Odbijena ustavna žalba u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji i povraćajem cene

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu. Sudovi su pravilno zasnovali odluku na ugovornim odredbama koje isključuju pravo na povraćaj uplaćenog iznosa u slučaju raskida ugovora krivicom kupca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Drobnjakovića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubomira Drobnjakovića izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8442/10 od 6. juna 201 2. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Drobnjaković iz Paraćina je podneo, 9. avgust 2012. godine, preko punomoćnika Nenada Stankovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8442/10 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčenog odredb om člana 58. Ustava i povrede zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. st. 1. i 2. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da ni Zakon o privatizaciji , niti Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne predviđaju mogućnost retroaktivne primene odredbe člana 41a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koja da bi se retroaktivno primenila, a to je moralo biti izričito propisano; da su sredstva koja je podnosilac uplatio na ime kupoprodajne cene preneta Akcijskom fondu nezakonito, odnosno retroaktivnom primenom zakona, te da je tužbom tražio povraćaj neosnovano stečenog, u svemu se pozivajući na retroaktivnu primenu člana 41a Zakona o privatizaciji; da prilikom zaključenja spornog ugovora o prodaji kapitala nijedna odredba Zakona o privatizaciji nije predviđala mogućnost koju predviđa član 41a Zakona o privatizaciji (koja odredba bi se mogla primeniti isključivo na ugovore zaključene nakon stupanja na snagu predmetnih izmena i dopuna, odnosno nakon 8. juna 2005. godine) ; da odredba člana 41a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne propisuje mogućnost retroaktivne primene zakona, već da sudovi proizvoljnim tumačenjem, dozv oljavaju retroaktivnu primenu zakona ; da svrha koja se htela postići odredbom člana 24. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji nije bila retroaktivna primena zakona, već regulisanje nesvršene situacije; da odredba člana 197. Ustava garantuje da će se na zaključene ugovore primenjivati pozitivnopravni propisi koji su bili na snazi u vreme zaključenja ugovora; da je Ustavni sud u svojoj Odluci IU-166/2005, ocenio da se odredbom člana 41a stav 3 . Zakona o privat izaciji ne uređuju odnosi u prošlosti i da stoga nema povratno dejstvo, odnosno stao je na stanovište da se predmetna odredba ne može primenjivati na ugovore zaključene pre stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz 2005. godine , već isključivo na ugovore zaključene posle stupanja na snagu predmetnih izmena i dopuna, kao i da „opšti interes“ koji se u osporenoj odredbi Zakona pominje, ne predstavlja opšti interes u smislu odredbe člana 197. stav 2. Ustava koji se utvrđuje u postupku donošenja zakona čijoj se odredbi daje povratno dejstvo, već razlog na kome se temelji opravdanost propisivanja imovinske sankcije gubitka datog zbog neizvršenja ugovora o privatizaciji; da ovakav stav Ustavnog suda govori u prilog činjenici da sud nikako ne može retroaktivno primenjivati spornu odredbu, a naročito da mu član 24. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne daje ovu mogućnost; da je podnosiocu osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava po osnovu neosnovanog obogaćenja, te da postoje legitimna očekivanja u vezi sa ovim zahtevom, s obzirom na to da je Agencija za privatizaciju neosnovanim obogaćenjem zadržala predmetni iznos. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 4566/10 od 18. februara 2010. godine, stavom prvim, je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 4.719.310,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno utvrđene iznose od dospelosti do isplate, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja navedene prvostepene presude proizlazi: da je ugovor o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcije od 28. marta 2003. godin e potp isan od strane Društvenog preduzeća Autokuća servis remont i promet „Kompresor", Ćuprija (subjekt privatizacije), Agencije za privatizaciju Republike Srbije i Konzorcijuma fizičkih lica (kupac kapitala) i overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 839/03; da je ugovorom bilo predviđeno da ako kupac ne plati kupoprodajnu celu u skladu sa klauzulom 4. ugovora, gubi pravo na vraćanje depozita, sva prava koja proizlaze iz ovog ugovora, kao i pravo da učestvuje na budućim aukcijama; da je ugovoreno da će ostatak kupoprodajne cene od strane kupca biti uplaćen u pet jednakih rata, da će kupac platiti Agenciji ugovornu kaznu u iznosu koji je jednak visini depozita i da kupac gubi pravo na prodajni kapital i bez odlaganja prodajni kapital prenosi Agenciji, te da će Agencija izgubiti sva prava na obeštećenje u smislu klauzule 7.2. ugovora, ako ne iskoristi svoje pravo na raskidanje ugovora; da prava i obaveze preuzete ovim ugovorom ne mogu biti ustupljene od strane bilo koje ugovorne strane bez prethodne saglasnosti ugovornih strana i da je tužena dopisom od 5. septembra 2005. godine obavestila tužioca da raskida ugovor zbog neispunjenja, odnosno iz razloga što kupac nije uplatio treću ratu kupoprodajne cene i da su dva člana konzorcijuma aneksom od 15. aprila 2004. godine istupila iz ugovora o konzorcijumu i sva prava prenela na trećeg člana konzorcijuma, odnosno tužioca. Prvostepeni sud je stao na stanovište da se ima primeniti odr edba člana 41 a Zakona koja je uneta u osnovni tekst Zakona nakon zaključenog predmetnog ugovora, kako je to predviđeno članom 24. Zakona o izmenama i dopu nama Zakona o privatizaciji kojim je propisano da će se postupak prodaje kapitala, odnosno imovine koj i nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavi ti po propisima koji su bili na snazi u vreme objav ljivanja javnog poziva za učešće na ja vnom tenderu, od nosno na javnoj aukciji. Dalje postupajući sud nalazi, da kako su ove odredbe stupile na snagu 8. februara 2003. godine, to sledi da će se odredbe starog zakona primenjivati samo na postupak prodaje kapitala tj. imovine koji nije završen, ali kako je u konkretnom slučaju postupak prodaje okončan potpisivanjem ugovora, to se ne radi o postupku prodaje , ve ć o raskidu ugovora i posledicama raskida, pa je našao da se imaju primeniti odredbe Zakona sa svim njegovim izmenama i dopu nama, što znači i sporna odredba člana 41a . Pored navedenog, prvostepeni sud je u obrazloženju istakao da su strane u obligac ionim odnosima slobodne da u granicama pri nudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, kako je to propisano čl anom 10. Zakona o obligacio nim odnosima, koja mogućnost je realizovana i u spornom ugovoru parničnih stranaka, s obzirom na to da je članom 3. 2. ugovora propisano da kupac koji n e is plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. gubi pravo na vraća nje d epozita i sva prava, od nosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora, kao i pravo da uč estvuje u budućim auk cijama, a navednom klauzulom je , između ostalog, određeno i plaćanje kupoprodajne cene na rate, čime se nedvosmisleno iskazuje au tonomija volje ugovornih strana o isključenju prava restitucije kao posledice skrivljenog neizmirenja kupoprodajne cene.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8442/10 od 6. juna 2012. godine je potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 4566/10 od 18. februara 2010. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da okolnost da je Ustavni sud proglasio da su odredbe čl. 37 . i 37a Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom u suprotnosti sa Ustavom i zakonom, nema uticaja na drugačije presuđenje ovog spora. Ovo iz razloga što tužiocu pravo na povraćaj depozita nije povređeno konačnim i pravnosnažnim upravnim aktom ili sudskom presudom donetom na osnovu odred aba čl. 37 . i 37a Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, jer to pravo zasniva na predmetnom punovažnom ugovoru o prodaji kapitala i imovine koji je sam potpisao. Drugostepeni sud nalazi da ugovorna odredba iz člana 3.2. nije ništavna, jer nije protivna prinudnim propisima, već je, naprotiv , u potpunoj saglasnosti sa odredbama član 266. Zakona o obligaci onim odnosima. Dalje iz obrazloženja proizlazi, da je citiranim članom predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije predviđeno da u slučaju raskida ugovora kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje plaćenog dela kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Pošto ugovor o prodaji stvara prava i obaveze za ugovorne strane shodno članu 148. Zakona o obligacionim odnosima, nakon raskida ugovora od strane tužene zbog neizvršenja obaveze plaćanja kupoprodajne cene tužioca, tužilac kao kupac je izgubio pravo na vraćanje depozita i na vraćanje uplaćenog dela kupoprodajne cene. Odredbom člana 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, pa je dužnik , u vreme zaključenja ugovora morao predvideti moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Drugostepeni sud ističe da je upravo citirana ugovorna odredba kojom je kupac izgubio pravo na vraćanje depozita i uplaćenog dela kupropodajne cene usled raskida ugovora, moguća posledica povrede predmetnog ugovora koji su ugovorne strane predvidele prilikom njegovog zaključenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1 i 2.) i da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo i da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.) .

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 38/01, od 29. juna 2001. godine) bilo je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija, da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije i da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija. (član 41.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine) , koji je bio na snazi u vreme potpisivanja predmetnog ugovora o kuporpodaji društvenog kapitala,izmenjena je odredba člana 41. ranijeg Zakona, tako da je predviđeno da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, dok je dodatim članom 41a bilo propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku , ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu. Odredbom člana 24. istog zakona, koja nije integrisana u tekst osnovnog Zakona, bilo je propisano da će se postupak prodaje kapitala, odnosno imovine, koji nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su bili na snazi u vreme objavljivanja javnog poziva za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", broj 45/05, od 31. maja 2005. godine), koji je važio u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju Republike Srbije o raskidu ugovora, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac – 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

Odlukom Ustavnog suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine („Službeni glasnik RS“, broj 17/03), u tački 1. izreke, odbijen je predlog i nisu prihvaćene inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 13. stav 2. i člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 3/01, 18/03, 45/05 i 123/07); tačkom 2. izreke nisu prihvaćene inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 1. stav 2, člana 2. tačka 3), čl . 3. i 4, člana 6. stav 1. i čl. 16, 19, 31. i 34. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05); tačkom 3. izreke je obustavljen postupak za ocenu saglasnosti odredbe člana 42. stav 2. Zakona iz tačke 1. izreke sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora; tačkom 4. izreke je odbačena inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 3. stav 5, člana 52. stav 3. i člana 54. Zakona iz tačke 1. izreke; tačkom 5. izreke su odbačeni zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1 . izreke, dok su tačkom 6. izreke odbačeni zahtevi za ocenu saglasnosti odredaba Zakona iz tačke 1. izreke sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) i Zakona o stranim ulaganjima („Službeni list SRJ“, br. 3/02 i 5/03).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu radi povraćaja uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcije.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud, pre svega, zauzeo stanovište da su strane u obligac ionim odnosima slobodne, da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, kako je to propisano čl anom 10. Zakona o obligacio nim odnosima, koja mogućnost je realizovana i u spornom ugovoru parničnih stranaka. Klauzulom 3. 2. ugovora propisano da kupac koji n e is plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. gubi pravo na vraća nje d epozita i sva prava, od nosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora, kao i pravo da uč estvuje u budućim auk cijama, a navednom klauzulom je , između ostalog, određeno i plaćanje kupoprodajne cene na rate, čime se nedvosmisleno iskazuje au tonomija volje ugovornih strana o isključenju prava restitucije kao posledice skrivljenog neizmirenja kupoprodajne cene. Pored navedenog, drugostepeni sud je utvrdio da ugovorna odredba iz člana 3.2. ugovora nije ništavna, jer nije protivna prinudnim propisima, već je naprotiv u potpunoj saglasnosti sa odredbama član 266. Zakona o obligacionim odnosima.

Klauzulom 3. tačka 3.2. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju presud e, uređene su pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene iz klauzule 4. ugovora, koje se, pored ostalog sastoje u tome da kupac društvenog kapitala gubi sva prava, odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora. Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav drugostepenog suda da su zaključivanjem navedenog ugovora, same ugovorne strane isključile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba čl. 10. i 20. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Podnosilac ustavne žalbe smatara da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu je odbijanjem tužbenog zahteva onemogućeno mirno uživanje novčanih iznosa na ime plaćenih rata kupoprodajne cene. Kako podnosilac povredu ovog prava vezuje za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a Ustavni sud je već dao svoju ocenu u delu koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, to sledi da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je cenio i navode podnosioca o povredi člana iz 197. st. 1. i 2. Ustava, zbog primene odredbe člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koja je nesaglasna sa odredbama o zabrani povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, te da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Odredbom člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji propisano je da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa.

Odlukom Ustavnog suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine je ocenjeno da se odredbom člana 41a stav 3. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne uređuju odnosi u prošlosti i da stoga nema povratno dejstvo, te da opšti interes, koji se pominje u navedenoj odredbi, ne predstavlja „opšti interes“ u smislu odredbe člana 197. stav 2. Ustava, koji se utvrđuje u postupku donošenja zakona čijoj se odredbi daje povratno dejstvo, već se taj razlog temelji na opravdanosti propisivanja imovinske sankcije gubitka datog zbog neizvršenja ugovora o privatizaciji.

Ustavni sud nalazi da pozivanje suda na odredbu člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji nije moglo uticati na pravilnost i zakonitost osporene presude, jer podnosilac ustavne žalbe nema pravo na povraćaj uplaćenih rata prvenstveno po odredbama samog ugovora, odnosno klauzule 3. tačka 3.2. kojom su regulisane pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene u skladu sa ugovorenim rokovima. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su bez uticaja na odlučivanje navodi podnosioca da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe člana 41a stav 3. Zakona o privatizaciji koji je stupio na snagu 8. juna 2005. godine, odnosno nakon raskida ugovora od 5. septembra 2005. godine, jer materijalno pravo u konačnom ishodu nije primenjen o na štetu podnosioca ustavne žalbe . Stoga je Sud, polazeći od navedenog, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji i povraćajem cene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti