Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su trajali 25 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom i parničnom postupku koji su, kao jedinstvena celina, trajali ukupno 25 godina. U preostalom delu, žalba protiv meritorne odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Draška Beguša iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Draška Beguša i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 3189/89 i u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14941/12 ( ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1996/90) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Draško Beguš iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Negoslava Gačića, advokata iz Šapca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 424/13 od 28. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 3189/89 i u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14941/12 ( ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1996/90).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja vanparničnog i parničnog postupka od 25 godina. Podnosilac je posebno istakao da tužilja nije mogla da stekne pravo svojine na spornoj kući po osnovu održaja, jer je njena državina nesavesna i nezakonita.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14941/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dušica Beguš podnela je 31. maja 1989. godine predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača Aleksandra Kostova, radi fizičke deobe kuće. Predmet je formiran pod brojem R. 3189/89.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem R. 3189/89 od 12. marta 1990. godine prekinuo postupak i uputio protivnika predlagača Aleksandra Kostova da u roku 30 dana pokrene parnični postupak radi brisanja uknjižbe prava svojine Dušice Beguš na ¼ porodične stambene zgrade.

Tužilac Aleksandar Kostov podneo je 1. juna 1990. godine brisovnu tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Dušice Beguš. Predmet je formiran pod brojem P. 1996/90.

Radi se o tome da je u evidenciji prava na nepokretnosti tužilac bio upisan kao vlasnik ¾ porodične stambene zgrade, dok je tužena upisana kao vlasnik ¼ tog objekta.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1996/90 od 12. decembra 1990. godine usvojio tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2051/91 od 10. aprila 1991. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1503/91.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1503/91 od 4. novembra 1991. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 777/92 od 26. februara 1992. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3668/92.

Tužilac je prenačio tužbu tako što je istako i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja na kući .

Dragiša Beguš, Dragoš Beguš i Draško Beguš, ovde podnosilac podnosilac ustavne žalbe, oba vestili su podneskom od 11. oktobra 1995. godine sud da su oglašeni za naslednike iza smrti tužene Dušice Beguš, te da oni stupaju u parnicu na mesto tužene.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3668/94 od 31. januara 1996. godine utvrdio mirovanje postupka, zbog nedolaska urednog pozvanog tužioca.

Na ročištu od 1. aprila 1996. godine usvojen je tužiočev predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3668/92 od 11. juna 1996. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za brisanje uknjižbe tužene i tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja na porodičnoj stambenoj zgradi.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10116/96 od 4. decembra 1996. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem P. 4320/96.

Na ročištu održanom 19. januara 2000. godine sud je obavešten da je Dragiša Beguš preminuo.

Uviđaj na licu mesta je sproveden 21. juna 2001. godine u Drugom opštinskom sudu u Beogradu u zemljišno-knjižnom odeljenju.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4320/96 od 3. marta 2003. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za brisanje uknjižbe tužene i tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja na porodičnoj stambenoj zgradi.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10079/03 od 22. oktobra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3242/03.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3242/03 od 26. maja 2004. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1847/05 od 26. aprila 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem P. 2872/05.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2872/05 od 12. januara 2006. godine prekinuo postupak, zbog smrti tužioca Aleksandra Kostova.

Jelena Kostov je podneskom od 3. juna 2009. godine tražila nastavak postupka, kao naslednik prvobitnog tužioca. Predmet je formiran pod novim brojem P. 9459/09.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 9459/09 od 2. jula 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev za brisanje uknjižbe tuženog, dok je, u stavu drugom izreke konstatovao da parnica u pogledu eventualnog tužbenog zahteva prestaje da teče pravnosnažnošću presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 13165/10 od 30. marta 2011. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za brisanje uknjižbe prava svojine tužene, dok je ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, radi donošenja odluke o eventualnom tužbenom zahtevu. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da tužilja nije aktivno legitimisana za podnošenje brisovne tužbe jer ona niti njeni pravni prethodnici nisu bili upisani kao zemljišno-knjižni vlasnici na kući u celini. Predmet je formiran pod brojem P. 14941/12.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 14941/12 od 2. oktobra 2012. godine utvrdio da je tužilja isključivi vlasnik kuće . Pravo svojine je utvrđeno po osnovu održaja, saglasno odredbi člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 424/13 od 28. maja 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena tuženom 14. jula 2014. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je pravni prethodnik tužilje ugovorom o prodaji Ov.15/06 od 18. marta 1986. godine kupio kuću u Đakovičkoj ulici broj 13 od Sofije Milenković koja ga je uvela u posed kupljene nepokretnosti; da kuća tada nije bila uknjižena, vodila se u zemljišnim knjigama kao vanknjižno vlasništvo, na katastarskoj parceli koja je bila upisana na nosioce prava korišćenja Mihaila Petrovića sa ¾ i Ćosić Milicu, pravnu prethodnicu tuženog sa 1/4; da je dopunskim rešenjem o nasleđivanju za jedinu naslednicu na predmetoj kući iza pok. Mihaila Petrovića oglašena Sofija Milenković; da je rešenjem Dn. br. 8664/86 od 1. jula 1986. godine pogrešno uknjižena kuća na Sofiju Milenković sa ¾ d ela i na Milicu Ćosić sa ¼ dela; da prvostepeni sud nije prihvatio iskaz pravne prethodnice tuženog, Dušice Beguš , da je od majke Milice Ćosić čula da je predmetnu kuću sa dva stana sagradio Tomislav Petrović, a koga su nasledili Jovan Petrović i Gligorije Petrović, a Jovana Petrovića je nasledila Roska Petrović (pravni prethodnik Milice Ćosić), a Gligorija Petrovića, Mihailo Petrović; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev jer je zaključio da je pravni prethodnik tužilje pravnim poslom i održajem, saglasno odredbama člana 20. stav 1. i člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao vlasništvo na predmet noj kući; da je pravni prethodnik prodavca Sofije Milenković, Mihailo Petrović, sagradio predmetnu kuću 1956. godine; da se ovoj izgradnji nisu protivili pravni prethodnici tuženog, te je Mihailo Petrović, kao savestan graditelj stekao vlasništvo na predmetnoj zgradi koju je kao vanknjižno vlasništvo nasledila Sofija Milenković koja je celu predmetnu kuću prodala Aleksandru Kostovu, pravnom prethodniku tužilje prodajnim ugovorom Ov. 15/06 od 18. marta 1986. godine; da je pravni prethodnik tužilje stekao vlasništvo na celoj predmetnoj kući na osnovu pravnog posla shodno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da suprotno navodima žalbe, činjenica da je pravna prethodnica tuženog Roska Petrović vodila vanparnični postupak protiv Mihaila Petrovića R. 1645/65 radi podele zajedničke nepokretnosti nije od uticaja na presuđenje u ovoj parnici s obzirom na to da iz sadržine predloga u spisima R. 1645/65 proizlazi da je Roska Petrović tražila fizičko izdvajanje imovine - parcele u ulici Đakovičkoj 13, a nije tražila deo kuće koju je sagradio pokojni Mihailo Petrović; da pogrešno žalba tumači prodajni ugovor Ov. 15/06 od 18. novembra 1985. godine nalazeći da je njima prodat samo jedan stan od postojeća dva stana u predmetnoj kući, s obzirom na to da iz sadržine ovog ugovora jasno proizlazi da prodavac Sofija Milenković, kao vanknjižni vlasnik predmetne kuće prodaje celu kuću kupcu Aleksandru Kostovu; da osnovano žalba navodi da je tužilja već upisana na ¾ dela predmetne kuće, te je imala pravni interes za utvrđenje prava svojine i upis vlasništva na preostalih ¼ dela; da, međutim, proveravanje postojanja pravnog interesa ima svrhe samo ako se to učini pre meritornog odlučivanja o tužbenom zahtevu, te nema opravdanja da se odluka ukida, samo zbog nedostatka pravnog interesa u jednom delu, s obzirom na to da pravila o pravnom interesu imaju za cilj da spreče da se nepotrebno vodi parnica kada intervencija suda nije neophodna.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 32 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održano (od toga tri ročišta nije održano zbog podnosioca ustavne žalbe i drugih tuženih).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je prvobitni tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je prvobitni tužilac podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu , 1. juna 1990. godine, do donošenja presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 424/13 od 28. maja 2014. godine , kojo m je pravnosnažno okonačan parnični postupak . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 24 godine, s tim što u konkretnom slučaju parničnom postupku je prethodio vanparnični postupak koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 3189/89 (koji je pokrenut 31. maja 1989. godine, podnošenjem predloga za fizičku deobu predmetne kuće, a koji je prekinut 12. marta 1990. godine, radi pokretanja parničnog postupka radi brisanja uknjižbe prava svojine). Dakle, vanparnični i parnični postupak kao jedinstvena celina trajali su 25 godina.

Navedeno trajanje vanprničnog i parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupci nisu okončan i u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnih postupaka 25 godina ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 3189/89 i u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14941/12 ( ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1996/90) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljna i adekvatna satisfakcija.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 424/13 od 28. maja 2014. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su trajali 25 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti