slučaju, ocenio na sledeći način : da se član 3. Konvencije mora smatrati jednom od najosnovnijih odredaba Konvencije koje predstavljaju suštinske vrednosti demokratskih društava koja čine Savet Evrope; da je član 3. Konvencije, suprotno ostalim odredbama u Konvenciji, formulisan u apsolutnom smislu, bez izuzetaka, uslova ili mogućnosti ograničenja prema članu 15. Konvencije (predmet Chahal protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 15. novembra 1996. godine); da prema utvrđenoj praksi toga suda zlostavljanje mora da ima minimalni nivo ozbiljnosti kako bi potpadalo pod okvir člana 3. Konvencije; da je ocena tog minimalnog nivoa ozbiljnosti relativna, jer zavisi od svih okolnosti predmeta, kao što je trajanje postupanja, fizički i duševni uticaji na žrtvu, a u nekim slučajevima i pol, uzrast i zdravstveno stanje žrtve (predmeti Gäfgen protiv Nemačke , predstavka broj 22978/05, Price protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavkabroj 33394/96,Mouisel protiv Francuske , predstavka broj 67263/01 iJalloh protiv Nemačke, predstavka broj 54810/00) ; da je postupanje "nečovečno" zbog toga što je, između ostalog, sa predumišljajem, što je trajalo satima i izazvalo ili stvarnu telesnu povredu ili intenzivnu fizičku i duševnu patnju ( predmet Labita protiv Italije , predstavka broj 26772/95); da se postupanje smatra "ponižavajućim" kada je bilo takvo da je kod žrtava izazvalo osećanja straha, patnje i podređenosti, koja su ih mogla poniziti i eventualno slomiti njihov fizički ili moralni otpor ( predmeti Hurtado protiv Švajcarske , presuda od 28. januara 1994. godine, iWieser protiv Austrije , predstavka broj 2293/03 ); da i stalna duševna uznemirenost, prouzrokovana pretnjom od fizičkog nasilja i očekivanjem istog, na isti način prelazi prag člana 3. Konvencije ( predmet Rodić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, predstavka broj 22893/05); da u vezi sa nekim licem lišenim slobode svaka primena fizičke sile zbog njegovog sopstvenog ponašanja, koja nije strogo neophodna, umanjuje ljudsko dostojanstvo i u principu je povreda prava utvrđenog u članu 3. Konvencije; da zahtevi istrage i neporecive poteškoće svojstvene borbi protiv kriminala ne mogu opravdati postavljanje granica zaštiti koja se pruža u vezi sa fizičkim integritetom pojedinaca (predmeti Ribitsch protiv Austrije , presuda od 4. decembra 1995. godine, i Tomasi protiv Francuske , presuda od 27. avgusta 1992. godine) ; da su lica u pritvoru u osetljivom položaju, a vlasti su obavezne da vode računa o postupanju sa njima; da kada policija pritvori pojedinca dobrog zdravlja, a utvrdi se da je povređen u vreme puštanja na slobodu, za državu je obavezujuće da pruži uverljivo objašnjenje kako je došlo do povreda, a ako to ne učini jasno je da nastaje pitanje prema članu 3. Konvencije (predmet Selmouni protiv Francuske , predstavka broj 25803/94 ); da iako, u principu, zadatak Suda nije da zamenjuje sopstvenu ocenu činjenica ocenom domaćih sudova, nalazi domaćih sudova s tim u vezi ipak nisu obavezujući za Sud (pomenuti predmet Ribitsch protiv Austrije); da pri oceni dokaza, Sud uglavnom primenjuje standard dokaza "van osnovane sumnje" (predmet Ireland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 18. januar a 1978. godine) ; da takav dokaz, međutim, može da proizilazi iz istovremenog postojanja dovoljno jakih, jasnih i istovetnih mešanja ili sličnih neoborivih pretpostavki činjenice (predmet Salman protiv Turske , predstavka broj 21986/93 ); da je primenjujući izneto na konkretan slučaj Sud konstat ovao da povrede koje su pretrpeli prvi, drugi i treći podnosilac predstavke (S . L, L . D . i I . D .) dokazuje sačinjeni zapisnik i fotografije napravljene uz saglasnost istražnog sudije, dana 8. novembra 2007. godine, rezultati lekarskog pregleda od 13. decembra 2007. godine, kao i nalazi lekarskog izveštaja od 22. septembra 2008. godine; da, prema tome, pitanje koje ostaje da se reši jeste vreme nanošenja povreda ; da čak i pod pretpostavkom da su podnosioci predstavke zaista pružali otpor prilikom hapšenja ili pokušali da pobegnu kako je Vlada tvrdila, i tako pretrpeli povrede, Sud je mišljenja da samo ovo ne može opovrgnuti tvrdnju da su prvi, drugi i treći podnosilac predstavke zaista bili izloženi maltretiranju u pritvoru u policiji ; da je, u poređenju sa povredama utvrđenim u izveštaju na osnovu lekarskog pregleda prvog, drugog i trećeg podnosioca predstavke , obavljenog 13. novembra 2007. godine, bilo vidljivo manje povreda nego u izveštajima policajaca njihovim pretpostavljenim od 7. novembra 2007. godine; da je i lekarski izveštaj od 22. septembra 2008. godine suštinski potvrdio nalaze ovog pregleda, kao i postojanje povreda fotografisanih 8. novembra 2007. godine; da pošto Vlada nije ponudila nikakvo objašnjenje za razlike između povreda koje je policija potvrdila 7. novembra 2007. godine i onih kasnije utvrđenih, i pošto nije verovatno da je neka od tih povreda (koje su jasno dostigle prag člana 3. Konvencije) mogla biti pretrpljena pre događaja od 6. novembra 2007. godine, Sud ne može a da ne utvrdi da je došlo do povrede člana 3. Konvencije, zbog nečovečnog i ponižavajućeg postupanja koje su pretrpeli prvi, drugi i treći podnosilac predstavke .

U vezi procesnog aspekta, ESLjP je i stakao sledeć e: da kada neko lice verodostojno tvrdi da je pretrpelo postupanje suprotno članu 3. Konvencije kod državnih organa, ta odredba, tumačena zajedno sa opštom obavezom prema članu 1. Konvencije, podrazumeva postojanje delotvorne zvanične istrage ( pomenuti predmet Labita protiv Italije ); da bez obzira na način istrage, vlasti moraju postupiti čim se podnese zvanična pritužba; da čak i kada, striktno govoreći, pritužba nije podneta, istraga se mora početi ako postoje dovoljno jasne naznake da je bilo zlostavljanja (predmet Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06) ; da se od žrtava navodnih povreda ne traži da same krivično gone policajce osumnjičene za zlostavljanje, već je to dužnost javnog tužioca, koji je za to bolje opremljen ( predmeti Stojnšek protiv Slovenije, predstavka broj 1926/03 , i Otašević protiv Srbije, predstavka broj 32198/07); da ako podnosilac predstavke i pored toga preuzme krivično gonjenje i izdejstvuje suđenje protiv policajaca optuženih za zlostavljanje, taj postupak postaje nerazdvojiv deo predmeta i mora se uzeti u obzir (predmeti V. D. protiv Hrvatske, predstavka broj 15526/10,Butolen protiv Slovenije, predstavka broj 41356/08, i pomenuti predmet Otašević protiv Srbije ); da je Sud takođe utvrdio da bi istraga trebalo da dovede do identifikacije i kažnjavanja odgovornih; da bi, u protivnom, opšta zakonska zabrana mučenja i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja bila nedelotvorna u praksi, a u nekim slučajevima službena lica bi mogla da zloupotrebe prava o nih pod njihovom kontrolom, bez kažnjavanja u praksi ; da istraga mora da bude temeljna; da organi moraju uvek ozbiljno da pokuša ju da utvrde šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na nagle ili neosnovane zaključke radi završetka istrage ili da na njima zasnivaju svoje odluke ; da istraga mora biti brza i nezavisna ; da, najzad, istraga mora pružiti dovoljan element javnog ispitivanja da se osigura odgovornost; da se stepen javnog ispitivanja može razlikovati, ali se licu koje se žali mora pružiti delotvoran pristup istražnom postupku u svim slučajevima ( predmet Bati i drugi protiv Turske , predstavke br. 33097/96 i 57834/00) ; da pošto je u konkretnom predmetu već utvrdio materijalnu povredu člana 3 . Konvencije, Sud dalje primećuje da su se prvi, drugi i treći podnosilac predstavke zaista prituživali zbog zlostavljanja od strane policije i da su oni to činili pred istražnim sudijom i u prisustvu javnog tužioca, kao i sudskim i žalbenim većima; da i pored toga što Konvencija i domaći zakon zahtevaju da se navod ove vrste razmatra po službenoj dužnosti , nadležni organi nikada nisu pokrenuli posebnu istragu zbog zlostavljanja, sa ciljem da se identifikuju i kazneodgovorni (predmet Hajnal protiv Srbije, predstavka broj 36937/06 ); da krivični predmet protiv prvog, drugog i trećeg podnosioca predstavke, u kome su podneli prijave zbog zlostavljanja kako bi se neki od spornih dokaza isključili, svakako nije mogao da postigne ovo drugo; da je stoga jasno da gore navedeni standardi nisu ispoštovani, zbog čega Sud odbija preliminarnu primedbu Vlade i nalazi da je došlo do povrede člana 3. Konvencije u odnosu na prvog, drugog i trećeg podnosioca predstavke.

3.4.2. Pravično zadovoljenje zbog utvrđenih povreda Konvencije , a u smislu člana 41. Ko nvencije, ESLjP je odredio tako što je Republiku Srbiju obavezao da, u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti presude, prvom, drugom i trećem podnosiocu predstavke isplati po 5.000 evra, plus porez koji se može naplatiti, na ime naknade nematerijalne štete .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru ( član 27. stav 2.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode ( član 28. stav 2.); da se licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati (član 29. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) . Odredbama člana 33. Ustava je utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.).

Odredbom člana 3. Konvencije je utvrđeno da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

Odredbama člana 1. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/91) (u daljem tekstu: Konvencija UN) je propisano: da u smislu ove konvencije, izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju (stav 1.); da je ovaj član bez štete po bilo koji međunarodni instrument ili bilo koji nacionalni zakon koji sadrži ili može sadržavati odredbe šireg značaja (stav 2.). Odredbom člana 2. stav 1. Konvencije UN je propisano da svaka država članica preduzima zakonske, administrativne, sudske ili druge efikasne mere kako bi sprečila izvršenje akata torture na teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Odredbama člana 4. Konvencije UN je propisano: da svaka država članica nastoji da se prema njenom krivičnom pravu sva akta torture smatraju krivičnim delima, te da je isti slučaj i sa pokušajem vršenja torture ili nekog drugog akta koji izvrši neko lice, a koji predstavlja saučesništo ili učestvovanje u aktu torture (stav 1.); da svaka država članica određuje za ova krivična dela odgovarajuće kazne kojima je uzeta u obzir njihova težina (stav 2.). Odredbom člana 12. Konvencije UN je propisano da se svaka država članica stara da nadležni organi neodložno izvrše nepristrasnu istragu svaki put kad postoje opravdani razlozi da se posumnja da je akt torture izvršen na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom. Odredbom člana 13. Konvencije UN je propisano da svaka država članica obezbeđuje svakom licu koje tvrdi da je bilo podvrgnuto torturi na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom pravo da se žali nadležnim organima spomenute države koji će neodložno i nepristrasno ispitati slučaj, te da će se preduzeti mere radi obezbeđenja zaštite lica koje se žalilo i lica kao svedoka od svakog lošeg postupanja ili bilo kakvog zastrašivanja zbog podnesene žalbe ili bilo kakve date izjave.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP) , koji se primenjivao u vreme lišenja slobode i određivanja pritvora podnosiocima ustavne žalbe, bilo je propisano: da lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i o svemu što mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima, pored ostalog, da uzme branioca po svom izboru, da neometano opšti sa braniocem, da branilac prisustvuje njegovom saslušanju, da zahteva u svako doba da ga bez odlaganja pregleda lekar po njegovom izboru, a ako on nije dostupan, po izboru organa lišenja slobode (tač. 2) – 4) i 7)). Odredbom člana 12. ZKP je bilo z abranjeno i kažnjivo svako nasilje nad licem lišenim slobode i licem kojem je sloboda ograničena, kao i svako iznuđivanje priznanja ili kakve druge izjave od okrivljenog ili drugog lica koje učestvuje u postupku. Odredbom člana 18. stav 2. ZKP je bilo propisano da se s udske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ovog zakonika, drugog zakona, ustava ili međunarodnog prava. Odredbama člana 19. ZKP je bilo propisano: da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca (stav 1.); da je z a krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac (stav 2.). Odredbom člana 20. ZKP je bilo propisano da ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kad postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Odredbama člana 61. ZKP je bilo propisano: da kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje (stav 1.); da o štećeni ima pravo da preduzme gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (stav 2.). Odredbama člana 142. stav 2. ZKP je bilo propisano: da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica, pored ostalog, može odrediti ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tač. 2) i 3)). Odredb om člana 146. stav 2. ZKP je bilo propisano da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu. Odredbom člana 222. stav 1. ZKP je bilo propisano da su s vi državni organi, organi teritorijalne autonomije ili organi lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove dužni da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način. Odredbom člana 228. stav 7. ZKP je bilo propisano da kad je lice lišeno slobode dovedeno istražnom sudiji, može, ono, njegov branilac, član njegove porodice ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici, zahtevati da istražni sudija odredi lekarski pregled, da takav zahtev može podneti i javni tužilac, da ako je postavljen zahtev, istražni sudija će doneti odluku o određivanju lekara koji će obaviti pregled i tu odluku i zapisnik o saslušanju lekara prilaže istražnim spisima .

Odredbama člana 137. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05) je bilo propisano (u neizmenjenom obliku i sa kasnijim izmenama i dopunama ovog zakonika) krivično delo zlostavljanje i mučenje na sledeći način: da će se kazniti zatvorom do jedne godine ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo (stav 1.); da će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina k o primenom sile, pretnje, ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni, ili to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije (stav 2.); da će se za delo iz stava 1. kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina ako delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe (stav 3.) .

Odredbama člana 86. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), koji se primenjivao u vreme nastanka predmetnog događaja, bilo je propisano: da o svakoj upotrebi sredstava prinude ovlašćeno službeno lice u pisanom obliku podnosi izveštaj nadređenom policijskom službeniku što je pre moguće, a najkasnije 24 časa od upotrebe sredstava prinude (stav 1.); da i zveštaj iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o sredstvu prinude i protiv koga je upotrebljeno, razlozima i osnovu upotrebe i o drugim činjenicama i okolnostima od značaja za ocenu opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstva prinude (stav 2.); da o pravdanost i pravilnost upotrebe sredstva prinude ocenjuje ovlašćeno službeno lice za to ovlašćeno od strane ministra (stav 3.).

5. Ustavni sud najpre konstatuje da su podnosioci S. L, L . D . i I . D, u vezi saslušanja pred PU Novi Sad, podneli predstavku ESLjP u roku iz člana 35. stav 1. Konvencije. ESLjP je presudom od 7. januara 2014. godine utvrdio da su ovi podnosi oci pretrpeli nečovečno i ponižavajuće postupanje, te da je učinjena povred a i materijalnog i procesnog aspekta zabrane iz člana 3. Konvencije . Kao vid pravičnog zadovoljenja je dosu đen određeni iznos naknade nematerijalne štete. Ustavni sud je ocenio da su ovi podnosioci na taj način izgubili status žrtve, a samim tim i pravo na ustavnosudsku zaštitu zbog događaja u PU Novi Sad od 6. novembra 2007. godine, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačk e 2. izreke.

6. Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je navode o povredi zabrane iz člana 3. Konvencije razmatrao samo u odnosu na podnosioca Petra Novakovića.

Prema ustaljenoj praksi ESLjP , zabrana iz člana 3. Konvencije ima svoj materijalni i procesni aspekt, u zavisnosti od vrste obaveza držav a potpisnic a i njeni h organ a. S tim u vezi, negativna obaveza nadležnih državnih organa, odnosno njihovih predstavnika, da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koj a s u lišena slobode, lica koja se nalaz e u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, tačnij e da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, predstavlja materijalni aspekt garancije iz člana 3. Konvencije . Pozitivna obaveza državnih organa da u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje je lišeno slobode, koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora , bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu čini procesni aspekt naveden e garancije (presude u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, Labita protiv Italije (VV), predstavka broj 26772/95, V.D. protiv Hrvatske, predstavka broj 15526/10, i Mađer protiv Hrvatske, predstavka broj 56185/07).

Za razliku od člana 3. Konvencije, koji ne govor i izričito o garancijama materijalnog i procesnog aspekta zabrane torture, Ustavni sud ukazuje da Konvencija UN izričito sadrži ove garancije. Tako je članom 2. Konvencije UN predviđena obaveza svake države članice da preduzima zakonske, administrativne, sudske ili druge efikasne mere kako bi sprečila izvršenje akata torture na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, a članom 4. da će svaka država članica nastojati da se prema njenom krivičnom pravu svi akti torture smatraju krivičnim delima. Takođe, Konvencija UN u članu 6. izričito propisuje obavezu država članica da obezbede hapšenje lica za koje se sumnja da je izvršilo akt torture, kao i da neodložno vrši istragu radi utvrđivanja činjenica. Iz prethodno iznetog proizlazi da jemstvo i poštovanje materijalnog i procesnog aspekta zabrane mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja predstavlja imperativnu normu ustavnog i opšteg međunarodnog prava, te da se, prema praksi ESLjP, koju prihvata i Ustavni sud, ispitivanje procesnih pretpostavki za odlučivanje i osnovanost navoda o njihovoj povredi može vršiti odvojeno. Ov akav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-4100/2011 od 10. jula 2013. godine.

6.1. Ustavni sud je najpre razmatrao postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje , i to blagovremeno st ustavne žalbe i iscrpljeno st dozvoljenih pravnih sredstava.

6.1.1. Ispitujući blagovremenost ustavne žalbe kada je u pitanju materijaln i aspekt zabrane iz člana 3. Konvencije, Ustavni sud je pošao od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog radnji policijskih službenika PS Vrbas i PU Novi Sad, preduzetih 6. novembra 2007. godine, tokom lišavanja slobode podnosilaca ustavne žalbe, kao i tokom njihovog saslušanja u svojstvu osumnjičenih u pretkrivičnom postupku koji je vođen pred PU Novi Sad, koje su podnosioci ustavne žalbe okvalifikovali kao zlostavljanje u pravcu iznude priznanja izv ršenja određenih krivičnih dela.

Podnosilac P. N . je povredu zabrane iz člana 3. Konvencije prvi put istakao u ustavnoj žalbi, podnetoj nakon prijema drugostepene presud e koj om je krivični postupak, čiji je sastavni deo i predmetno saslušanje u pretkrivičnom postupku, pravnosnažno okončan. Ukoliko se pođe od toga da su radnje policijskih službenika preduzete 6. novembra 2007. godine (podnosilac P. N . je lišen slobode prethodnog dana, ali pola sata pre ponoći ), Ustavni sud smatra da početak roka za podnošenje ustavne žalbe treba vezati za navedeni datum. S obzirom na to da je ustavna žalba izjavljena 9. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je u delu koji se odnosi na materijalni aspekt zabrane iz člana 3. Konvencije ustavna žalba neblagoveremena, imajući u vidu da je podneta po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Međutim, kako povreda zabrane svakog oblika zlostavljanja ima i svo j procesn i aspekt , a koji se ogleda u obavez i države da sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu, mora se uzeti u obzir da su se krivični sudovi okolnosti ma pod kojima su povrede na telu podnosioca P . N . nastale (vreme, uzrok i mehanizam nastanka povreda ) bavili sve do okončanja krivičnog postupka , što potvrđuje i zaključak u obrazloženjima osporenih presuda - da su povrede nastale isključivo kao posledica njegovog opiranja lišavanju slobode. Navedeni zaključak predstavlja rezultat ocene izvedenih dokaza, pre svega, veštačenja i usmenih izjašnjenja dr G . S . sa Instituta za sudsku medicinu u N, koji je 13. novembra 2007. godine, po naredbi istražnog sudije , obavio telesni pregled P. N, kao i ostalih podnosilaca ustavne žalbe . Dakle, prema stanovištu Ustavnog suda, ustavnom žalbom se suštinski postavlja pitanje da li su sudovi na opisani način zadovoljili zahteve zaštite procesnog aspekta zabrane zlostavljanja, tačnije da li je utvrđivanje činjenica i okolnosti pod kojima su predmetne povrede nastale, zajedno sa utvrđivanjem činjenica relevantn im za ocenu krivičnopravne odgovornosti podnosioca P . N . i ostalih podnosilaca ustavne žalbe za izvršena krivična dela, moglo imati karakter odgovarajuće istrage, kako to izričito zahteva Konvencija UN , ali i dugogodišnj a praks a ESLjP. S druge strane, činjenica da se sud tokom glavnog pretresa bavio tvrdnjama o navodnom zlostavljanju isključuje zaključ ak da je podnosilac P. N . mogao biti svestan nedelotvornosti istrage pre pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka ( videti presudu u predmetu Stanimirović protiv Srbije). Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba blagovremeno podneta kada je u pitanju procesn i aspekt zabrana iz člana 3. Konvencij e.

6.1.2. Pored blagovremenosti ustavne žalbe , nužno je odgovoriti i na pitanje da li je podnosilac P. N . imao na raspolaganju pravna sredstva kojima bi se delotvorno i efikasno mogli ispitati navodi o njegovom zlostavljanju tokom hapšenja i saslušanja, te da li je ta pravna sredstva koristio.

Podnosilac P. N . je nadležnom javnom tužilaštvu jedini podneo krivičnu prijavu zbog događaja od 6. novembra 2007. godine, koja je odbačena zbog nepostojanja osnovane sumnje da su prijavljeni policijski službenici izvršili krivično delo iz člana 137. stav 3. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika. Nakon prijema rešenja o odbacivanju krivične prijave, podnosilac P. N . nije preduzeo krivično gonjenje kao tzv. supsidijarni tužilac, u smislu člana 61. stav 2. ZKP, zbog čega se može postaviti pitanje da li je time izgubio pravo na ustavnosudsku zaštitu usled neiscrpljivanja pravnog puta koji mu je stajao na raspolaganju.

Ustavni sud konstatuje da kada je reč o ostal im podnosi ocima ustavne žalbe, ESLjP nije posebno cenio prigovor Vlade o neiscrljivanju pravnih sredstava ( da uopšte nisu podneli pisane krivične prijave protiv policajaca i da su, alternativno, mogli da podnesu pisane zahteve istražnom sudiji da se deo zapisnik a sa ročišta održanog 8. novembra 2007. godine, koji je u vezi sa njihovim navodnim povredama, prosledi nadležnom javnom tužiocu), već je , uz pozivanje na određene stavove iz svoje prakse , implicitno ukazao na to da prigovor smatara neosnovanim . Reč je o sledećim stavovima: da bez obzira na način istrage, vlasti moraju postupiti čim se podnese zvanična pritužba; da čak i kada, striktno govoreći, pritužba nije podneta, istraga se mora početi ako postoje dovoljno jasne naznake da je bilo zlostavljanja; da se od žrtava navodnih povreda ne traži da same krivično gone policajce osumnjičene za zlostavljanje, već da je to dužnost javnog tužioca, koji je za to bolje opremljen ; da ako podnosilac predstavke i pored toga preduzme krivično gonjenje i izdejstvuje suđenje protiv policajaca optuženih za zlostavljanje, taj postupak postaje nerazdvojiv deo predmeta, koji se mora uzeti u obzir .

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac P . N . (kao i ostali podnosioci) u svim fazama predmetnog krivičnog postupka jednako ukazivao na to da je tokom saslušanja u PU Novi Sad bio žrtva zlostavljanja i da je njegovo priznanje posledica toga. Činjenica da je njemu, nakon prijema rešenja o odbacivanju krivične prijave, stajala na raspolaganju mogućnost da sam preduzme krivično gonjenje policijskih službenika, nije od suštinske važnosti kod ocene ispunjenosti ove procesne pretpostavke. Naime, ukoliko se pođe od napred iznetih stavova ESLjP, podnosilac je, po mišljenju Ustavnog suda, od samog pokretanja predmetnog krivičnog postupka iznosio dovoljno jasne naznake da je bilo zlostavljanja, što je za sud i druge državne organe bio dovoljan povod da otpočnu odgovarajuću istragu. Dodatno, činjenica da se sud tokom glavnog pretresa bavio tvrdnjama podnosilaca o navodnom zlostavljanju , što je bliže opisano u delu koji se tiče blagovremenosti ustavne žalbe, ukazuje da je podnosilac P. N . imao legitimno očekivanje da će sud raspraviti i ispitati navode o povredi člana 3. Konvencije.

6.2. Imajući u vidu da su ispunjene procesne pretpostavke koje se tiču blagovremenosti ustavne žalbe i iscrpljenosti dozvoljenih pravnih sredstava, Ustavni sud je prešao na ocenu osnovanosti navoda o povred i zabrane iz člana 3. Konvencije, na štetu podnosioca P . N.

Ustavni sud polazi od toga da odredba člana 3. Konvencije sadrži garanciju da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Prihvatajući ocenu ESLjP da su ostali podnosioci bili žrtve nečovečnog i ponižavajuće g postupanj a, Ustavni sud je osnovanost ustavne žalbe ispitivao sa aspekta tog pojavnog oblika povrede člana 3. Konvencije.

6.2.1. Kada je reč o materijalnom aspekt u zabrane iz člana 3. Konvencije , Ustavni sud se njime n ije bavio jer, kako je već istaknuto, smatra da je ustavna žalba u tom delu neblagovremena .

6.2.2. Što se tiče procesnog aspekt a zabrane iz člana 3. Konvencije , Ustavni sud ponavlja da je u pitanju pozitivna obavez a nadležnih državnih organa da sprovedu delotvornu zvaničnu istragu u slučaju kada lice koje je lišeno slobode ili se nalazi u pritvoru , odnosno na izdržavanju kazne zatvora , iznosi uverljive navode da je od strane službenih lica pretrpelo neki oblik zlostavljanja. Ova obaveza postoji čim se podnese zvanična pritužba sa uverljivim navodima, i to bez obzira na način istrage, odnosno bez obzira na to kakva je propisana procedura postupanja po pritužbama. Istraga se mora sprovesti čak i u situaciji kada formalno nema zvanične pritužbe, i to pod uslovom da postoje dovoljno jasne naznake da je od strane službenih lica prema licu lišenom slobode, pritvoreniku ili licu na izdržavanju kazne zatvora , primenjen neki oblik zlostavljanja (presude Otašević protiv Srbije, predstavka broj 32198/07, od 5. februara 2013. godine, i Bati i drugi protiv Turske , predstavka br. 33097/96 i 57834/00, od 3. juna 2004. godine). Istraga treba da bude sprovedena na način koji može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih, kako bi zadovoljila standard delotvornosti. U suprotnom bi zabrana mučenja i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja bila nedelotvorna u praksi, te bi, u „nekim slučajevima službena lica mogla zloupotrebiti prava onih pod njihovom kontrolom, praktično bez kažnjavanja“ (presuda u predmet u Otašević protiv Srbije). Pored navedenih zahteva, nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno moraju uvek ozbiljno da pokuša ju da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu završili, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke. Po oceni Ustavnog suda, temeljna istraga svakako podrazumeva uzimanje detaljnih izjava od navodne žrtve, izjave svedoka, određivanje dodatnih medicinskih veštačenja, pri čemu svaki nedostatak istrage koji utiče na utvrđivanje uzroka nastanka povreda ili otkrivanje odgovornih osoba, predstavlja rizik da istraga neće zadovoljiti ovaj standard (presuda u predmetu Mađer protiv Hrvatske). Takođe, istraga mora biti sprovedena hitno, i to od strane nezavisnih nadležnih organa koji nisu bili uključeni u navodno zlostavljanje. Najzad, da bi zadovoljila standard delotvornosti, istraga mora da omogući dovoljan element uvida javnosti da bi obezbedila odgovornost, te iako „stepen traženog uvida javnosti može da varira, onaj ko se pritužuje mora da dobije delotvoran pristup istražnom postupku u svim slučajevima (presude u predmetima Otašević protiv Srbije i Bati i drugi protiv Turske ). S druge strane, procesna obaveza, prema članu 3. Konvencije, nije obaveza rezultata (cilja) , već obaveza sredstva , iz kog razloga svaka istraga ne mora biti uspešna , niti u okviru istrage nužno mora doći do zaključka koji se podudara sa viđenjem događaja onoga koji se žali ( presuda u predmetu Fedorov protiv Rusije , broj predstavke 19223/04, od 30. jula 2009. godine). U tom smislu, potrebno je prevashodno da su nadležni državni organi „preduzeli sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa događajem“ (presuda u predmetu Milanović protiv Srbije, predstavka broj 44614/07, od 14. decembra 2010. godine).

U presudi donetoj povodom predstavke ostalih podnosilaca ustavne žalbe , ESLjP je osnovanost navoda o povredi procesnog aspekta iz člana 3. Konvencije ispitao kroz primenu navedenih standarda, a o čemu je već bilo reči kod ocene iscrpljenosti dozvoljenih pravnih sredstava. Ustavni sud još jednom ukazuje da je podnosilac P. N , kao i ostali podnosioci, u svim fazama krivičnog postupka ukazivao na to da je tokom saslušanja u PU Novi Sad bio žrtva zlostavljanja i da je njegovo priznanje bilo posledica toga. S tim u vezi, treba poći od konstatacije ESLjP da i pored toga što su se ostali podnosioci ustavne žalbe (prvi, drugi i treći podnosilac predstavke) prituživali zbog zlostavljanja od strane policije, kako pred istražnim sudijom i u prisustvu javnog tužioca, tako i pred sudskim većima, i što Konvencija i domaći zakon zahtevaju da se navod takve vrste razmatra po službenoj dužnosti , nadležni organi nikada nisu pokrenuli posebnu istragu zbog zlostavljanja, kako bi se identifik ovalii kazniliodgovorni. ESLjP je takođe zaključio da ukazivanje podnosilaca u toku krivičnog postupka da su bili žrtve zlostavljanja, sa ciljem da se „sporni dokazi isključ e“, nije mog lo da zameni delotvornu zvaničnu istragu, zbog čega napred izneti standardi nisu ispoštovani .

Viši sud u Novom Sadu je u vezi navoda o zlostavljanju tokom policijskog saslušanja došao do sledeć ih z aključaka: da iz nalaza i mišljenja veštaka dr G. S . i njegovog iskaza datog na glavnom pretresu, koji su zasnovani na telesnom pregledu okrivljenih i uvidu u fotografije okrivljenih S . L , I. D . i L . D , koje je sačinio njihov branilac, kao i fotografije svih okrivljenih koje su sačinjene prilikom lišavanja slobode, proizlazi da su povrede koje su konstatovane na telima okrivljenih nastale u pokušajima bekstva okrivljenih od policijske potrage; da sud nije mogao kao verodostojne da prihvati navode da je nad okrivljenima od momenta lišavanja slobode višečasovno primenjivana sila, od koje su gubili svest; da bi udaranje, šutiranje, upotreba električne palice, gašenje cigarete o vrat i gubljenje svesti, po mišljenju suda, ostavilo veće tragove, čak i trajne posledice po zdravlje, a što je sve demantovano telesnim pregledom i fotodokumentacijom. Apelacioni sud u Novom Sadu je u celini prihvatio navedene zaključke Višeg suda u Novom Sadu. Iz napred iznetog proizlazi da su krivični sudovi saglasni u tome da su povrede koje su konstatovane na telu podnosioca P . N . nastale prilikom lišav anja slobode, kao posledica njegovog opiranja koje je zahtevalo upotrebu dozvoljenih sredstava prinude.

Podnosilac P. N . je pred dežurnog istražnog sudiju izveden 7. novembra 2007. godine, kada je prvi put istakao da je bio žrtva zlostavljanja tokom hapšenja i saslušanja u PU Novi Sad. Istražni sudija je naredbom od 13. novembra 2007. godine odredio veštačenje na okolnost postojanja eventualnih povreda na telima podnosilaca (dakle i P . N .). Pregled je istog dana obavio dr G. S, predstavnik Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu, koji je , pored osnovnog (zapisnika o telesnom pregledu), dostavio sudu i dva dopunska nalaz a i mišljenj a (22. septembra i 18. novembra 2008. godine) , a dva puta se i usmen o izja snio na glavnom pretresu. U nalazu o povred ama na telu podnosioca P . N, koji je u celini interpretiran u obrazloženju osporene prvostepene presude, navedeno je: da se u predelu prednje strane glave, ispod desnog oka, nalazi krvni podliv veličine 2cm h 0,5cm, žućkasto prebojen, blago prosijavajući ispod kože; da se na donjem kapku levog oka nalazi plavo-crvenkasti krvni podliv ovalnog oblika, veličine 1,5cm; da se u regiji desne polovine vrata nalaze dve koso postavljene prugasto-duguljaste oguljotine kože, dimenzija 4cm h 1cm (gornja) i 2cm h 1cm (donja) ; da je na sredini prednje strane grudnog koša konstatovan sla bo vidljiv žućkasti krvni podliv dimenzija 2cm h 3cm, koji prosijava ispod kože, a iznad njega crvenkasta koso postavljena sasušena krasta dimenzija 6cm h 1cm; da se u regiji ispod leve sisne bradavice nalazi više sitnih oguljotina prekrivenih krastama, od kojih nijedna nije veća od 1cm; da se na palcu leve šake nalazi krvni podliv i otok koji zahvata falangu, veličine 1cm h 1cm; da se na prednjoj strani levog kolena nalazi sasušena krasta veličine 0,5cm, a na prednjoj strani leve potkolenice otok mekih tkiva sa krvnim podlivom koji prosijava ispod kože, veličine 4,5cm h 3cm, u okviru kojeg se nalazi krasta veličine 1cm. U mišljenju veštaka, koje je dato u okviru dopunskog veštačenja od 22. septembra 2008. godine, navedeno je: da konstatovane povrede na telu podnosioca P . N . pripadaju grupi ozleda u vidu krvnih podliva, nagnječenja i oguljotina kože ; da su povrede nastale po mehanizmu udara tupo-tvrdim mehaničkim povrednim oruđem ili udarom povređenih reona tela o mehaničku prepreku ili podlogu; da iz obima i rasporeda konstatovanih povreda proizlazi da je mehanička udarna sila delovala višekratno, odnosno da povrede nisu mogle nastati samo jednim padom i kontaktom tela sa podlogom; da se krvni podlivi ispod denog oka i na sredini grudnog koša, u vreme telesnog pregleda, nisu mogli okarakterisati kao sveži; da je krvni podliv ispod levog oka (tamno-plave boje) nastao u poslednja tri dana; da su kraste posledica prekrivanja ranije nastalih oguljotina i nagnječenja nastal ih u periodu najmanje od 24 do 48 časova od momenta pregleda; da konstatovane povrede, kako pojedinačno, tako i u svom ukupnom efektu, po medicinskim kriterijumima predstavljaju laku telesnu povredu. Prvostepeni sud je u toku glavnog pretresa došao u posed fotografija podnosilaca ustavne žalbe, za koje je utvrđeno da su nastale odmah nakon lišavanja slobode, s ciljem njihovog prepoznavanja od strane oštećenih. Zbog pojave tih fotografija, veštak je bio pozvan da dopuni svoj nalaz i mišljenje (dopunsko veštačenje od 18. novembra 2008. godine) , upoređivanjem povred a koje je utvrdio na telesnom pregledu i povred a koje su vidljive na fotogr afijama. Konkretno, kada je podnosilac P . N . u pitanju, veštaku je dostavljena odštampana crno-bela fotografija, u vezi koje je veštak istakao da nema jasno vidljivih povreda, osim „prebojenja“ oko i ispod desnog oka, te da je „subjektivni utisak“ da je leva polovina lica, u regiji obraza i ispod njega, otečena u poređenju sa suprotnom stranom lica.

Prvostepeni sud je, pored pomenutog veštačenja, na okolnost povređivanja podnosioca P. N , saslušao u svojstvu sved oka i policijske službenike M.V. i Z.N. (saslušani u istrazi i na glavnom pretresu), koji su neposredno učestvovali u njegovom lišavanju slobode i sprovođenju do prostorija PU Novi Sad, uključujući i saslušanje u pretkrivičnom postupku, koje je obavio M.V. Policijski službenici M.V. i Z.N. su u svojim iskazima u celini potvrdili navode iz svojih izveštaja o upotrebi sredstava prinude od 7. novembra 2007. godine. Takav izveštaj je, pored njih dvojice, nadležnom rukovodiocu podneo i policijski službenik V.G, koji je takođe neposredno učestvovao u lišavanju slobode podnosioca P . N. Izveštaji od 7. novembra 2007. godine sadrže detalje o tome kako je podnosilac P . N . bežao od policijske potere, u koju su bila uključena sva trojica pomenutih , kako je sustignut, uhvaćen i doveden u položaj za vezivanje (V.G. i M.V. su ga sustigli na oko 50 metara od mesta gde je on za ustavio svoj auto i oborili ga na zemlju, gde se on otimao, pokušavajući da im se otrgne, a zatim mu je Z.N. seo na noge, čime je savladan njegov otpor i ruke su mu veza ne lisicama). Sva trojica policijskih službenika su u izveštajima saglasno konstatovali da je P. N, usled opisanog postupanja, pretrpeo laku telesnu povredu u vidu oteklina na desnoj strani glave (čela), na leđima i desnoj nozi i da mu nije ukazana lekarska pomoć, s obzirom na to da istu nije tražio.

Ostali podnosioci su, kako to proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, a pre svega iz iskaza svedoka V.D. i V.S. (policijskih službenika koji su neposredno u tome učestvovali), lišeni slobode na sasvim drugom mestu i pod sasvim drugim okolnostima u odnosu na podnosioca P . N. Prema iskazima navedenih svedoka, opiranja hapšenju nije bilo, izuzev bezuspešnog pokušaja podnosioca L. D . da pobegne od policij e koja ih je zaustavila na ulazu u Suboticu (na Čantavirskom putu), što je svedok V.S. osujetio njegovim obaranjem i dovođenjem u položaj za vezivanje.

Ustavni sud dalje konstatuje da je od podnosioca P. N , kako u istrazi, tako i na glavnom pretresu, uzeta detaljna izjava o okolnostima pod kojima je on lišen slobode i spro veden u prostorije PU Novi Sad, gde je sasluša van. Podnosilac P. N . je u svojoj izjavi , pored ostalog, naveo: da su na njivi kod Vrbasa, gde se on 5. novembra 2007. godine, oko 22,30 časova, zaustavio vozilom kako bi izašao da mokri, njemu prišla četvorica policijskih službenika; da su ga srušili na zemlju, pucali mu pored uveta, vezali lisice i tek onda rekli da su policajci; da su ga potom sva četvorica tukli i šutirali ; da je posle 10 do 15 minuta naišlo još oko tridesetak lica u uniformi i civilu; da mu je stav ljena „fantomk a“ na glavu; da je zatim ponovo oboren na zemlju; da su ga svi prisutni tuk li; da je bilo mnogo udaraca i nogama i rukama; da je oko četiri do pet sati trajalo njegovo batinanje na njivi, koje je bilo naizmenično sa ispitivanjem; da se od batina onesvestio, zbog čega su ga policajci polili hladnom vodom; da su ga lisicama vezali za saobraćajni znak i tako vezanog ostavili sat i po vremena; da su ga po dovođenju u prostorije PU Novi Sad ponovo tukli, govoreći mu šta treba da izjavi.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud smatra da je prvostepen i krivični sud pokazao zadovoljavajući nivo angažovanja u pokušaju da utvrdi da li su policij ski službenici upotrebil i pre komernu silu, kako je to tvrdio podnosi lac P. N . Ek sperstki pregled (veštačenje) telesnih povreda je određen ubrzo pošto je na zapisniku u istrazi primljena zvanična pritužba o upotrebi prekomerne sile. Imenovani veštak je u dva navrata dopunio svoj nalaz i mišljenje, izjašnjavajući se kako o mogućem vremenu, tako i o mogućem mehanizmu nastanka povreda. Podnosilac i njegov branilac su imali priliku da postavljanjem pitanja i/ili na drugi pogodan način na glavnom pretresu , i to u dva navrata, traže od veštaka odgovarajuća pojašnjenja u vezi relevantnih činjenica i okolnosti. Policijski s lužbenici, koji su nesumnjivo učestvovali u lišavanju slobode podnosioca P . N, njegovom sprovođenju do PU Novi Sad i potonjem saslušanju, saslušani su na te okolnosti u istrazi i na glavnom pretresu , a od podnosioca, kao potencijalne žrtve, uzeta je detaljna izjava o navodnom zlostavljanju. Nema naznaka da je ovakvoj vrsti istrage nedostajala transparentnost . Nezavisnost prvostepenog krivičn og sud a nije dovedena u pitanje, imajući, pre svega, u vidu da u njoj nije učestvovao državni organ čiji su predstavnici bili uključeni u navodno zlostavljanje. Na kraju je, po mišljenju Ustavnog suda, bez uticaja i to što je osnovni zadatak krivičnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo utvrđivanje krivične odgovornosti podnosioca P. N . i ostalih okrivljenih (podnosilaca) , s obzirom na to da je nastojanje prvostepenog krivičnog suda da u kontradiktornom postupku obradi sva relevantna pitanja i razmotri sve relevantne dokaze , koj i su u vezi sa navod nim zlostavljanjem, bilo prisutno u dovoljnoj meri. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da je istraga o navodnom zlostavljanju podnosi oca P. N , u celini posmatrano , bila delotvorna, u smilu člana 3. Konvencije, te da je prvostepeni krivični sud preduze o sv e razumn e kora ke koji su stajali na raspolaganju kako bi se obezbedili dokazi u vezi sa predmetnim događajem .

S druge strane, dovodeći u vezu okolnosti pod kojima je podnosila c P. N . lišen slobode , sa količinom i vrstom povreda koje je na telesnom pregledu utvrdio veštak dr G . S, a koje ne odstupaju drastično od povreda konstatovanih u izveštajima policijskih službenika od 7. novembra 2007. godine, Ustavni sud nalazi da se zaključak krivičnih sudova o tome da su povrede na telu podnosioca P . N . nastale kao rezultat primene dozvoljenih sredstava prinude prilikom njegovog hapšenja, ne može prima faciae oceniti kao neosnovan , a još manje kao ishitren. Uzimajući u obzir da procesni aspekt član a 3. Konvencije ne p odrazumeva obavez u cilja, već sredstva, da je prvostepeni krivični sud , kako je to već istaknuto, sproveo delotvornu, temeljnu i nezavisnu istragu o navodnom zlostavljanju podnosioca P . N , da ovaj podnosilac ničim nije dodatno utemeljio svoje navode o višečasovnoj primeni sile, te da da je na zapisniku o ispitivanju osumnjičenog decidno izjavio da je policija bila korektna prema njemu i da njegov iskaz nije dat pod prinudom ili pod dejstvom opijata, Ustavni sud smatra da je logičan i ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je šutiranje i udaranje od strane tridesetoro lica, koje je sa prekidima trajalo četiri do pet sati, uz gubitak svesti, moralo ostavi ti veće tragove, uključujući i trajne posledice po zdravlje . Ustavni sud još jednom napominje da se u istrazi povodom navodnog zlostavljanja ne mora nužno doći do zaključka koji se podudara sa v erzijom događaja lica koji se pritužuje. Posebno treba imati u vidu da su podnosioci S. L, I . D . i L . D, kojima je ESLjP utvrdio povredu materijalnog i procesnog aspekta člana 3. Konvencije, lišeni slobode u bitno drugačijim okolnostima u odnosu na podnosioca P . N . Iz tog razloga se navedeni zaključak krivičnih sudova ne može posmatrati kao jedinstven u odnosu na sve podnosioce, pa je Ustavni sud njegovu prihvatljivost sa ustavnopravnog stanovišta cenio samo u odnosu na podnosioca P . N, kao što je i ESLjP u presudi od 7. januara 2014. godine to činio u odnosu na ostale podnosioce .

Sledom izloženog, Ustavni sud je zaključio da podnosiocu P . N . nije povređen procesni aspekt zabrane nečovečno g i ponižavajuće g postupanj a iz člana 3. Konvencije , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odluč ujući kao tački 1. izreke.

7. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe kojima se u odnosu na osporene presude ističe povred a prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da se ovim navod ima, u suštini, ukazuje da su osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i Višeg suda u Novom Sadu zasnovane na priznanjima podnosilaca S. L . i P . N . iz pretkrivičnog postupka , što je u suprotnosti sa Ustavom, jer su ta priznanja data zbog nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i imaju karakter dokaza na ko jima se sud ska odluka ne može zasnivati.

Ustavno jemstvo prava na pravično suđenje u krivičnom postupku podrazumeva obavezu sudova i drugih državnih organa koji učestvuju u postupku koji se protiv određenog lica vodi, da na zakonom propisan način razmotre pitanja koja se odnose na osnovanost optužbe i da o istoj odluče. Ustavni sud naglašava da se ocena pravičnosti suđenja vrši u odnosu na celinu sprovedenog krivičnog postupka, kao i dokaza koji su u okviru njega izvedeni, a ne samo u odnosu na pojedine zakonske odredbe kojima je uređeno izvođenje određenih dokaza. S tim u vezi, čak i okolnost da su pojedini dokazi u krivičnom postupku pribavljeni na nedozvoljen način , sama po sebi, ne podrazumeva i utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-88/2008 od 1. oktobra 2009. godine). Za ovakav stav je Ustavni sud našao utemeljenje u praksi E SLjP, u okviru koje se mogu izdvojiti sledeći standardi: da se u načelu ne isključuje korišćenje nezakonito dobijenih dokaza ; da će se način na koji se dokaz pribavlja i njegova uloga u suđenju ispita ti u kontekstu ocene da l i je suđenje pravično u celini; da nezakonitost pojedinog dokaza ne dovodi automatski do nepravičnog postupka, već da se to ocenjuje sa aspekta prava odbrane u odnosu na nezakoniti dokaz, okolnosti pod kojima je dokaz pribavljen , kao i da li se osuđujuća presuda zasniva isključivo na nezakonitom dokazu ( presude u predmetima Schenk protiv Švajcarske, broj predstavke 10862/84, od 12. jula 1988 . godine i Bykov protiv Rusije, broj predstavke 4378/02, od 10. marta 2009. godine).

Odredbom člana 18. stav 2. ZKP je bilo propisano da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ovog zakonika, drugog zakona, ustava ili međunarodnog prava. Ukoliko se pođe od toga da je presudom od 7. januara 2014. godine ESLjP utvrdio povredu materijalnog i procesnog aspekta zabrane iz člana 3. Konvencije, pored ostalog, i na štetu podnosi oca S . L, Ustavni sud nalazi da nisu očigledno neosnovani navodi o upotrebi dokaza na kojem se sudska odluka ne može zasnivati , kada je u pitanju priznanje S. L . iz pretkrivičnog postupka . Međutim, ne sme se izgubiti iz vida da iz sadržine obrazloženja osporenih presuda nesumnjivo proizlazi da je prvostepeni sud sproveo veoma složen dokazni postupak i da su relevantni činjenični zaključci upravo rezultat sveukupne analize i ocene svih izveden ih dokaz a, a ne samo spornog priznanja. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da su krivični sudovi, ne uzimajući u obzir priznanje podnosioca S. L , izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključ ak o učešću podnosi laca u organizaciji i izvršenju krivičnih dela za koja su pravnosnažno osuđeni, te da se predmetni krivični postupak , u celini posmatrano , ne može oceniti kao nepravičan. Ustavni sud posebno naglašava da u ovom predmetu nije utvr đena povred a člana 3. Konvencije na štetu podnosioca P . N, zbog čega su bez osnova tvrdnj e da je njegovo priznanje iz pretkrivičnog postupka posledica nečovečnog i ponižavajućeg postupanja , te da osporene presude nisu mogle biti zasnovane na tom priznanju.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na predmet Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 11579 /85, u kojem je telefonski razgovor, snimljen bez ikakvog pravnog osnova, bio jedini dokaz, ali je E SLjP ustanovio da njegovo korišćenje ipak nije nepravično, s obzirom na to da je postupak omogućio da podnosilac predstavke u dve sudske instance ospori njegovu pouzdanost i pravičnost njegovog prihvatanja. Primenjujući ovakav pristup na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je od posebne važnosti i činjenica da je odbrana podnosilaca S . L . i P . N . sve vreme trajanja postupka bila isključivo usmerena na to da su priznanja posledica prethodnog zlostavljanja, ali da nije bilo nijednog konkretnog pokušaja da se demantuju činjenične tvrdnje sadržane u priznanjima (npr. da su se u vreme izvršenja određenih krivičnih dela oni nalazili na nekom drugom mestu i tome slično).

7.1. Ostale navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je takođe ocenio kao neosnovane.

Navodima da je predsednica veća prvostepenog suda čitala prepisku između advokata V . J . Đ . i podnosioca I . D, što je omogućila i nekom trećem licu, kao i da je, nakon ukidanja prvobitne presude, bez prethodne konsultacije sa odbranom, podneskom pozvala Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da izmeni optužnicu u skladu sa nalozima iz ukidajućeg rešenja, ukazuje se na sumnju u nepristrasnost sudije koja je predsedavala sudskim većem u prvostepenom krivičnom postupku. Ustavni sud konstatuje da su ovi navodi već bili predmet ocene predsednika Višeg suda u Novom Sadu, koji je odlučivao o zahtevu za izuzeće sudije Z. R . K . i našao da se njima ne dovodi u pitanje njena nepristrasnost. S druge strane, podnosioci u ustavnoj žalbi nisu ukazali na koji način je dovedena u pitanje pravičnost osporenih presuda i samog krivičnog postupka u celini, zbog navedenih radnji predsednika prvostepenog sudskog veća. Bez uticaja je i n avod da svedok N . D . nije saslušan na ponovnom glavnom pretresu i da njegov raniji iskaz nije pročitan . Svedočenje N. D . bilo je isk ljučivo usmereno na dokazivanje činjenice da li je podnosilac S. L . imao branioca po službenoj dužnosti prilikom saslušanja u pretkrivičnom postupku . Ustavni sud konstatuje da krivični sudovi ovu činjenicu nisu utvrdili samo iz iskaza imenovanog svedoka, već je kao dokaz za to služio i zapisnik o saslušanju podnosioca S . L . na koji nije bilo primedbi, a na kome je konstatovano prisustvo branioca po službenoj dužnosti, advokata N . D, koji je zapisnik potpisao. Navode kojima se osporava veštačenje dolazno-odlaznih poziva sa mobilnih telefona koji su oduzeti od podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nije posebno cenio, imajući u vidu da se njima suštinski prigovara određenom dokazu koji je izveden u postupku pred redovnim sudovima, što isključivo može biti predmet tog postupka. Ustavni sud takođe nije cenio ni navod da su o predmetnoj optužbi odlučivali sudovi koji u vreme donošenja rešenja o sprovođenju istrage i u vreme stupanja optužnice na pravnu snagu nisu bili zakonom „već“ ustanovljeni. Ovakav navod je već ocenjen kao neosnovan u nekoliko drugih ustavnosudskih predmeta u kojima je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe bio advokat V . J . Đ, zbog čega Ustavni sud svoju ocenu nije ponavljao.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u delu kojim je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

8. Što se tiče navoda o povredi prava iz člana 27. stav 2, člana 29. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava ( da podnosioci nisu poučeni o svom pravu da o lišenju slobode bez odlaganja obaveste lice po svom izboru, kao i da angažuju advokata po sopstvenom izboru, da iz sadržine zapisnika o saslušanju u pretkrivičnom postupku proizlazi da su on i obavešten i o pravnoj kvalifikaciji dela za koje se sumnjiči, ne i o činjeničnom opi su, niti o dokazima protiv njih, te da podnosiocu Slavku Lakatošu nije ostavljeno primereno vreme da pripremi odbranu za 19 krivičnih dela koja su bila predmet saslušanja), Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze za svoje tvrdnje da im je u pretkrivičnom postupk u bilo uskraćeno neko od navedenih prava . Nasuprot tome, Ustavni sud je uvidom u zapisnike o njihovom saslušanju pred PU Novi Sad utvrdio da su oni pre davanja svojih iskaza bili poučeni da mogu angažovati branioca i bili upoznati sa onim što im se stavlja na teret . Zapisnike o saslušanju su potpisali bez primedbi i u prisustvu branilaca po službenoj dužnosti, koji su to takođe učinili. Stoga je Ustavni sud navode o povredi prava iz člana 27. stav 2, člana 29. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava ocenio kao očigledno neosnovane.

9.1. Kada je reč o povred i prava iz člana 31. stav 2. Ustava (da se nakon podizanja optužnice trajanje pritvora svede na najmanju moguću meru), Ustavni sud konstatuje da je podnosiocima ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K. 68/11 od 11. novembra 2011. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 2848/11 od 29. novembra 2011. godine. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 9. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je u tom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u drugom delu tačke 2. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti Odluku ovoga suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

S obzirom na to da je utvrdio povredu zabrane iz člana 3. Konvencije, Ustavni sud nije posebno razmatrao navod e o povredi zabrane iz člana 28. stav 2. Ustava.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 431/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nezakonitih dokaza
• Už 8791/2014: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog navodnog policijskog zlostavljanja
• Už 3034/2010: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv osuđujuće krivične presude