Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina i 9 meseci. Iako je podnositeljka delimično doprinela odugovlačenju, neefikasno postupanje sudova bilo je prevashodni razlog kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6615/2015
28.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4942/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 19. oktobra 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4942/12.

Podnositeljka samtra da joj je označeno ustavno pravo povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 13 godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2. 4942/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci G. i I . C . podneli su 23. oktobra 2002. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene V . R, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenja ništavosti braka zaključen og između tužene i njihovog pok. oca V . C.

Do jula 2006. godine pribavljena je određena pismena dokumentacija i izveden je dokaz saslušanjem tužioca G. C , a od ukupno 11 zakazanih ročišta, u periodu od februara 2003. zaključno sa aprilom 2004. godine tri nisu održana zbog zahteva tužene za izuzeće sudije i v.d. predsednika prvostepenog suda i predsednika Okružnog suda u Beogradu. Pri tome, o zahtevu za izuzeće v.d. predsednika prvostepenog suda iz februara 2003. godine odlučeno je 24. decembra 2003. godine. Osim navedenog, drugostepeni sud je o prigovoru tužene protiv rešenja o privremenoj meri i žalbi protiv rešenja kojim je taj prigovor odbačen, rešavao u periodu od septembra 2004. do maja 2005. godine.

Na ročištu održanom 6. jula 2006. godine doneto je rešenje o odvojenom raspravljanju o tužbenim zahtevima.

U daljem toku postupka po tužbi za utvrđenje ništavosti braka, do decembra 2011. godine, od ukupno 19 zakazanih ročišta, šest nije održano. Dva ročišta nisu održana na molbu tužene, odnosno zbog njenog zahteva za izuzeće sudije. Usled identičnih razloga na strani tužioca takođe nisu održana dva ročišta, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog odlučivanja drugostepenog suda o žalbi tužioca G. C . na rešenje o novčanom kažnjavanju. U ovom delu postupka, konkretno u januaru 2009. godine tužilac I . C . je povukao tužbu, a na predlog tužioca G . C . u avgustu 2010. godine izveden je dokaz medicinskim veštačenjem na okolnost sposobnosti pok. V . C . za zaključenje braka. Određeni veštak je pismeno izjašnjenje na tužiočeve primedbe iz septembra 2010. godine dostavio u martu 2011. godine, zbog toga što se čekalo združenje drugih parničnih spisa istoga suda. Na tužiočev predlog veštačenje na istu okolnost sprovedeno je u septembru 2011. godine preko drugog lekara psihijatra koga je odredio sud .

Prva prvostepena presuda je doneta 19. decembra 2011. godine i ista ukinuta rešenjem drugostepenog suda od 29. avgusta 2012. godine.

U ponovnom postupku, u skladu sa primedbama iz rešenja drugostepenog suda, u aprilu 2013. godine sprovedeno je dopunsko veštačenje, nakon čega je tužilac tražio izuzeće lekara psihijatra koji je dostavio drugi nalaz iz razloga što taj lekar nije upisan u Registar sudskih veštaka. Po prijemu obaveštenja Ministarstva pravde o ovoj činjenici, veštačenje je u julu iste godine sprovedeno preko komisije veštaka. Povodom tužiočevih primedbi iz septembra 2013. godine, komisija je dostavila izjašnjenje u oktobru iste godine, a jedan od njenih članova je saslušan na ročištu održanom 5. decembra te godine. Na tužiočev predlog na ročištu održanom 13. februara 2014. godine ponovo je određeno veštačenje na iste okolnosti preko Sudsko-psihijatrijskog odbora M . f . u Beogradu, s tim što je tužilac ovaj dokazni predlog povukao u aprilu iste godine zbog visine traženog predujma. U ovom delu postupka, od ukupno devet zakazanih ročišta, tri nisu održana (zbog uručenja nalaza veštaka, odnosno tužiočevih primedbi na nalaz neposredno pre ročišta i nedolaska veštaka).

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4942/12 od 27. maja 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti braka zaključenog između tužene i pok. V. C, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 614/14 od 23. jula 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu ukazuje podnosi teljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 12 godina i devet meseci , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se predmetni parnični postupak ne može smatrati naročito složenim s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti. Iznoseći ovu ocenu, Ustavni sud je imao u vidu da su u tužbi bila postavljena dva tužbena zahteva povodom različitih pravnih stvari, ali je našao da ova okolnost nije od uticaja na zaključak o složenosti postupka koja bi eventualno mogla uticati na njegovo opravdano duže trajanje. Ovo iz razloga što u periodu od podnošenja tužbe u oktobru 2004. godine do jula 2006. godine, kada je doneto rešenje o odvojenom raspravljanju, osim što je pribavljena pismena dokumentacija i saslušan tužilac, drugi dokazi radi utvrđivanja činjenica bitnih za odlučivanje o osnovanosti bilo kog zahteva nisu izvođeni.

Nadovezujući se na prethodno izneto, po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka je i pored toga što je trebalo da ima legitiman interes za brzo okončanje postupka kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njenog statusa i obaveza, u određenoj meri doprinela tome da postupak duže traje. Naime, u periodu od februara 2003. zaključno sa aprilom 2004. godine nijedno od tri zakazana ročišta nije održano zbog njenih zahteva za izuzeće sudije i v.d. predsednika prvostepenog suda i predsednika drugostepenog suda, s tim što je Ustavni sud ovde imao u vidu da je o njenom zahtevu za izuzeće v.d. predsednika prvostepenog suda iz februara 2003. godine odlučeno tek 24. decembra 2003. godine. Osim toga, još dva ročišta nisu održana na molbu podnositeljke, odnosno zbog njenog ponovnog zahteva za izuzeće sudije. Ovim se ne želi reći da stavljanje zahteva za izuzeće sudija i predsednika sudova nije dozvoljeno u smislu korišćenja zakonom propisanih procesnih prava stranaka, ali je opisano ponašanje podnositeljke za posledicu imalo da postupak duže traje više od godinu dana.

Što se pak tiče postupanja nadležnih sudova, osim činjenice da je o zahtevu za izuzeće v.d. predsednika prvostepenog suda i pravnim lekovima koje je podnositeljka izjavila protiv rešenja donetih po predlogu za određivanje privremene mere rešavano deset, odnosno osam meseci, Ustavni sud konstatuje i da su u periodu od jula 2006. do decembra 2011. godine, kada je doneta prva prvostepena presuda, samo izvedeni dokazi saslušanjem stranaka i medicinskim veštačenjem. Pri tome sudski veštak je pismeno izjašnjenje na primedbe tuženog dostavio tek posle pet meseci jer je toliko vremena bilo potrebno da se združe spisi istog parničnog suda. Dužem trajanju postupka za oko pola godine doprinelo je i to što je sud drugo veštačenje poverio lekaru koji nije sudski veštak i što je nakon pribavljenog nalaza i mišljenja komisije veštaka u septembru 2013. godine, na predlog tuženog u februaru 2014. godine ponovo odredio veštačenje na istu okolnost preko Sudsko-psihijatrijskog odbora M. f . u Beogradu, a koje nije sprovedeno zbog odustanka tuženog od ovog predloga.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ističe da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave, do njenog okončanja, stavljaju dokazne predloge radi utvrđivanja spornih činjenica i preduzimaju druge radnje u postupku, ne oslobađa sud obaveze da ispuni zahtev delotvornog postupanja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine, stav 37.).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je, i pored određenog doprinosa na podnositeljkinoj strani, nedelotvorno i neefikano postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da predmetni postupak bude pravnosnažno okončan posle 12 godina i devet meseci, što se nikako ne može smatrati razumnim rokom čak ni kada se odbije vreme za koje podnositeljka snosi odgovornost.

Sa iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja, složenost predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnositeljke kao stranke tokom postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti