Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao šest i po godina, podnosilac je znatno doprineo dužini trajanja jer nije koristio pravna sredstva protiv „ćutanja administracije“.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "B. I ." d.o.o. B. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva "B. I ." d.o.o. B. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Palilula u predmetu broj 47-00373/2010-0015-010, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "B. I ." d.o.o. B. iz Beograda je , 30. jula 2017. godine, preko punomoćnika J. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavilo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Poreskom upravom – Regionalni centar Beograd – Filijala Palilula u predmetu broj 47-00373/2010-0015-010, kao i protiv presude Upravnog suda U. 6885/14 od 12. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni postupak trajao šest godina i 11 meseci, što se, po mišljenju podnosioca ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje; da je podnosiocu pravo na delotvorni pravni lek povređeno jer podnosilac protiv osporene presude nema pravo na podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke; da ni organi uprave, ni Upravni sud nisu raspravili ključna činjenična i pravna pitanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskrać eno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, kao i u spise predmeta prvostepenog organa uprave, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Palilula broj 47-00373/2010-0015-010 od 17. novembra 2010. godine podnosiocu je utvrđena poreska obaveza, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava – Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju – Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak broj 4700-1097/2010 20 od 24. marta 2014. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena 2. decembra 2010. godine protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 8. juna 2014. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 6885/14 od 12. maja 2017. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe , pored ostalog, poziva, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne ža lbe smatra da mu je postupanjem organa uprave i nadležnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni postupak započet 2. decembra 2010. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja broj 47-00373/2010-0015-010 od 17. novembra 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude 12. maja 2017. godine. Sud, s tim u vezi, konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao šest i po godina može, sama za sebe, ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave i suda koji vode postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo složenih činjeničnih ni pravnih pitanja.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o njegovoj eventualnoj poreskoj obavezi odluče u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa, odnosno suda u osporenom postupku, Ustavni sud konstatuje da drugostepeni organ o žalbi nije odlučio efikasno, jer je odluku doneo tek nakon više od tri godine, a da je Upravni sud o tužbi protiv konačnog upravnog akta odlučio nakon skoro tri godine .

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na sledeće stavove Evropskog suda za ljudska prava:

- da podnosilac treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, broj 11681/85, od 7. jula 1989. godine).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Zbog svega navedenog, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 17. novembra 2010. godine mogao trajati kraće da je podnosilac koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ propisana navedenim odredbama Zakona o upravnim sporovima. Ustavni sud je ocenio da je navedenim propuštanjem podnosilac znatno doprineo dužem trajanju osporenog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , upravo imajući u vidu znatan doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 6885/14 od 12. maja 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu da povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

U vezi s navodima podnosioca da mu je pravo na delotvorni pravni lek povređeno jer podnosilac protiv osporene presude nema pravo na podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 49. Zakona o upravnim sporovima propisano u kojim slučajevima je dozvoljeno podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke.

Takođe, Ustavni sud je u pogledu dela ustavne žalbe kojim podnosilac ukazuje na povredu slobode preduzetništva, konstatovao da sloboda preduzetništva, pre svega, predstavlja jedno od načela na kojima se zasniva ekonomsko uređenje u Republici Srbiji, saglasno članu 82. stav 1. Ustava, a da se članom 83. Ustava jemči sloboda u obavljanju privrednih i drugih delatnosti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da se osporeni akt ne može dovesti u vezu sa povredom slobode preduzetništva, jer njime nije ni odlučivano o pravu, odnosno slobodi podnosioca ustavne žalbe da obavlja registrovanu delatnost.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio uavajući kao u drugom delu izreke.

7. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.