Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv sudskih odluka u parničnom postupku. Podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za povredu prava, već je od Suda tražio da, kao instancioni sud, ponovo ocenjuje činjenično stanje i zakonitost, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

                     
Odbacuje se ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 12. januara 2009. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 506/09 od 20. marta 2009. godine i rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 1. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

    

1. Ranko Dinić iz Zaječara je 5. maja 2009. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu, koju je više puta dopunjavao (31. avgusta i 27. novembra 2009. godine), protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava iz „Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sa izmenama predviđenim Protokolom 11. i s Protokolom 1, 4, 6, 7, 12. i 13.“.
             
Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi označenog ustavnog prava zasniva na navodima koje je izneo u žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 12. januara 2009. godine. Tako podnosilac, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene odluke navodi da mu je tuženi dao povoda za obraćanje sudu iz čega zaključuje da je „samim tim tužbenim zahtev opravdan i zakonit“. U dostavljenim dopunama ustavne žalbe podnosilac ponavlja razloge kojima je u žalbenom postupku osporavao zakonitost prvostepene presude, a koji se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje tokom prvostepenog postupka i pogrešnu ocenu utvrđenih činjenica od strane „nižestepenih sudova“. U tom smislu kao razloge ustavne žalbe izričito navodi zakonske razloge za izjavljivanje žalbe protiv presude, odnosno rešenja propisane Zakonom o parničnom postupku.
   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, a ne i da kao sud više instance još jednom ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili ugrožavanju. Samim tim, formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
             
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
    
Osporenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 12. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi grad Zaječar obaveže da mu na ime naknade štete nastale neizdavanjem radne knjižice i potvrde o prestanku radnog odnosa isplati tužbom opredeljeni novčani iznos, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da naknadi troškove parničnog postupka.
   
Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Zaječaru je 20. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 506/09 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 12. januara 2009. godine.
   
Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 1. juna 2009. godine, odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za oslobađanje sudskih troškova, kao neblagovremen.
    
Okružni sud u Zaječaru je 23. oktobra 2009. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1430/09 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P. 604/08 od 1. juna 2009. godine.
   
4. Polazeći od prethodno navedene sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava garantovanih Evropskom konvencijom na čiju povredu se poziva podnosilac, potkrepile tvrdnje o istaknutoj povredi ili uskraćivanju. Umesto toga, pozivajući se na zakonske osnove za izjavljivanje žalbe u parničnom postupku, podnosilac ustavne žalbe i pred Ustavnim sudom ističe nepravilnost i nepotpunost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku u kome su doneti osporeni pojedinačni akti i pogrešnu ocenu činjeničnog stanja od strane „nižestepenih sudova“. Time podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravosnažno okončanog parničnog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da kao viši (instancioni) sud još jednom ispita zakonitost osporenih sudskih odluka.
    
Imajući i vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
            
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević