Povreda prava na pravično suđenje zbog potpuno irelevantnog obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Višeg suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Obrazloženje drugostepene presude se odnosilo na potpuno drugi predmet i činjenično stanje, čime je odluka ostala bez ikakvih relevantnih razloga i postala proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić , dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. C . iz sela L, grad Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. C . i utvrđuje da je pres udom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 1/19 od 26. marta 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 1/19 od 26. marta 2019. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 12. oktobra 2018. godine, ispravljene rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 5. novembra 2018. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. C . iz sela L, grad Leskovac, je 20. ju na 2019. godine, preko punomoćnika G. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 1/19 od 26. marta 2019. godine i presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 12. oktobra 2018. godine , ispravljene rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 5. novembra 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2 i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , te povrede člana 6. stav 1 i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Kako su odredbama navedenih članova Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz navedenih članova Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 P. 64/17 od 20. novembra 2017. godine utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 1617/12, koji se vodi po tužbi podnosioca radi svojine i zau zeća kućnog placa i traje više od sedam godina; da prilikom donošenja osporenih presuda kojima je dosuđena naknada od 400 evra sud nije ima o u vidu relevantno materijalno prvo, niti je cenio okolnosti konkretnog slučaja; da u obrazloženju osporene presude drugostepeni sud uopšte ne navodi da je razmatrao konkretan predmet spora, već se poziva na Privredni sud u Leskovcu i stečajni postupak, a ne na Osnovni sud u Leskovcu i parnični postupak koji je bio predmet ocene, odnosno koji predmet je trebalo da ceni i ima u vidu.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenim presud ama Višeg suda u Leskovcu i Osnovnog suda u Leskovcu povređena navedena ustavna prava i načela, da preinači osporene presude tako što će podnosiocu dosuditi naknadu nematerijalne štete u traženom iznosu od 900 evra, sa traženom zakonskom zateznom kamatom i troškove parničnog postupka ili da poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno suđenje, te da podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede svih navedenih ustavnih prava u iznosu od 360.000,00 dinara i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana prijema odluke pa do konačne isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 P. 64/17 od 20. novembra 2017. godine usvojen je prigovor podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1617/12, po tužbi predlagača protiv tuženog S. M. Iz L. radi svojine i zauzeća kućnog placa tužioca i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve neophodne procesne radnje za delotvorno ubrzanje postupka, kao bi parnični postupak bio okončan u roku od četiri meseca, kao i da na svakih mesec dana predsednika suda izveštava o preduzetim radnjama u ovoj pravnoj stvari.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 12. oktobra 2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade radi obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrđene rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4 P. 64/17 od 20. novembra 2017. godine isplati iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zateznom kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od dana presuđenja pa do konačne isplate (stav prvi izreke); odbijen je kao neosnovan preostali tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog u stavu prvom izreke presude pa do traženog iznosa od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti (stav drugi izreke) i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara.

Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gžrr. 1/19 od 26. marta 2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 12. oktobra 2018. godine, ispravljenu rešenjem pod istim brojem od 5. novembra 2018. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi: da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje Viši sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti, a na druge bitne povrede žalbom se ne ukazuje; da je odlučujući o tužbi za novčano obeštećenje, prvostepeni sud u toku postupka ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1737/17 od 31. avgusta 2017. godine usvojen prigovor ovde tužioca radi ubrzanja postupka, te istim rešenjem utvrđeno da je tužiocu u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 351/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da je istim rešenjem naloženo postupajućim stečajnim sudijama da preduzmu sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku, da je tuži lac s obzirom na to da je istekao roku u kome je sudija Privrednog suda bio dužan da preduzme naložene procesne radnje za ubrzanje postupka, a da stečajni postupak nije okončan i tužilac nije naplatio svoje potraživanje, stekao pravo na novčano obeštećenje shodno članu 22. i članu 23. stav 1 tačka 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: Zakon) ; da je prvostepeni sud na osn ovu člana 30. istog zakona tužiocu priznao novčano obeštećenje u v isini od 400 evra, u dinarskoj p rotivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu NBS, imajući u vidu sve okolnosti predmetnog slučaja da tužilac nije doprineo dugom trajanju stečajnog postupka, a da je potraživanje tužioca iz radnog odnosa od egzistencijalnog z načaja za njega, te da se ovom naknadom tužiocu pruža adekvatna novčana satisfakcija, odnosno novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenj e u razumnom roku, imajući u vidu i životni standard, socijalno ekonomske prilike i stepen privrednog i društvenog standarda u Srbiji. Dalje se u obrazloženju navodi: da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tužiocu dosudio novčano obeštećenje kao jednu vrstu pravičnog zadovoljenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer su se za dosuđenje novčanog obeštećenja stekli uslovi propisani članom 22. stav 1. i članom 29. Zakona; da uzimajući u obzir sve relevantne činjenice koje su od uticaja na odmeravanje visine novčanog obeštećenja, trajanje stečajnog postupka, složenost predmeta suđenja, postupanje nadležnog Privrednog suda koji je u toku stečajnog postupka preduzimao radnje radi okončanja postupka, a posebno imajući u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi o kojoj je reč, Viši sud ocenjuje da je dosuđeno novčano obeštećenje u iznosu od 400 evra adekvatno i dovoljno s obzirom na pravično zadovoljenje kako je propisano članom 22. Zakona, te da se navedeni iznos može smatrati razumnim u svetlu svih okolnosti predmeta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode ustavne žalb e o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se njima pre svega ukazuje na to da osporena drugostepena presuda ne sadrži potrebno obrazloženje za donetu odluku kojom je odbijena žalba podnosioca i potvrđena prvostepena presuda.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od okolnosti konkretnog slučaja i prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. To znači da s udska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43; Higgins i ostali protiv Francuske, broj predstavke 20124/92, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Pri tome, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, broj predstavke 12945/87, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

Uvidom u osporenu presud u Višeg suda u Leskovcu, Ustavni sud je utvrdio da se Viši sud u Leskovcu u obrazloženju presude poziva na stečajni postupak pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 351/11 i „potraživanje tužioca iz radnog odnosa“ i vrši ocenu propisanih kriterijuma u odnosu na ovaj postupak koji činjenično i pravno nije ni u kakvoj vezi sa tužbenim zahtevom podnosioca, a koji se odnosi na pravično obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1617/12 po tužbi podnosioca radi svojine i zauzeća kućnog placa. Na taj način obrazloženje osporene drugostepene presude Višeg suda u Leskovcu ne sadrži potrebne razloge na kojima bi se mogla zasnivati doneta odluk a, te ne zadovoljava standard adekvatnog obrazloženja sudske odluke kao jedne od garantija prava na pravično suđenje.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 1/19 od 26. marta 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku d onese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 390/18 od 12. oktobra 2018. godine, ispravljene rešenjem Prr. 390/18 od 5. novembra 2018. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustav nom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu ostalih ustavnih prava i načela navedenih u ustavnoj žalbi.

Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Višeg suda u Leskovcu kako bi taj sud ponovo odlučio o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, ocenio da je u konkretnom slučaju utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje , uz poništaj osporene presude, dovoljna i adekvatna satisfakcija za povredu ustavnog prava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.